|
Želimir Žilnik je revolucionarni filmski kameleon koji se već više
od pola vijeka neumorno hvata u koštac sa gorućim društvenom temama.
Razgovor sa njim vodila je akademska radnica Dijana Jelača, koja
predaje filmsku istoriju i teoriju u New Yorku, i koja je objavila
nekoliko naučnih radova o stvaralaštvu Želimira Žilnika. Neposredan
povod za razgovor sa ovim kultnim režiserom je izložba “Shadow
Citizens” nedavno otvorena u Beču u Kunsthalle Wien, kao i
retrospektiva njegovog rada na Viennale festivalu. (Razgovor smo
vodili “na ti” jer se dobro poznajemo, pa je tako i ovaj intervju
prirodan nastavak mnogih tema o kojima smo puno puta privatno i
profesionalno razgovarali.)
Prije svega, čestitke na izložbi “Shadow Citizens” WHW kolektiva,
koja je nedavno otvorena u jednoj od najvećih bečkih galerija,
Kunsthalle Wien. Takođe, u Beču se nedavno desila i retrospektiva
tvojih filmova na Viennale festivalu. Kako je sve prošlo, posebno
imajući u vidu ovo teško i čudno doba u kojem svi kolektivno živimo?
ŽŽ: Hvala na čestitki, moram je podeliti sa kustoskinjama. Njihova
je inicijativa i koncept događaja. WHW kolektiv zaslužuje kompliment
i zbog hrabrosti. Usred Beča, pokazati toliko pokretnih slika i
artefakata iz poluvekovnog našeg glavinjanja…I ja sam se pitao kako
ce proći. Izložba je otvorena 22.oktobra, sa planom da traje do
marta. Prvih je deset dana bila dobro posećena i praćena u medijima.
Neizbežni covid-19 se umešao 3. novembra, kada je Austrija zatvorila
pozorišta, bioskope, koncerte i galerije. Ipak, 7. decembra je
Galerija ponovo otvorena.
Zašto su za tebe kao režisera bitne ovakve vrste izlaganja tvog
rada?
ŽŽ: Zbog vrste filmova, koje smo napravili. Tako se desilo. Već
"Rani radovi", iz 1969. godine, zaljuljali su se kao na klackalici.
Sa jedne strane uspeh: Berlinski zlatni medved i distribucija u više
od 30 zemalja sveta. U isto vreme, film je osporavan i politički
sasecan u domaćim medijima, provučen kroz sudski proces, sa zahtevom
za zabranu. Sklonjen iz domaće distribucije. Nije se pokazivao 15
godina. Ipak, nastavio sam da tražim mogućnosti da snimam. Već u
osamdesetim, tehnološka revolucija je oslobodila medij pokretnih
slika od neophodnih velikih laboratorija, uvoza filmske trake i
skupocenih kamera. Moglo se raditi brže i po instinktu…Nezavisnije,
u niskobudžetnim produkcijama. Kolektiv WHW je prvi tražio da vide
sve što smo snimili. Tako se u Beču pokazuje i desetak filmova koji
nikada nisu prikazani van zemlje. Za galeriju su kustosice smislile
dobar metod pregleda i izbora: tridesetak ekrana je u velikom
prostoru, sa filmovima i insertima. Zvuk se prati preko slušalice.
Zainteresovani posetilac izabere šta ga zanima, a zatim može da uđe
u manje kino dvorane, na obodu hale, gde će pogledati ceo film.
Kako je pripremljena retrospektiva tvojih filmova na Viennale
festivalu?
ŽŽ: Vijenale je izabrao šest filmova iz šest različitih decenija.
Teme korespondiraju sa socijalno-političkim turbulencijama vremena
kada su snimljeni. To su "Rani radovi", "Tako se kalio čelik",
"Tvrđava Evropa", "Tito po drugi put među Srbima", "Kenedi", "Stara
škola kapitalizma".
