|
Sa formiranjem srpske klerikalne vlade i sa trijumfalnim
auto-litijama na kojima se mahalo srpskim zastavama i uzvikivalo
„Ovo je Srbija“, velikosrpski kleronacionalizam dobio je važnu bitku
u borbi za pretvaranje Crne Gore u „srpsku državu“. Međutim, to je
samo prvi korak, to je početak a ne kraj procesa posrbljavanja Crne
Gore, i na tom putu stoje još mnoge teškoće i izazovi. Konačni uspeh
i ostvarenje zacrtanog strateškog plana zavisiće uglavnom od tri
faktora: odnosa između tri „pobedničke“ koalicije, spremnosti
suverenističkih snaga da se odupru planovima klerofašizma, kao i od
daljeg odnosa zapadne diplomatije, prvenstveno Evropske unije, prema
ideji i praksi posrbljavanja Crne Gore i stvaranja „srpskog sveta“.
Što se tiče odnosa među „pobednicima“, može se reči da oni najviše
liče na odnose među igračima pokera gde svako svakoga gleda da
prevari, a ujedinjuje ih samo istovetna želja za dobitkom.
Koalicija „Za budućnost Crne Gore“, odnosno njen glavni akter
Demokratski front (DF), pokazuje jasnu nameru da druga dva partnera
iskoristi za ostvaranje svojih strateških ciljeva, tj. za promenu
spoljnopolitičke orijentacije zemlje, promenu državnih simbola i
povlaćenje priznanja Kosova. Naravno, u DF-u su svesni da ne mogu
odmah ostvariti sve svoje ciljeve i da moraju ići postupno koristeći
parlamentarnu većinu koju im obezbeđiuju URA i Demokrate a koji će
biti lako odbačeni ili apsorbovani čim DF, preko popisa
stanovništva, instaliranja svojih kadrova „po dubini“, tj. u
državnim organima i javnim preduzećima, kao i uz obilnu finansijsku
i logističku pomoć iz Srbije, bude u stanju da sam formira vladu i
postane u Crnoj Gori isto onako dominantna politička stranka kao što
je to Srpska napredna stranka u Srbiji. Da li će pritom biti
izvršeno ujedinjenje sa Srbijom ili će Crna Gora formalno ostati
nezavisna, to je sporedno pitanje. Možda čak ispadne korisnije i
pogodnije za vučenje za nos briselske birokratije ako ostanu dve
države a ne jedna. Hendikep u ovom planu je to što je DF za kratko
vreme izgubila dvojicu svojih fanatizovanih vođa, Amfilohija i
Irineja, i što će odlazak Trampa i njegovih nedoučenih diplomata
znatno oslabiti desničarske tendencije u svetu i u Evropi. Ali, s
druge strane, te činjenice vodiće koncentraciji komandnih ovlašćenja
samo u jednoj ličnosti, u Aleksandru Vučiću kao lideru „srpskog
sveta“, pa neće više biti nesporazuma u komunikaciji.
Iste ciljeve ima i URA. I ona želi da upotrebi DF radi osvaja vlasti
a zatim da ga potisne na margine, što je već delom i učinila
sprečavajući njegove pohlepne lidere da zauzmu važna ministarska
mesta. Ali, glavna ambicija URE jeste da preuzme biračko telo
Demokratske partije socijalista (DPS), da nju i Đukanovića pošalje u
arhivu i da oko sebe okupi ceo suverenistički blok koji bi je
pretvorio u vodeću partiju. Vrlo je verovatno da od te ambicije neće
biti ništa jer su se kočoperni Abazović i drugi lideri URE svojom
bezobzirnošću žestoko zamerili suverenističkom bloku.
Što se tiče lukavih Demokrata Alekse Bečića, koji na republičkom
nivou izigravaju evropsko opredeljenje a na lokalnom praktikuju
velikosrpski nacionalizam, njihov plan, zasnovan na onoj narodnoj
„gde se dvojica svađaju, treći se koristi“, jeste da potpiruju
sukobe URE i DF-a kako bi se predstavili kao jedina snaga koja, na
evropskom kursu, štiti nacionalne interese, koja je, dakle, jedina u
stanju da spoji ono što bi moralo da bude nespojivo - Evropu i
velikosrpski kleronacionalizam.
Kakav god bio ishod ove porodične svađe u novoj vlasti njena pobeda
sve više liči na Pirovu pobedu i sve više dolaze do izražaja njene
urođene, genetske protivurečnosti.
Prva protivurečnost i aporija sastoji se u tome što su pobedničke
snage, uprkos animalnoj mržnji prema pobeđenima, još pre osvajanja
vlasti potpisale sporazum da neće menjati glavna dostignuća DPS-a.
