|
25-godišnjica Dejtonskog sporazuma je povod za još jedan osvrt na
„nezavršen posao" na Balkanu. Jugoslavenska kriza nije bila kriza
periferije već najava trendova koji su sada vidljivi u celom svetu.
Zato je važno da se izvuku lekcije za budućnost.
Mada je Dejtonski sporazum, kako svi ističu, bio u funkciji
postizanja mira, on je još uvek sveprisutan u političkom životu BiH
i regiona, jer je ostavio prostor za brojne nedoumice koje direktno
dotiču strukturu samog ugovora.
Zapad očekuje da se Bosanci sami pokrenu i da u prvi plan izvuku
građansku opciju koja bi, sama po sebi vodila ka promenama. Bilo je
takvih pokušaja ali su svi osujećeni, jer lokalne elite u takvim
situacijama sarađuju i sprečavaju konstituisanje građanske Bosne.
Osovina Beograd-Banjaluka-Podgorica-Kosovska Mitrovica
Nespremnost da se Bosna pokrene unutar sebe, ali i nespremnost
međunarodne zajednice da od 2006. deluje u okvirima koji su joj na
raspolaganju, hrani nacionalizme, posebno srpski. Srbija nije
zatvorila srpsko pitanje. Vodeća srpska elita smatra da će ono biti
„zatvoreno tek 'srpskim oslobođenjem' i državnim ujedinjenjem, a ne
uključivanjem u evroatlantske integracije ili neku surogat
tvorevinu, poput tzv. „Regiona" ili neke EU-goslavije koju zagovara
Timoti Les (bivši britanski diplomata koji je vodio ured britanske
ambasade u Banjaluci).
Ovakvoj fiksaciji Beograda na zaokruživanje, kako sada kažu,
„srpskog sveta", odnosno osovine
Beograd-Banjaluka-Podgorica-Kosovska Mitrovica u velikoj meri
doprinosi i veoma fluidni međunarodni kontekst, kao i politički
vakuum koji je nastao na Balkanu. Dominantno tumačenje međunarodnih
okolnosti je da Srbija ne sme propustiti istorijsku šansu koja se
ukazala.
Ta očekivanja se reflektuju i na njenu spoljnu politiku. Beograd
pokušava da u sklopu svoje politike „neutralnosti" igra u prostoru
koji niko ne pokriva u celosti. Predsednik Vučić, koji je u suštini
jedini nosilac spoljne politike, pokušava da se kreće u okviru već
ranije osmišljene politike oslonjene na „četiri stuba" (Kina,
Rusija, SAD i EU) i da koristi sve njihove različite interese.
Srbija kao destabilizirajući faktor
Ključna komponenta spoljne politike Srbije je dvoličnost. Iako tvrdi
da teži članstvu u EU i bližim odnosima sa NATO, Srbija nastoji da
uravnoteži odnose sa četiri glavne sile, jer misli da će profitirati
od svake: diplomatski, ekonomski i vojno. U tom smislu se vešto
koristi i nasleđem nesvrstanosti, posebno kad je reč o
(ot)priznavanju Kosova.
Vašingtonski sporazum o ekonomskoj normalizaciji Srbije i Kosova,
koji su u septembru 2020. u prisustvu Trampapotpisali Vučić i Hoti,
uneo je nedoumice u pogledu orijentacije Srbije koja je do skoro
bila više okrenuta Rusiji i Kini. Srbija se upustila u komplikovanu
geopolitičku igru.Reč je o geopolitičkoj pobedi Amerike, jer
„sporazum", kako je istakao Trampov posrednik Ričard Grenel,
„udaljava Srbiju i od Rusije i od Kine". Međutim, ne treba
podcenjivati uticaj Kine i Rusije s obzirom da su obe već duboko u
Srbiji. Rusija je izrazila nezadovoljstvo ovim sporazumom, dok se
Kina uzdržala od javnih reakcija.
