|
„Mrka je kapa budućnosti na mestima gde su sahrane najznačajniji i
najposećeniji društveni, politički, a ponekad bogme i kulturni
događaj“, komentarisao je Svetislav Basara u beogradskom Danasu
sahranu mitropolita Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori
Amfilohija. Trodnevnu žalost za srpskim mitropolitom, organizovanu i
na Cetinju i u Podgorici i začinjenu zapaljivim političkim i
nacionalističkim govorima, aplauzima na otvorenoj sceni, ljubljenjem
i fotografisanjem sa pokojnikom – o prisustvu uglednih zvanica da i
ne govorimo – srpski pisac je, ne slučajno, uporedio sa beogradskom
sahranom Aleksandra Rankovića, kojoj je, prema zvaničnim policijskim
izvorima, te 1983. prisustvovalo 104 hiljade ljudi.
„Zlobnik bi rekao – deset puta više nego Amfilohijevoj“, kaže
Basara.
Predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja
Biserko za Pobjedu kaže da je sahrana mitropolita Srpske pravoslavne
crkve u Crnoj Gori Amfilohija van svake sumnje bila mnogo više od
političkog skupa.
„Osim što je po formi bio duboko arhaičan, a zbog korone i opasan,
taj skup je bio repriza antibirokratske revolucije iz 1989. godine“,
tvrdi Biserko. „Sve to ukazuje na činjenicu da se Srbija nije
pomerila sa svoje pozicije iz vremena Slobodana Miloševića i da svu
svoju političku energiju ulaže u projekat koji Srbiju sve dublje
vuče u nesporazum sa okruženjem“.
Više puta ste rekli da Beograd nikada nije iskreno prihvatio
nezavisnost Crne Gore.
Naravno da nije. Beograd je uvek čekao priliku da Crnu Goru ponovo
vrati pod svoju kontrolu. Pripreme su bile višegodišnje i u njima je
SPC imala ključnu ulogu. Kao čovek velikog autoriteta i uticaja,
Amfilohije je u tome imao veoma važno mesto. Ili, kako to kaže Milo
Lompar, mitropolit je, „vođen svojim snažnim antikomunističkim
impulsom, protivnik režima u Beogradu, ali se zalagao i za prava
srpskog naroda“. Amfilohijevi nazori bili su veoma konzervativni, uz
veliko, kako kažu, „osećanje srpske patrijarhalne kulture“. Upravo
su ta patrijarhalnost i konzervatizam najviše doprineli onome što se
snažno manifestovalo i na pomenutoj sahrani: vraćanje Crne Gore
tribalnim korenima. Može se reći da je Amfilohije indukovao desnu
revoluciju, uperenu protiv svega što je moderno. Njegova smrt će
svakako oslabiti autonomiju Mitropolije crnogorsko-primorske, a
dodatno ojačati uticaj Beograda.
Nažalost, sahrana u Podgorici takođe je pokazala i veoma nizak nivo
svesti u vezi sa naučno-medicinskim saznanjima kada je reč o
aktuelnoj pandemiji. To su zanemarili ne samo političari, nego i
neki vodeći ljudi crnogorskih medicinskih institucija. Posledice se
već vide, a za očekivati je još jači nalet epidemije.
Vidjeli ste da su, zgroženi prizorima, dio sahrane mitropolita
Amfilohija prenosili i vodeći zapadni mediji?
To je očekivano. Svi koji se bave društveno-političkim radom u Crnoj
Gori iz ovoga što se dogodilo moraju povući određene lekcije. Naime,
pokazalo se pre svega koliko je teško i složeno graditi moderno
društvo koje korespondira sa određenim vrednostima i standardima.
Nedopustiv je propust svih učesnika političkog života u Crnoj Gori
da dozvole ovakav civilizacijski sunovrat i regresiju. Crnogorsko
društvo, kao i većina sličnih na Balkanu, je u sazrevanju i svaki
udar na mukotrpni proces modernizacije može dovesti do regresije.
Nije dovoljno odvojiti crkvu od države; važno je odvojiti veru od
identiteta. Neophodno je ići ka novoj koncepciji identiteta, koja je
za sve podjednako inkluzivna.
