|
Sukob civilizacija u najnovijem izdanju, svojevremeno pokrenut
objavljivanjem karikatura poslanika islama Muhameda, pa ponovo
oživljen ubistvom profesora koji je ih na času slobode govora
pokazivao učenicima, razbuktavan objavljivanjem karikatura turskog
predsednika Erdogana, mogao bi se u ovoj fazi označiti relacijom
sukoba – duhovni Istok- materijalni Zapad. Zapad /Francuska/,
pozivajući se na svoju vrednost slobode izražavanja, nikako da
shvati da sloboda zadire do nevređanja drugog, pa čak i kad se to
radi karikaturom, a Istok /islamski svet/, nikako da shvati da je
religijsko skinuto sa pijedastala nedodirljivosti na Zapadu, pa kad
je tako, zna Istok da i Zapad ima svoju Ahilovu petu - materijalno.
Tako u finalu ovog rata vrednostima, Zapad će nastaviti sa svojim
karikaturama, a Istok sa bojkotom francuskih proizvoda. Konačno, eto
prostora za razumevanje tuđih vrednosti. Uzalud se Makron poziva na
univerzalne vrednosti, valjda su to zapadne u njegovoj optici. Ali,
postoje li takve, kao takve. Uzmimo recimo, ljudski život.
Svojevremeno je Bin Laden odgovorio američkom predsedniku Bušu: ,,Vi
volite da živite, a mi volimo da umremo.''
Karikatura je instrument oslobođen odgovornosti sopstvenog izraza,
ali epicentar sukoba je ličnost poslanika islama - Muhamed. I ovaj
fenomen nije od juče. Šta više, traje od samog trenutka kada je
Muhamed oglasio da nema drugog boga osim Allaha, a da je on, Božiji
rob /samo čovek/ i Božiji poslanik. Bio je to početak jednog novog
verskog svetonazora i novog vrednosnog sistema. U globalizovanom
svetu i globalnom islamu kad pripadnici različitih religija žive
izmešani, na Zapadu se ovi fenomeni sve više uočavaju kao novi
antagonizmi međusobnog nerazumevanja. Ali ostaje istina da ,,od svih
velikana ovog sveta nikoga nisu toliko klevetali kao
Muhameda.Srednjevekovna Evropa je još pre izgona Arapa iz Španije
stvarala koncept o ,,velikom neprijatelju''.Tako su Muhameda u
jednom trenutku preinačili u Mahounda, princa tame, što će reći
đavola. Pogledaju li se ove današnje karikature vidi se da je upravo
označen tim imenom. Uprkos naučnim saznanjima o islamu, sila starih
predrasuda se i dalje provlači. Istina, postoje i druga gledanja na
Muhameda u okvirima evropskog romantizma, neki bi rekli
idealizovana, nasuprot preovlađujućem klevetanju. Tako, na primer,
Lamartin piše: ,,Ako se uzme veličina cilja, mala količina
sredstava, i grandioznost rezultata, kao tri mjere ljudskog genija,
ko bi se onda usudio da sa Muhamedom uporedi jednog velikog čoveka
moderne istorije''. Ali, ni idealizacije niti klevetanja nisu osnova
za uzajamne odnose između hrišćana i muslimana. Da li su uopšte
mogući nekakvi konačni sudovi oko kojih bi se usaglasili pripadnici
ovih dveju konfesija? ,,Islam je ustvari, suviše blizak Evropi da bi
izazvao onaj zanos koji nosi nemirnu misao ka istinski drugačijim i
autentičnim obalama. On je, s druge strane, isuviše jasno autonomna
afirmacija da bi mogao biti cjepkan, svođen i pripajan'', zaključuje
Hišam Džait u svojim istraživanjima. Priča o ,,francuskom islamu'',
stoga može izgledati ili naivna ili zlonamerna tim pre, što ,,ne
postoji vizija bivšeg ili budućeg položaja islamske civilizacije u
razvoju univerzalnosti.'' Islamski separatizam o kome govori Makron,
zapravo je samo izraz državnog separatizma kad su muslimani u
Francuskoj u pitanju. A ,,kriza islama'', zapravo kriza
proklamovanih francuskih vrednosti. Kako bi trebao izgledati taj
navodni francuski islam, može poslužiti kao ilustracija nedavna
inicijativa javnih ličnosti i intelektualaca da se iz Kur'ana izbace
sva ona mesta koja navodno podstiču radikalizam. Ne postavlja li sve
ovo pitanje – kuda ide francusko društvo? O tome se već ozbiljno u
vidu kritika Makronovog ponašanja govori u Francuskoj. Tako
Klementin Oten, novinarka i zastupnica stranke Nepokorena Francuska
kaže da Francuska sve više liči na ,,prefašističko društvo''.