Tako nešto nije nikada viđeno u parlamentarnoj praksi i ono jasno
pokazuje da razlog za smenu DPS-a sa vlasti nije političkog već
ideološkog karaktera, da ona nije smenjena zato što nije dobro
radila, što nije bila „dobra vlada“ po definiciji klasične političke
teorije (a što je jedini legitiman razlog za smenu na vlasti), već
zato što je bila „njihova“ – antifašistička, sekularna i
multietnička u kojoj su, po kazivanju velikosrpskog klerofašizma,
glavnu reč imali Turci, Šiptari i ustaše.
Drugi paradoks nove vlasti jeste da je njena pobeda, ostvarena na
krilima klerikalne pobune, eliminisala glavni razlog za tu pobunu:
zakon o verskim zajednicama i slobodi veroispovesti. Danas je
svakome, osim nabeđenim beogradskim „političkim analitičarima“,
jasno da je taj zakon u skladu sa najvišim pravnim i političkim
standardima i da razlog za pobunu protiv njega nema nikakve veze sa
pravom već isključivo sa ideologijom. Klerikalna pobuna pod sloganom
„ne damo svetinje“ nije bila pobuna protiv neke nepravde i ona nije
imala nikakve veze sa pravom, več je to bila klasična politička
pobuna radi osvajanja vlasti. Sada , kada je vlast osvojena i kada
je Crna Gora postala, ili je na putu da postane deo srpskog sveta,
više nije bitno da li će formalno-pravni titular crkvenih dobara
biti država, kao što je to slučaj i u drugim državama, jer ta dobra
u svakom slučaju ostaju u „našim“ rukama. Zbog toga bi nova vlast
najradije taj zakon ostavila onakvim kakav jeste, ali je zbog galame
koju je podigla protiv „nepravednog“ zakona prinuđena da izvrši
makar nekakve izmene.
Treća aporija u kojoj se našla nova vlast tiče se odnosa religije i
Korona epidemije. Pod sloganom, koji su smislili beogradski
klerofašistički „politički analitičari“, da vlast DPS-a vrši
„identitetski genocid“ nad Srbima u Crnoj Gori, prokrijumčarene su
teze najmračnijeg religioznog fanatizma koje su dovele do rapidnog
porasta zaraženih i umrlih i u Crnoj Gori i Srbiji. Teze zaluđenih
religioznih mistika, kakav je i sam premijer Krivokapić, da Korona
virus ne može ništa onima koji su „zaraženi božjom ljubavi“, da
pričešćivanje hiljada ljudi jednom istom kašičicom i ljubljenje
mrtvaca nisu zdravstveno opasni, kao i masovno i inadžijsko
nepoštovanje mera zaštite, u čemu je prednjačila nova ministarka
zdravlja Borovinić, doveli su stanje zdravlja stanovništva i ceo
zdravstveni sistem do kolapsa. To što sada crkva u Crnoj Gori poziva
na poštovanje zdravstvenih mera koje je propisala bivša vlast i što
nabavlja hiljade plastičnih kašičica za pričešće, pokazuje samo o
kakvom se licemernom mentalitetu radi.
Što se tiče daljeg ponašanja Evropske unije prema srpskom
kleronacionalizmu i njegovom projektu stvaranja srpskog sveta, ima
mišljenja da je EU uvidela suštinu onoga što se dogodilo u Crnoj
Gori i da je u toku korekcija njenog stava. Treba se nadati da je to
tako, ali EU ne može učiniti bitne korekcije ukoliko ne napravi
temeljnu analizu onoga što se dogodilo i kako su se ponašali njeni
predstavnici poneti atmosferom primitivnog „trampizma“.
Naime, jedna pažljiva analiza pokazala bi velike sličnosti između
osvajanja Crne Gore i svojevremenog Anschlussa Austrije u izvođenju
nacističke Nemačke. Naravno, u odnosu na Anšlus operacija u Crnoj
Gori izgleda minijaturno i operetski, ali nisu bitne dimenzije
fenomena već njihov duhovni identitet. A kod obe ove operacije
polazna i temeljna tačka bila je tvrdnja da se radi o jednom istom
narodu i da on stoga treba da bude ujedinjen u jednu državu. Već u
prvoj od 25 tačaka programa Nacional-socijalističke radničke partije
Nemačke iz 1924. godine jasno je zapisano: „Mi zahtevamo ujedinjenje
svih Nemaca na osnovu prava naroda na samoopredeljenje u jednu
Veliku Nemačku“. Ili, kako bi rekao kontroverzni nikšićki biznismen
Daka Davidović, veliki dobrotvor Srpske pravoslavne crkve i ratnog
zločinca Radovana Karadžića, „mi želimo da obnovimo Dušanovo
carstvo“. A Hitler je u Majn kampfu, govoreći o ujedinjenju sa
Austrijom, postavio čvrstu dogmu da „Ista krv pripada zajedničkoj
državi“, koja neodoljivo potseća na parolu „Crna Gora i Srbija to je
jedna familija“ ispisanu na jednom od centralnih nadvožnjaka u
Beogradu. U skladu sa ovim doktrinarnim stavovima izvršena je 12.
