|
“Arnaute je nemoguće suzbiti samo postupnom kolonizacijom… Jedini
način i jedino sredstvo to je brutalna sila jedne organizovane
državne vlasti, u čemu smo mi uvek bili iznad njih… Može opstati
samo ona zemlja, koja je naseljena svojim vlastitim narodom “.
U potpisu nema Hitlera, Gebelsa i ostalih iz njihove ulice.
“Isterivanje Arnauta”, memorandum koji je 1937. napisao Vaso
Čubrilović, tada docent na Filosofskom fakultetu u Beogradu, za
Srpski kulturni klub, koji su u to vreme vodili Slobodan Jovanović i
Dragiša Vasić.
Tekst važi za jedan od osnovnih dokumenata velikosrpske ideologije
dvadesetog veka, u kojima se navode ideje, koje su za vreme raspada
Jugoslavije, srpske vlasti koristile u svrhu etničkog čišćenja
Albanaca, Muslimana i Hrvata.
Zločini nad Albancima počinjeni su i tokom Balkanskih ratova, od
strane vojnih i policijskih snaga Kraljevine Srbije i Kraljevine
Crne Gore. Ubijeno je 120.000 Albanaca, oba pola i svih uzrasta.
Vlada Milana Stojadinovića, nije mogla primeniti memorandum. Razlog,
početak Drugog svetskog rata i slom Kraljevine Jugoslavije.
Komunisti će stidljivo odbaciti ideje Vase Čubrilovića, ali će zato
Milošević oberučke prihvatiti plan o proterivanju Albanaca sa Kosova
1999. godine, pod nazivom Operacija Potkovica.
Taj plan će sadržati zversku, en masse kampanju etničkog čišćenja,
koju su srpske snage provodile na Kosovu tokom sukoba 1998. i 1999.
godine
Po Čubriloviću, kolonistima treba podeliti oružje i dovesti do
direktnog sukoba Crnogoraca s Albancima na Kosovu.
Trebalo je uneti nemir i strah u Albanski narod. Pretnjama ili
novcem naterati ih na iseljavanje.
Uvođenje velikih novčanih kazni, na ionako težak i siromašan život,
sečenje šuma, pujdanje pasa, teranje na prisilan rad...
Nemilosrdno uterivanje poreza, oduzimanje državnih i opštinskih
ispaša, ukidanje poslovnih dozvola za kafane, trgovine, zanate,
isterivanje iz državne i privatne službe...
Predlaže se rušenje zidova i velikih plotova oko kuća. Stroga
primena veterinarskih mera koja će ometati izvođenje stoke na
pijace.
Čubrilović predlaže i pritisak na veru, ponižavanje sveštenika,
prekopavanje grobalja, zabrana mnogoženstva. Tajno paljenje sela i
albanskih četvrti po gradovima
Vaso Čubrilović, akademik, istoričar, dvostruki ministar,
univerzitetski professor, dobitnik Oktobarske i Sedmojulske nagrade,
član revolucionarne organizacije “Mlada Bosna” i učesnik u samom
atentatu, postaje jedan od završnih tvoraca rađanja srpskog
natčoveka.
To neće biti Ničeov Übermensch. Biće to zloupotrebljen, lažan,
Hitlerov. Koji će doći glave Nemačkoj, kao i naš, Srbiji.
Oko 10.000 kosovskih Albanki i Albanaca bilo je ubijeno u tih
krvavih i bezumnih tri meseca 1999. godine.
Vojska i policija tadašnje SRJ, pod kontrolom državnog vrha,
proterali su sa Kosova preko 850.000 kosovskih Albanaca.
Prognanim građanima su pogranične vlasti prilikom napuštanja zemlje
oduzimale lična dokumenta i druge dokaze o državljanstvu, vršeći
sistematsko brisanje identiteta.
Milošević je naredio, da svi leševi na Kosovu, koji bi mogli biti od
interesa za Haški tribunal, da budu uklonjeni.
Srpske policijske i vojne snage izvršile su tokom 1998. i 1999.
godine, velika razaranja, masakre, paljenja, trovanja bunara,
silovanja, pljačke, ubistva civila…
Najstravičniji zločin, koji zdrav ljudski um ne može da prihvati,
izvršen je godine 1998. u Prekazu, u oblasti Drenice.
Velike vojno policijske srpske snage, naoružane tenkovima,
samohotkama i artiljerijom, opkolile su kuću porodice Jašari i tri
dana i tri noći pucale su bez razlike i na žene, decu, starce i
ostale civile.
Helikopteri i vojna vozila zasipali su seoske krovove rafalima, a
onda su policijske snage ušle u selo, pucajući na kuće.
Srpske snage sigurnosti uz pomoć srpske vojske likvidirale su 56
članova porodice Adema Jašarija. Među njima 18 žena i 10 dece.
Zatrto je seme i izvršen genocid nad jednom porodicom.
Da li bi posle svih ovih monstruoznih zločina, čije se slike mogu
uporediti sa slikama fašističkih zločina iz Drugog svetskog rata… Da
li bi posle svega, Republika Kosovo, trebalo da prizna Republiku
Srbiju?
Svaka životinja i svaki čovek na ovom tužnom svetu, ima pravo da se
brani kad ga neko napadne. Kao i narod neke zemlje ili je trebalo
čekati da budu poubijani, do poslednjeg.
Mnogi Albanci koji su bili pristalice politike nenasilja, nakon
zločina nad porodicom Jašari, okrenuli su se oružanom otporu
Veliki broj policajaca koji su učestvovali u akcijama protiv
Albanaca na Kosovu, u Srbiji se i dalje smatraju ratnim herojima.
