|
Notorno je da Srpska pravoslavna crkva i država Srbija ne bi uspele
da ostvare promenu vlasti u Crnoj Gori na nedavnim izborima bez
odlučujuće uloge, odnosno saglasnosti zapadnih diplomatija i
njihovih ambasada u Podgorici. Krunski dokaz za ovu tvrdnju, ukoliko
je nju uopšte potrebno dokazivati, jeste sporazum koji su tri
koalicije potpisale odmah nakon izbora i kojim su se obavezale da
neće menjati spoljnopolitički kurs Crne Gore, njene državne simbole
i odluku o priznavanju nezavisnosti Kosova. Apsolutno je nemoguće da
oni, kojima su pomenuta pitanja bila glavna meta napada u prethodnim
godinama, sada odjednom i dobrovoljno pristanu da se pomire sa
glavnim tekovinama vlast Đukanovića i Demokratske partije
socijalista. Očigledno je da je to njima bilo postavljeno kao uslov
taked or leaved koji su oni spremno prihvatili uvereni da će konačnu
odluku o tome doneti kada budu osvojili vlast.
Ključno pitanje koje se ovde postavlja jeste: koji su bili motivi
zapadne diplomatije da omogući dolazak na vlast jedne lakome,
beskrupulozne i ekstremno desničarske družine, očito nekvaifikovane
za bavljenje državnim poslovima? Odgovor na ovo pitanje leži u
činjenici da je glavnu ulogu u kompletnom aranžmanu oko Crne Gore
imala administracija SAD oličena u agresivnom i bezobzirnom Ričardu
Grenelu. Zapravo, ishod izbora u Crnoj Gori je samo deo šireg
scenarija koji je smislila četvorka belih suprematista
Tramp.Grenel-Vučić-Brnabić unutar koje postoji velika duhovna
bliskost i identičnost u političkim uverenjima. Uostalom, simpatije
srpske klero-nacionalističke desnice prema Trampu su dobro poznate.
Dominirajući sentiment kod belih suprematista jeste njihov
antikomunizam pomešan sa fanatičnom religioznošću protestantskog
tipa kojoj pandan čini fundamentalistički pravoslavni antikomunizam.
Njihova politička i duhovna srodnost je starog datuma i ide, s jedne
strane, još od doba Ku Klux Klana, pa preko Moralne većine
propovednika Džeri Folvela i Reganovog „Krstaškog rata“ do današnje
Trampove mržnje prema migrantima i ambicije da stvara neki novi
svetski poredak, a s druge strane, od četničkih Instrukcija o
čišćenju državne teritorije od „svih narodnih manjina i
ne-nacionalnih elemenata“, preko Srebrenice do današnje ambicike za
stvaranje „Srpskog sveta“, što se sve stopilo u zajednički projekat
za rušenje „poslednje komunističke diktature u Evropi“. Iako u Crnoj
Gori takozvanog komunizma nije bilo ništa više nego u Italiji ili
Španiji, opsesija antikomunizmom kod belih suprematista i navodne
„nacionalne avangarde“ koju projektuje Vučić, uz tradicionalnu
neutoljivu mržnju SPC prema antifašizmu, bila je tolika da Tramp čak
i Bajdena optužuje za planiranje „socijalistilčke revolucije“, dok
Amfilohije Radović smatra da je „bolje podići spomenik Musoliniju
nego Titu“. Otuda je normalno što je prva reakcija iz Demokratskog
fronta nakon izbora bila „pao je Berlinski zid u Crnoj Gori“, dok je
novi mandatar Zdravko Krivokapić zahtevao da se ubuduće ne slavi Dan
pobede nad fašizmom 9. Maj.
U ovoj globalnoj duhovnoj srodnosti postojala je još jedna
zajednička crta: animozitet prema katoličkoj Zapadnoj Evropi, tj.
Evropskoj uniji, koji se, kao u slučaju Bregzita, zatim otvorene
kritike Vatikana od strane SAD, ili sve češćeg spoljnopolitičkog
raskoraka na liniji SAD-EU, sve teže prikrivao, što je antikatolička
i evroskeptična pravoslavna javnost u Srbiji sa simpatijama
posmatrala. I ta činjenica uticala je na to da diplomatija EU u
crnogorskom prevratu bude paralizovana, izuzimajući one
evroskeptične i desno-populističke vlade i njihove tobožnje
izaslanike za Zapadni Balkan koji su aktivno učestvovali u
političkom inženjeringu belih suprematista.