Na sahrani mitropolita Amfilohija govorili su patrijarh Irinej,
predsjednik Skupštine Crne Gore Aleksa Bečić, mandatar Zdravko
Krivokapić, Matija Bećković… Kakve smo poruke čuli?
Bilo je mnogo patetike u njihovom obraćanju, poput one da je
„Amfilohije poslednji vladika koji je morao da brani crkvu od dijela
svog naroda“. Međutim, najsnažniji utisak je ipak da je sahrana
mitropolita Amfilohija poslužila da se na jednom mestu nađu svi
akteri velikosrpskog projekta, ili, kako ga danas zovu - „srpskog
sveta“. Ovde bi trebalo imati u vidu i svetonazore mitropolita
Amfilohija, koji se uklapaju u koncept „srpskog sveta“.
Koje svjetonazore?
Amfilohijevo političko delovanje svodilo se na promovisanje
klerikalizma, velikosrpskog nacionalizma, negiranje crnogorske
nacije i crnogorske države, reafirmaciju četništva, protivljenje
evropskim integracijama, negiranje prava seksualnim manjinama… Tim
tragom su išle i poruke govornika na toj sahrani. Imajući u vidu moć
koju je mitropolit imao, unutar crkve je nastao vakuum za koji se
sada bore razni pretendenti.
Što je tačno „srpski svet“?
„Srpski svet“ je reciklirana ideja o ujedinjenju svih Srba, odnosno
,,velika Srbija“. Aleksandar Vulin je u više navrata ponovio da je
Vučić „predsednik svih Srba“.
"Da smo imali hrabrosti da u dve bivše Jugoslavije nacrtamo i kažemo
gde živimo, ne bismo danas o ovome pričali“, poručuje ministar
Vulin.
Naravno, ovo o čemu Vulin govori nikada nije bilo moguće, čega su
svi oni i sami svesni. Ipak, fluidni međunarodni kontekst uliva im
nadu da možda i mogu ostvariti svoje snove. Ipak, za ostvarenje
takvog scenarija neophodna je pre svega podrška velikih sila, što
Srbija nikada nije imala kada je reč o pomenutom projektu. U datim
okolnostima, dok se ne stvore povoljniji uslovi, smatra se da bi
Srbi trebalo da donose zajedničke političke odluke u važnim
pitanjima, odnosno da se više ne ,,izvinjavaju za Veliku Srbiju“.
Vreme je pokazalo, ne samo sada, da je ideja „svi Srbi u istoj
državi“ završavala istorijskom katastrofom. Uprkos tome, u nekim
beogradskim medijima, poput emisije „Ćirilica“, mogu se čuti
mišljenja onih koji pripadaju akademskoj sferi da „još ništa nije
gotovo“ i da „granice nisu definitivne“.
Ministar Vulin je, kažete, predsjednika Aleksandra Vučića više puta
promovisao u „lidera svih Srba“. Da li je, dolaskom u Podgoricu na
sahranu mitropolita Amfilohija, predsjednik Vučić pokazao da on to
zaista jeste?
Odnosi crnogorskog mitropolita sa predsednikom Aleksandrom Vučićem
bili su veoma napeti. Pored ostalog, Amfilohije ga je optuživao za
izdaju srpskih interesa na Kosovu. Poznato je i da deo opozicije u
Srbiji polaže nade u to da bi SPC mogla pomoći u skidanju Vučića sa
vlasti, i to sa sličnim scenarijem kao u Crnoj Gori.
Sahrana mitropolita u Podgorici jeste bila prilika za predsednika
Vučića da demonstrira ko je pravi lider Srba. Doduše, Vučić je očito
bio osujećen u pokušaju da sam održi govor, budući da se crkva tome
usprotivila. No, to Vučića nije omelo da se ponašao kao jedini i
neprikosnoveni lider srpstva, šta god to značilo. Tome je doprinela
i činjenica da on u tom smislu trenutno nema konkurenta.
Sa druge strane, čini se da je Vučić želeo da odobrovolji onaj deo
crkve koja se protivila podeli Kosova i uopšte odricanju od njega.