Spomenuo si kako tvoji filmovi reflektiraju socijalno-političke
turbulencije vremena u kojem su snimljeni. Tu se odražava tvoj
refleks vezan za stavljanje akcenta na društvene probleme koji su u
datom momentu često mnogima u društvu nevidljivi, a koji nakon
određene vremenske distance postanu sasvim jasni. Mislim da ne
pretjerujem kada kažem da je u tvom stvaralaštvu od prvog dana to
bio slučaj, tvoj instinkt da nađeš i ispričaš neispričane priče,
konkretno, o ljudima koji su često “nevidljivi”, ljudi na takozvanim
marginama društva, bilo da su to beskućnici, Romi, žene sa sela,
transrodne osobe, migranti i tako dalje. Reci nam nešto više o tom
refleksu.
ŽŽ: Nije mi fazon da snimamo već spakovanu i sažvakanu priču. Tražim
teme i sudbine koje nisu u prvom planu. Da ne bude stereotip, ono
što se prodaje kao vladajuća retorika: konvertiti, bahatost,
poltronstvo. Često nam je u fokusu to što kažeš, oni na margini.
Evo, jedan primer. Kako je nastao film “Stara škola kapitalizma”, iz
2009. godine.
To su godine kada su mediji trijumfalno izveštavali o konačnoj
likvidaciji ostataka socijalizma. Piše se o privatizaciji
vojvođanskih prehrambenih giganata, koji su snabdevali hotele na
Jadranskoj obali, sa milionima domaćih i stranih gostiju.
Poljoprivredna dobra, sa najproduktivnijim žetvama u svetu. U
Zrenjaninu je na bubnju industrija mesa BEK sa izvanrednom
kvalitetom proizvoda. Kolone njihovih kamiona su tutnjale do
Frankfurta, svake nedelje, jer je njihovu robu kupovala najveća
američka vojna baza u Evropi.
Pročulo se da novi vlasnik likvidira pogone, mašine prodaje u staro
gvožđe. Zna se da i druge gigante kupuju sumnjive osobe, totalno
nestručne. Bez podataka o poslovnom uspehu i poreklu novca. Ukidaju
radna mesta. Stavljaju se lokoti na fabričke kapije.
Organizuju se protesti otpuštenih radnika. U nekoliko pogona su
stotine radnika provalile, posle obračuna sa obezbeđenjem. Popisuju
inventar, pregledaju finansijske knjige.
Uputim se sa snimateljem tamo. Pitam, da li dozvoljavaju da snimimo
njihovu akciju. Sumnjičavi su. Mi imamo dve male DV kamere.
Objasnimo da ćemo posle jednog sata snimanja, praviti pauzu i
presnimiti kasetu, da i oni imaju primerak. Da mogu da dokumentuju i
pokazuju šta rade. Kad su to čuli, puste nas. Ostanemo sa njima 4
dana. Imamo deset sati materijala za nas i istih deset dajemo
štrajkačima. Pratili smo ih i na uličnim protestima, a jedan dan
išli u Beograd, pred Agenciju za privatizaciju. Političari su ih
umirivali, pretili, obećavali. I lagali. U Beogradu, pred kamerama,
jedan je radnik dobio infarkt i umro.
Od snimljenog materijala smontiramo jedan polusatni i jedan
devedesetominutni dokumentarac.
Odemo ponovo, da sretnemo učesnike filma i da im pokažemo šta smo
napravili. Oni se pohvale da su svoje, nemontirane kasete pokazivali
po gradu, prijateljima. I da je doneta odluka da registruju
političku partiju “Ravnopravnost”, da učestvuju na lokalnim
izborima.
Kroz mesec dana nas obaveste da je njihovih 12 predstavnika ušlo u
zrenjaninski parlament, te će moći slobodno da govore. Ono što kažeš
za govornicom parlamenta ne podleže krivičnom gonjenju. Dođemo na
jednu sednicu, da i to snimimo.
Pozovemo ih u kafanu, na pivo. Čestitamo im, opraštamo se, idemo da
radimo nešto drugo.
Oni skoče: "Stanite! Nismo pokazali kompletnu istinu!"
Ja kažem: "Ne znam na sta mislite. Snimali smo sve što ste govorili
i radili."
"Ali nema druge strane. Nema ovih što nam rade o glavi!", zagrmi
šofer koji je vozio ture do Frankfurta.
"Mi niti znamo, niti možemo da dođemo do novih gazda, špekulanata",
pravdamo se mi. "A tek ko bi ih nagovorio da se snimaju. I šta bi vi
njima uopšte imali da kažete", pitamo.