Istraga u Srbiji sporo teče jer su mnogi pobegli iz zemlje, a neki
od izvršilaca krivičnih dela i dalje se nalaze u redovima policije.
Mora se ispričati priča, istinita priča, o bezumnim zločinima jednog
naroda nad drugim i nad svojim.
Ubijali su Srbi i Srbe.
Dvojica maskiranih napadača, obučena u crne uniforme s oznakama OVK
upadaju u kafić “Panda” u Peći i iz automatskog oružja ubijaju šest
mladića srpske nacionalnosti. Bilo je to pre 22. godine. Masakr je
organizovala Služba državne bezbednosti Srbije.
Trebalo je međunarodnoj javnosti, prikazati OVK kao terorističku
organizaciju i opravdati akcije srpskih snaga na području Kosova.
“Verovala sam u svoju zemlju, u Srbiju, čiji su ratnici pravedni, a
izgleda da je ona stvorila monstrume koji su bili u stanju da
žrtvuju nevinu decu. Posejali su mržnju. Ne znam kako je moguće da
Srbija izrodi takve monstrume. Kakvi su ti mozgovi?
Potresne reči izgovara Milena, majka jednog od ubijenih mladića.
U okolini mesta zločina nije bilo Albanaca, već isključivo srpskih
vojnih i policijskih snaga.
Ubijaju Olivera Ivanovića. Mučki. S leđa. Tako samo najveće kukavice
ubijaju.
I smrt progovara tiho... Svi tragovi ubica i nalogodavaca, vode u
Beograd.
I ko zna koliko je još zverstava učinjeno od strane srpske vojske i
policije, prerušenih u uniforme OVK?
Tražim oproštaj, za sve grehe mog naroda, nad albanskim narodom.
I mi ćemo oprostiti grehe njihove.
I neka dođu na Kosovo oni Srbi, koji nisu činili zločine i neka
požele prvim susedima, srećan samostalan život i slobodu u svojoj
Republici Kosovo.
Poželimo im da postanu punopravna članica UN, EU, NATO pakta,
Uneska, Interpola i svih ostalih organizacija, kojima Republika
Kosovo i pripada.
Da Srbi i Albanci počnu da žive miran i bezbedan zajednički život.
Posle svih stradanja kroz koja su prošli u svojoj istoriji, kao
retko koji narod na svetu, Albanke i Albance na Kosovu, čeka početak
života o kome su sanjali njihovi preci i početak za one, koji će tek
doći i neće više nikada biti tretirani kao narod niže rase.
Razlike između nas nema, ako se i pojave, biće na našu štetu.
I ostaće moja sećanja iz detinjstva, na tri brata.
Satki, Veap i Ramadan. Živeli su u podrumu jedne kućice. Uvek su
“oni" stanovali u podrumima i suterenima.
Tri brata su sekla drva starom testerom i unosila u naše podrume.
Ubacivali ugalj. Vukli, cimali. Nijednog posla se nisu stideli.
Živeli su teško, na ivici gladi, ali su uvek ostavljali jedan deo
novca i slali tamo negde dole, daleko, svojima.
Kao dečak, išao bih uveče kod njih na Bajram i Ramazan. Majka bi
poslala po meni narandže, a oni su mi nudili još uvek tople baklave.
Sedeo bih s njima prekrštenih nogu na zemlji prekrivenoj šarenim
ćilimom. Soba je bila mala i u njoj su spavali sva trojica. Bilo je
toplo. Pucketalo je suvo drvo iz ognjišta. Da li su mi drvenu
muštiklu, da povučem dim-dva, neke krdže koju su zavijali i pušili.
Osećao sam se dobro i sigurno.
Za Svetog Nikolu dolazili bi krišom, ne zbog njih, kod nas na slavu.
Pravio je Satki, kad dođe zima i padne sneg, svoj deci iz kraja,
štapove za hokej, koji smo igrali na ulici.
Posle mnogo godina otišao je iz Beograda, ali se setio mog
rođendana. Postao je poslastičar u Kolarima i doneo mi na poklon,
jedne hladne zime, tortu koju je on sam napravio. Na torti je bio
napravljen avion od marcipana..
To se nikad ne zaboravlja.
U vreme bombardovanja 1999. godine, niko od mnogobrojnih “velikih
prijatelja” iz inostranstva nije nam se javio da pita, kako smo ili
da pozovu decu kod njih. Jedini koji se javio, bio je moj drug iz
vojske Tahir Džavid, brica i sjajan muzičar. Turčin iz Ohrida.
Kroz plač, uspeo je da mi kaže: „Petrović… Vidim na televizor, pička
im materina, da te bombardiraju. Nemo da pogineš Petrović, oću još
jednom da te vidim. Svi, kolko vas ima, cela porodica, odma sedaj na
voz i pravac kod mene u Ohrid. Ti znaš da ja nemam ništa, al‘ će sve
da podelimo“.
To se nikad ne zaboravlja.
Rekao je Zoran Đinđić: “Kažem Vam, gledajte u budućnost, gledajte u
budućnost i tamo ćemo se sastati Vi i ja…“
Verujem da se ne bi naljutio na mene, što ću napisati: „Gledajte u
budućnost, gledajte u budućnost i tamo u Uniji, sastaće se ponovo
Kosovo i Srbija i Albanija i svi oni koji su nekada bili deo jedne
zemlje, dobre zemlje, Jugoslavije”. |