Patrijarh Irinej čvrsto stoji uz Vučića, što ne ublažava
unutarcrkvene podele tom smislu. Međutim, Vučić je, kao i prethodna
vlast u Srbiji, crkvi obezbedio velike materijalne privilegije, ali
i uticaj u društvu.
Otvara li vlada „12 apostola“ mandatara Zdravka Krivokapića vrata
„srpskom svetu“ u Crnoj Gori?
Sumnjam, pre svega zato što je koalicija koja čini buduću vladu
veoma raznorodna i nema konsenzus o viziji Crne Gore, što bi morao
biti minimum za svaku vlast. Kako Balkan spada u evropsku interesnu
sferu, NATO i EU neće dozvoliti da Crna Gora promeni svoju
orijentaciju, što, kako smo videli, otežava razne kombinatorike
unutar pobedničke koalicije. Pitanje je da li će oni uopšte
izglasati tu vladu ili će biti prinuđeni da idu na nove izbore.
Je li Vas iznenadila odluka Bošnjačke stranke i Albanske koalicije
da ne prihvate ulazak u vladu mandatara Krivokapića?
Albanci i Bošnjaci su kroz čitav 20. vek na svojoj koži osećali šta
znači takva politika prema manjinama. Sistematska i konstantna
propaganda o Srbima kao „žrtvi“, u čemu učestvuje i SPC, onemogućila
je i onesposobila Srbe za komunikaciju sa drugima, bez obzira o kome
je reč. Kada se politika svodi samo na integrisanje Srba, ona nema
prostora za stvaranje pluralnog društva. Takva politika ne
podrazumeva integraciju manjina i one se uglavnom percipiraju kao
remetilački i nelojalni faktor. Insistiranje na ekskluzivnosti
vlastitog identiteta je pogubno. Jer, kako kaže Amin Maluf, treba
naći meru između preteranog ispoljavanja svog identiteta i gubitka
svakog identiteta, odnosno između integralizma i dezintegracije.
Mandatar Krivokapić, Miodrag Daka Davidović, SPC i njima blizak
koncern Vijesti javnosti su predstavili svoju jednonacionalnu i
jednovjersku vladu. Imaju li manjine u Crnoj Gori danas razloga za
strah?
Retorika pobedničke koalicije, kada je reč pre svega o Bošnjacima,
generiše i strah i strepnju, što nije čudno imajući u vidu iskustvo
devedesetih. Manjine su uvek mera demokratičnosti društva. Crna Gora
je dugo imala veoma harmoničan odnos sa manjinama i stremila je
pluralnosti i njihovom integrisanju. Međutim, s obzirom na iskustvo
devedesetih, jasno je kako je lako poremetiti taj balans. Kada svemu
dodate i činjenicu da se politika Beograda ni u tom smislu nije
promenila, manjine imaju razloga za strah od ugrožavanja njihovog
egzistencijalnog interesa. Ipak, moramo imati u vidu da EU i NATO
neće dopustiti ponavljanje scenarija iz devedesetih. Ili se barem
nadam da neće.
„Crnogorci su danas najugroženiji narod u Crnoj Gori“, kaže
predsjednik DUA Mehmed Zenka. Isto tvrdi i predsjednik BS Rifat
Husović. Budući da Crnogoraca, ili barem onih koji zastupaju
crnogorske državne interese nema u vladi mandatara Krivokapića,
koliko je to opasno po crnogorsko društvo?
Beograd i dalje nije svestan da je svojom politikom ubrzao
učvršćivanje svih identiteta u regionu. Posle Srebrenice, nikada se
više ni jedan Bošnjak neće izjašnjavati kao Srbin ili Hrvat.
Bošnjački identitet definitivno je zaokružen srebreničkim genocidom.
Isto je i sa Crnom Gorom: bez obzira na fluidnost crnogorskog
identiteta, negiranje crnogorstva i crnogorske države samo će
konsolidovati identitet Crnogoraca. Nažalost, cenu politike Beograda
platiće Srbi u Crnoj Gori, kao što je plaćaju Srbi u Hrvatskoj, na
Kosovu, donekle i u Bosni.