marta 1938. godine invazija Austrije, a već narednog dana nemačka
vkada donela je zakon u čijem prvom članu piše da je „Austrija
zemlja nemačkog Rajha“, što je istovetno sa tvrdnjom aktuelnog
ministra spoljnih poslova Srbije Nikole Selakovića da je Crna Gora
„srpska zemlja“, odnosno sa glavnom tezom Srpske pravoslavne crkve
da crnogorski narod ne postoji te da su to Srbi koji su, kako kaže
ministarka zadužena za posrbljavanje Crne Gore i „žena četnik“ Vesna
Bratić, „etničkim inženjeringom“ pretvoreni u „Montenegrine“.
Na osnovu bujajućeg nacionalizma osnovana je i u Austriji nacistička
partija koja je, po nalozima iz Berlina, jula 1934. godine pokušala
državni udar i pritom ubila austrijskog kancelara Dolfusa. Po istom
scenariju osnovan je i Demokratski front u Crnoj Gori koji je zatim
2016. godine pokušao da izvrši državni udar i likvidara Đukanovića i
druge rukovodioce DPS-a.
Istovetnost ova dva anšlusa vidi se i po obilnoj logističkoj i
finansijskoj podršci iz Nemačke i Srbije, a lider austrijskih
nacista Zajs Inkvart i lider sudetskih nacista Konrad Henlajn bili
su česti i privilegovani gosti u Berlinu, na isti način kao što su
to u Beogradu rado viđeni lideri DF-a četnički vojvoda Andrija
Mandić i ratoborni Milan Knežević, kojima za tu svrhu stalno stoji
na raspolaganju avion vlade Srbije.
Konačno, istovetnost ova dva fenomena vidi se i po odnosu zapadne
diplomatije prema njima. Ostavićemo ovde po strani Trampa i njegove
ljude, kao što su Pompeo, Grenel i ambasadori po Zapadnom Balkanu,
koji su naneli ogromne štete međunarodnim odnosima, kao i
„trampiste“ u Evropi, od Džonsona, Salvinija i Le Penove do Poljske,
Mađarske i Bugarske, koji su zdušno podržavali Srbiju u osvajanju
Crne Gore: reč je o onoj većinskoj liberalnoj i demokratskoj Evropi
koja je, poput Čemberlena i Daladjea, ćutke posmatrala najsramniju
propagandu koja je iz Srbije vođena protiv Crne Gore i najpodmukliji
hibridni rat koji su doveli do pobede jedne „odvratne, nakazne
desnice“, da se poslužimo rečima režisera Gorana Markovića, i
formiranja teokratske vlade na temeljima srednjevekovnog religioznog
misticizma. Umesto da se energično suprotstavi agresiji
velikosrpskog kleronacionalizma, Evropska unija je, poput
Čemberlena, koji je po povratku iz Minhena slavljen kao čovek koji
je spasao mir, preko svoje port-parolke Ane Pisonero, u jeku
litijaškog divljanja i napada na same temelje države Crne Gore,
pozivala „obe strane“ da teže kompromisu, kritikovala vladu Crne
Gore da kontroliše medije i poručivala da se „raduje“ saradnji sa
novom vladom. Jednom rečju, u EU nije shvaćeno da se u Crnoj Gori ne
radi o standardnoj smeni na vlasti, kao kada laburisti i
konzervativci, ili demohrišćani i socijaldemokrate zamene mesta, već
da se radi o autentičnoj klerofašističkoj kontrarevoluciji koja je
počela sa ratovima za rušenje Jugoslavije i stvaranje Velike Srbije
tokom 90-ih godina koji je zakonito doveo do genocida u Srebrenici;
njene naredne etape bile su ubistvo premijera Đinđića 2003. godine,
donošenje nekoliko zakona o rehabilitaciji kvislinškog četničkog
pokreta (2004-2011) i masovna pravna rehabilitacija njegovih
pripadnika od strane sudova u Srbiji, skrivanje i veličanje ratnih
zločinaca kao „srpskih vitezova“, da bi sada ušla u finalnu fazu
agresijom na Crnu Goru.
Dakle, elemenata za jednu ozbiljnu analizu proteklih događaja i
ponašanja EU i njenih predstavnika na Zapadnom Balkanu, ima više
nego dovoljno. Nije reč o tome da EU staje na bilo čiju stranu u
sukobima između država, već o tome da se jasno kaže da je kampanja u
Gebelsovom stilu („Đukanović sprema pokolj Srba u Crnoj Gori“)
apsolutno nespojiva sa kandidaturom za članstvo u EU. Da je to
učinjeno, događaji bi tekli u sasvim drugom pravcu.
Istorija jeste učiteljica života, ali je pitanje sposobnosti da se
njene poruke i pouke pravilno shvate. |