Takva politika Srbije ima snažan uticaj na odnose u regionu, jer
deluje kao destabilizujući faktor koji preko srpskih zajednica u
svim susednim zemljama sprečava integraciju i konsolidaciju tih
zemalja. Beograd polazi od toga da je uspostavio dobre „diplomatske
odnose sa svim centrima moći u svetu" i da je time dobio na
geostrateškom značaju. Tokom poslednje četri godine Beograd je
uspešno prodro do Trampove administracije, što ga je ohrabrilo da
pojača svoje remetilačko prisustvo, kako u Bosni, tako i u Crnoj
Gori i na Kosovu, čak do tačke koja je otvarala mogućnost
rekompoziicije Balkana.
Osmišljena strategija na kojoj radi srpska elita u svim domenima
To nije novi pristup Beograda. Srbija je verovatno jedina zemlja u
regionu, koja ima veoma osmišljenu strategiju na čijem sprovođenju
radi dominantna srpska elita u svim domenima. To podrazumeva pre
svega ogromnu intelektualnu energiju u reinterpretaciji devedesetih,
koja se svodi na to da Srbi tada nisu „delovali strateški, već
instiktivno, nagonom za samoodržanjem", ali da su sada ipak uspeli
da „otvore srpsko pitanje".
Državna politka Srbije nije se promenila u odnosu na region nakon
odlaska Slobodana Miloševića. Sada se primenjuju druga sredstva i u
velikoj mjeri se ona stavljaju u kontekst aktuelnih zbivanja na
relaciji Zapad-islamski svet, posebno kada je reč o Bosni i Kosovu.
Još uvek, kao i pre 30 godina iz krugova nacionalnih ideologa izroni
ponuda o rekomponovanju Balkana po etničkim granicama.
RS - ratni plen od kojeg se neće lako odustati
Da bi se razumelo ponašanje Srbije trebalo bi uzeti u obzir i njene
geostrateške interese, kako ih definišu srpske elite. Ti interesi su
državni i sporedno je koja je opcija trenutno na vlasti. One se
razlikuju samo po metodu, ali suština je ista. Aktuelna vlast je do
kraja ogolila tu strategiju i na neki način otvorila oči svima, kako
susedima tako i Zapadu. Međunarodni veoma fluidni kontekst ohrabrio
je aktuelnu vlast na grublje poteze, direktniju retoriku i
bezobzirnije ponašanje, kako na unutrašnjem, tako i na regionalnom i
međunarodnom planu.
Ta politika uključuje i brojna strateška vladina dokumenta kao što
su Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i
matične države i Srba u regionu (2011) i Povelja o srpskom kulturnom
prostoru (2019). Kada je reč o Bosni, Republika Srpska (RS) je ratni
plen od kojeg se neće lako odustati. Čak i u strategiji o
bezbednosti (2019), opstanak RS se tretira kao prioritet. Međutim,
bez rešavanja bosanskog pitanja stabilnost Balkana ostaće upitna.
Geopolitički interes Srbije u Bosni i Hercegovini je očuvanje RS i
njeno pripajanje Srbiji. Ona je geopolitički važna za Srbiju zbog
geopolitičkog pritiska na Crnu Goru i izlaska na Jadran (što je više
nego očito tokom poslednja dva meseca), sprečavanja neoosmanskog
projekta, zaposedanja druge obale Drine i pomeranja „civilizacijske
granice" ka Zapadu, što povećava srpski uticaj. Ostvarivanje ciljeva
drugim sredstvima u mirnodopskim uslovima podrazumijeva prihvatanje
Dejtonskog sporazuma kao optimalnog rešenja u datim okolnostima.
„Osamostaljivanju RS od BiH podređeni suštinski nacionalni interesi
Srbije"
Republika Srpska (RS) se u Srbiji tretira kao država, kao nova
činjenica koja je nastala u funkciji odbrane konstitutivnosti
srpskog naroda i koja je međunarodno verifikovana Dejtonskim
sporazumom. Raspad BiH, odnosno osamostavljivanje RS je državni cilj
kome su podređeni i članstvo u EU, i suštinski nacionalni interesi
same Srbije. I zato, kako misle nacionalisti, sudbinsko vezivanje
Srbije za evropske integracije vezalo bi ruke Srbiji da pomogne u
održanju Republike Srpske.