,,Francuska bi mogla izgubiti kontrolu nad dešavanjima. Naša zemlja
gazi slobode i demokratiju kako bi zaštitila slobode i demokratiju.
Rasprave u Francuskoj pretvorile su se u nadmetanje ideja ekstremne
desnice,'' kaže Oten. Podseća na zabranu nošenja marame, odvojene
police sa halal proizvodima, i atmosferu u kojoj preovlađuju osećaji
mržnje i osvete i zakoni koji ograničavaju slobode. ,,Takvo
okruženje ne rešava ogromne probleme u kojima se nalazimo. Samo vodi
u građanski sukob i da naša zemlja svakim danom sve više liči na
predfašističko društvo,'' tvrdi ova zastupnica.
Timoti Eš, specijalista za Evropu i Bliski istok je prokomentarisao:
,,Sloboda izražavanja vs slobode vere, pomalo je ironična misao da
je u redu vređati nečiju veru, a da vređanje predsednika prelazi
granicu''. Marwan Mhamed, bivši predsednik antidiskriminacijske
grupe Kolektiv protiv islamofobije, označio je Makronove namere kao
,,sveobuhvatan institucionalni okvir za kontrolu i regulaciju
islama, s jasnim represivnim nagonom''. Oliver Roj, jedan od vodećih
svetskih islamologa, smatra Makronova rešenja ,,teološkim bitkama''
baziranih na temeljnom nerazumevanju religije. On rešenje problema
getoizacije muslimana vidi u socijalnim programima i socijalnoj
politici, ali očekivati to od ,,predsednika za bogate'', bilo bi
iluzorno, pojašnjava ovaj naučnik.
Vredi podsetiti i na stavove Alena Badjua, jednog od vodećih
filozofa današnjice, Francuza socijalističkih uverenja: ,,Ideja da
su za našu tešku situaciju odgovorni stranci konstantna je u
kapitalizmu u vremenu krize. To je bila funkcija Jevreja tokom
1930-ih u Nemačkoj i šire. Danas tu funkciju imaju siromašni ljudi
koji iz Afrike i sa Bliskog Istoka dolaze da bi preživeli. Ta
situacija je užasna, jer u tim njihovim zemljama bukte ratovi,
države su razorene, ne samo zbog građanskih ratova, nego i zbog
vojne intervencije Zapada. Politički smisao u Francuskoj danas je u
organizovanju ljudi ne samo protiv zločina i terorizma, već i protiv
svih stranaca. Posledice takve vrste demonstracija u ime slobode
izražavanja jeste zapravo ideja da moramo imati jedno mišljenje.
Mišljenje da je naša kultura izuzetna, a da je sve što je strano
veoma loše''.
Sad smo već u boljoj situaciji razumeti reakciju na reči kritike
turskog predsednika, izraženu u karikaturi turskog predsednika,
časopisa Šarli Ebdo. ,,Francuska je postala predmet ismijavanja. Ne
podržavam predsednika u polemikama s Erdoganom,'' reči su bivšeg
kandidata za predsednika Francuske, Žan Lik Melenšona. ,,Makron je u
potpunosti izgubio kontrolu nad situacijom'', tvrdi Melanšon,
ponavljajući Erdoganove reči. Jedno je kad francuskog predsednika
kritikuju Francuzi, sasvim drugo kad to čini jedan Turčin, umereni
islamista, tim više što je i predsednik Turske. Odgovor na to je
mogao biti samo s namerom verskog ismevanja kad već nisu ostale
druge mogućnosti, nekad primenjivane u kolonijalnoj prošlosti.
Zaista, kuda to ide Francuska? Što se muslimana u Francuskoj tiče,
bar sa stručne strane odgovor nije teško naći. ,,Uvređeni Poslanik,
isukani mač'', reči su Ibn Tajmije, srednjevekovnog filozofa i
pravnika, izrazito tradicionalnog mislioca iz XIII veka, zastupnika
hanbalitske versko-pravne škole, na koga se pozivaju svi ideolozi
neofundamentalističkog islama. Prilagođavanje njegovog učenja
aktuelnoj političkoj situaciji i nalaženje uporište za svoje
savremene stavove, praksa je ovih radikalnih elemenata. ,,Davanje
legitimnosti jednoj modernoj kategoriji kao što je država
posredstvom islamskog zakona, nije ispravan put za islamsku državu,
zato što šerijat nije pozitivno pravo, već etički kodeks - ovo
povezivanje donosi mnoštvo poteškoća,'' zaključuje Haled Fuad Alam.
Oni muslimani koji nisu sledbenici radikalnih učenja, samo će
konstatovati da ih sad francuska politika sve gura u isti koš.
Oktobar, 2020. |