Sa svoja četiri mandata, Ura je obećavala da će biti garant očuvanja
građanske države Crne Gore i njenog evropskog puta. Nakon što smo
vidjeli sastav vlade mandatara Krivokapića, koliko je realno ovo
obećanje?
Ura je mala partija koja ima i kvalitetne ljude koji su devedesetih
bili čvrsto opredeljeni za Crnu Goru. Međutim, ta stranka je suviše
mala da bi imala značajniji uticaj. Bez podrške EU, ne verujem da bi
se i ovoliko održala, niti bi imala koalicioni potencijal i
mogućnost da uslovljava neke stvari, kao na primer ko će rukovoditi
bezbednosnim strukturama. Pritom, i ljudima iz Ure je jasno da bez
potpore Beograda i SPC Srbi nikada ne bi postali relevantan
politički i društveni faktor u Crnoj Gori. Zato i čudi to što su se
našli u koaliciji sa tako radikalnim političkim opcijama. Ponuđeni
sastav nove vlade mandatara Krivokapića jasno govori kakvu Crnu Goru
želi ta struktura.
Aleksandar Vučić se više izjašnjavao o crnogorskim nego o srpskim
izborima
Tokom boravka u Podgorici, predsjednik Aleksandar Vučić kazao je da
će Srbija otvarati fabrike na sjeveru Crne Gore i tamo zaposliti
veliki broj crnogorskih građana. Ovakve poruke su kod dijela
suverenista shvaćene kao nastavak miješanja Srbije u unutrašnje
stvari Crne Gore. Zašto EU konačno ne upozori Srbiju?
Predsednik Vučić, baš kao i kabinet premijerke Ane Brnabić, gotovo
svakodnevno se izjašnjavaju o Crnoj Gori. Više su komentarisali i
pratili crnogorske izbore nego one u samoj Srbiji, što jasno ukazuje
na njihove aspiracije. Nažalost, EU nijednom nije upozorila Beograd
i SPC povodom mešanja u crnogorske izbore.
Zašto?
Kod svih komentatora prevladava mišljenje da je izbore u Crnoj Gori
dobila SPC. Rekla bih da je to bila i pobeda medija, budući da je
njihova uloga u demonizaciji i dehumanizaciji protivnika bila
ključna. U jednim beogradskim novinama osvanuo je naslov: „Crna Gora
je glasala, a Beograd je pobedio“. Nažalost, deo domaće i
međunarodna javnost prihvatili su mantru o „poslednjem komunističkom
diktatoru“ u Evropi i sl. Ipak, čini mi se da se ta slika polako
menja. Dosadašnje ponašanje pobedničke koalicije velika je lekcija i
upozorenje, kako za crnogorsko društvo, tako i za međunarodnu
zajednicu. Posebno za EU.
Pobjeda Bajdena znači da u Stejt department dolaze ljudi koji
poznaju balkanske prilike
Što je sa Amerikom? Hoće li rezultat predsjedničkih izbora u SAD
uticati na političke prilike na Zapadnom Balkanu?
Pobeda Džozefa Bajdena znači da će na ključna mesta u State
Departmentu i drugim institucijama doći ljudi koji poznaju balkanske
prilike. Međutim, Amerika se dubinski menja ili se već promenila.
Društvo je duboko podeljeno i polarizovano i budući američki
predsednik suočiće se sa ozbiljnim unutrašnjim problemima.
I Evropa i Balkan su, po mom mišljenju, imali sreće da je na
izborima u SAD pobedio Bajden. Ipak, američko prisustvo na Balkanu
neće biti kao što je bilo devedesetih. Američki prioriteti su
drugde. Balkan je evropsko pitanje i spada u evropsku interesnu
sferu. Zato je neophodna koherentnija evropska politika na Balkanu.
Tim pre što su sve zemlje Zapadnog Balkana kandidati za članstvo u
EU.
Tokom devedesetih, američka intervencija u zaustavljanju rata
presudno je uticala na percepciju da jedino Amerika ima snagu da
reši balkanska otvorena pitanja. Sigurna sam da će sa Bajdenom
Amerika nastaviti svoju saradnju sa EU u pogledu integracije
balkanskih zemalja, pre svega zato što Bajden veruje u institucije i
međunarodnu saradnju. |