U svakom slučaju, zajedničko strateško opredeljenje protiv
crnogorskog antifašizma lako je dovelo do dogovora o konkretnim
političkim koracima. Nešto više truda bilo je potrebno da se srpska
strana ubedi da ne dovodi u pitanje formalnu nezavisnost Crne Gore i
da ne insistira na njenom ujedinjenju sa Srbijom, jer je bitno
stvarno a ne formalno stanje stvari. Kao argument poslužilo je
iskustvo SAD koje nikada nisu dovodile u pitanje formalnu
nezavisnost brojnih srednje-američkih i karipskih zemalja, pa to
ipak nije bila prepreka da od njih naprave „banana“ republike. Sa
takvim statusom i faktičkim osvajanjem Crne Gore treba da se
zadovolji i Srbija, s tim da zauzvrat prizna nezavisnost Kosova, ali
je tu Srbija postavila uslov da te dve stvari budu međusobno
povezane. Naime, ona će priznati Kosovo stvarno, ali nikada i
formalno, bar ne dok je Crna Gora formalno nezavisna, a sam proces
tog faktičkog priznanja trajaće duže vremena kako ne bi bio šokantan
za srpsku javnost i u osnovi će zavisiti od procesa „bananizacije“
Crne Gore: ako u tom procesu dođe do zastoja, zaustaviće se i proces
normalizacije odnosa sa Kosovom. Za početak Srbija je, kao
kompenzaciju za osvajanje vlasti u Crnoj Gori, obećala da će
prestati sa korumpiranjem plemenskih poglavica po svetu kako bi
povukli priznanje Kosova.
Vrlo je providan izgovor belih suprematista da je razlog za promenu
vlasti u Crnoj Gori njen kvalitet, odnosno potreba da se unapredi
stanje demokratije i ljudskih prava. Čak i pod uslovom da ova
konkretna smena na vlasti predstavlja demokratski iskorak, a sigurno
nije, treba imati u vidu ono što je rekao Miodrag Živković, bivši
predsednik Liberalne partije Crne Gore: „Možda je ovo za demokratiju
dobar proces i veliki korak unaprijed, ali je za Crnu Goru sigurno
veliki korak unazad“ (boldirao A.S.). Uostalom, bar kada su u
pitanju Sjedinjene Američke Države, njih nikada nije interesovalo
stanje demokratije i ljudskih prava u nekoj zemlji, već samo koliko
vlasti te zemlje poštuju američke interese. Još je predsednik
Ruzvelt za brutalnog domiikanskog diktatora Truhilja rekao: „On je
kučkin sin, ali je naš kučkin sin“. Taj obrazac postao je kanon u
Trampovoj administraciji i filozofiji belih suprematista koji, na
primer, nemaju ni jednu reč osude za neljudski režim Saudijske
Arabije zato što on troši i 90 milijardi dolara za kupovinu oružja u
SAD. Crna Gora se ne kreće u tim relacijama i ona je sa stanovišta
militarističke suprematije potpuno nebitna, osim kao baštinik
antifašizma koji treba likvidirati.
Ono što je u celoj ovoj operaciji poražavajuće, i sa političkog i sa
moralnog stanovišta, jeste činjenica da je Evropska unija ćuteći
posmatrala monstruoznu kampanju i prljavi hibridni rat koji su
Srbija i Srpska pravoslavna crkva vodili protiv Crne Gore, iako je
imala efikasna sredstva da to spreči, a njena pasivnost povukla je
za sobom mnoge NGO i tobožnje neutralne posmatrače. Svi su oni bili
pred velikim ispitom koji nisu položili, zbog čega će EU morati da
se temeljno pozabavi sopstvenim kodeksom vrednosti i njegovom
praktičnom realizacijom. Jer, kakva god opravdanja bila navedena,
ostaje nesporna činjenica da izbori u Crnoj Gori nisu doneli pobedu
demokratije već pobedu klero-nacionalizma sa sve jačim primesama
klero-fašizma. Kako kaže bosansko-hercegovački novinar Dragan Bursać
„kompletan NVO sektor, pa i pojedini predstavnici zapadnih zemalja,
koji srednjevekovlje na vlasti vide kao pobedu demokratije, to je
zaista sprdnja sa zdravim razumom“.
Na kraju, treba se nadati da predstojeći predsednički izbori u
Americi neće doneti pobedu belih suprematista i njihovog egoizma i
militarizma, već da će, sa pobedom Bajdena, označiti prelomni
trenutak za planetarno buđenje civilizacijskih vrednosti zasnovanih
na demokratiji, solidarnosti i brizi za očuvanje prirodne sredine. |