Takva hijerarhija prioriteta opredeljuje ponašanje Srbije prema
Bosni. Događaji iz devedesetih i njihovo tumačenje kao
oslobodilačkog rata i, prema Dobrici Ćosiću, kao „obrane slobode i
istine i nacionalnih prava u Republici Srpskoj" - ostaju glavna
prepreka uklanjanju suštinske kočnice državnoj konsolidaciji Bosne i
Hercegovine, kao i normalizaciji odnosa između dve zemlje.
Manipulacije istorijskim činjenicama zacementirale interpretaciju o
ratu u BiH
Nažalost, manipulacije istorijskim činjenicama, u Srbiji su već
zacementirale interpretaciju o ratu u BiH koja je suprotna
istorijskoj istini. I to uprkos tome što je Haški tribunal doneo
najviše presuda upravo povodom zločina Srba počinjenih nad
Bošnjacima.
Ignorisanje Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju
(ICTY/MKSJ) i svih prikupljenih i dokumentovanih dokaza o ratu u BiH
dodatno komplikuje odnose u BiH, posebno odnose Srba i Bošnjaka. To
je višestruko opasno i štetno, ne samo za konsolidovanje u Bosni i
Hercegovini, nego i za demokratski napredak i evropsku budućnost
Srbije.
Beograd optužuje zapadne sile, pre svega SAD, Nemačku i Veliku
Britaniju za raspad Jugoslavije, ističući kako je njihov cilj
totalna „kapitulacija Srba". Sve dosadašnje ponude za rešenje krize
u BiH, koje su dolazile pre svega iz EU, dočekivane su bez
entuzijazma, jer mu (i Vučiću i svom dominantnim elitama) nikad do
sada nije bila, kako je rekao, „ponuđena kompenzacija", što
podrazumijeva „vraćanje Republici Srpskoj svih nadležnosti koja su
joj oteta", odnosno reafirmaciju izvornih dejtonskih principa. Jer,
kako se ističe, opstanak Bosne je moguć samo „onakvom kakvom je
zamišljena konfederacija dva entiteta".
Bajdenova pobeda uznemirila Beograd
Pobeda Džoa Bajdena uznemirila je Beograd, jer se očekuje promena
kursa prema Balkanu, a Bajden je jedan od retkih zapadnih političara
koji ima veoma dobar uvid u devedesete. O tome je davao veoma
precizne izjave, posebno o agresiji Srba na Bosnu, genocidu,
etničkom čišćenju. Brojne su naznake da će Bajden zajedno sa EU
nastupiti koordinirano na Balkanu, što je značajno podiglo
očekivanja u regionu. EU već sada poziva SAD na novo savezništvo,
kako bi se zajedno suprotstavili „autoritarnim silama". Sada je
pravi momentum da se napravi taj prodor.
U tom smislu je ohrabrujuce što se u Kongresu (8.12.2020.) moglo
čuti šta se preporučuje novoj administraciju kada je reč o Balkanu.
Na to su odmah reagovali srpski mediji proglašavajuci sve govornike
za srbomrzce, dok je predsednik Vučić izjavio da očekuje još teže
pritiske na Srbiju, kao i da bi "dobio Nobelovu nagradu kada bi
potpisao akt o nezavisnosti Kosova".
Da bi Bosna postala funkcionalna država neophodno je pre svega
staviti tačku na promenu granica i sprečiti uticaj, kako Srbije tako
i Hrvatske. Posebno je opasan dvovekovni imperijalizam Srbije.
Reafirmacijom postojećih granica uz čvrstu garanciju međunarodne
zajednice moguće je ukloniti maligni uticaj svih pretenzija posebno
onih srpskih, i tek je tada moguće očekivati da se tri naroda u
Bosni okrenu sopstvenoj agendi. To podrazumijeva i uspostavljanje
državnog identiteta, jer bez toga se ostavlja prostor
dezintegracionim trendovima. Za početak treba ojačati EUFOR u Bosni
kako bi se predupredili konflikti za koje postoji veliki potencijal. |