Šofer skoči i krene prema meni. Uhvati me za gušu i počne da steže.
"Evo, ovako bi ga uhvatio i zapretio da ću šiju da mu zavrnem, dok
mi ne kaže sa kojim je parama kupio fabriku, šta namerava da radi i
kako će nas da isplati."
Ja jedva prokrkljam: "Smiri se, čoveče. To što bi ti hteo da se radi
je IGRANI FILM. Tu trebaju glumci, mesta snimanja, kostimi."
"Glumićemo mi!", odgovaraju složno.
Napravili smo probno snimanje, da vidimo ko je pred kamerom
autentičan. Odabrali smo 45 učesnika, i još četvoricu poznanika da
igraju “kapitaliste”.
Čujemo da se veliki radnički protest planira u Beogradu, na Trgu
Nikole Pašića (bivši trg Marksa i Engelsa). Snimanje počnemo na tom
mitingu u aprilu.
Jedino kada je trebala scena “napada na kapitaliste”, nećkali su se
da se to snimi, u brizi da će biti gonjeni kao nasilnici. “Neće nas
priznati da smo glumci”, vajkaju se.
Tada sam pozvao prijatelje iz anarhosindikalističke akcije iz
Beograda. Pitao ih da li hoće da budu “tehnička pomoć radnicima”.
Povukli su se na glasanje i većinom odlučili da pristaju.
Film smo izmontirali u avgustu. Ni jedan bioskop ili kulturni centar
neće da zakaže premijeru.
Učesnici filma ponude sportsku dvoranu u selu Turija, sa 2000
stolica.
Dođe mnogo naroda i porodica “glumaca”. Stigne i nekoliko novinara i
što je još važnije, kustosi beogradskog Oktobarskog salona. Njima se
film dopadne. Pokazaće ga u oktobru, kao i dokumentarce koje smo
prvo snimili. I film krene svojim tokom. Tekstovi u medijima,
pozivi na festivale, poneka lokalna televizija. Nekoliko desetina
puta je bio pokazan tokom protesta Occupy Wall Street u Njujorku.
Iz današnje kapitalističko-neoliberalne, kao i u naizgled beskrajne
tranzicione perspektive, kako ocjenjuješ slobodu stvaralaštva u
bivšoj Jugoslaviji, iz čijeg konteksta si vremenom izrastao u
legendarnog režisera?
ŽŽ: Možda je pravi odgovor lista urađenih i pokazanih filmova iz
naše "nepostojeće zemlje": Živojin Pavlović je imao na početku, dva
zabranjena filma, "Kapi, vode, ratnici" i "Grad". Zatim je uradio
"Povratak", "Buđenje pacova", "Kad budem mrtav i beo", "Zaseda",
"Vidimo se u budućem ratu", "Let mrtve ptice". Makavejev je
napravio: "Čovek nije tica", "Ljubavni slučaj", "Nevinost bez
zaštite", "WR: Misterije organizma". Aleksandar Petrović: "Dani",
"Tri", "Skupljači perja", "Biće skoro propast sveta", "Majstor i
Margareta". Prilično respektabilni opusi. Ali ti su reditelji i
njihovi i filmovi bili, zatim, politički diskvalifikovani. Pa
sklonjeni iz distribucije u toku hajke na “crni film”. Mada su
prethodno, razume se, bili nagrađivani najvišim državnim i
festivalskim nagradama. Nedavno je objavljena u Zagrebu anketa
kritičara, koji su izabrali najbolje hrvatske filmove od 1944 do
2019. Prvi ,na listi je "H8" Nikole Tanhofera iz 1958., pa "Rondo",
Berkovića, iz 1966., "Lisice" Krste Papića iz 1969., a "Breza" Ante
Babaje, iz 1967., četvrti… Sve je to snimljeno u, kako mnogi
revizionisti danas kažu, “zločinačkom socijalizmu” i naprasno
zaboravljenoj državi...
Ja sam tek počinjao, kada su gore navedeni autori već bili slavni.
Iz ovih par crtica vidimo koliko je tema “sloboda stvaralaštva u
bivšoj Jugoslaviji” kompleksna. Ne može da stane u intervju.
Kada si sedamdesetih godina otišao u Njemačku, nastavio si praviti
filmove o ljudima na marginama dominantnog društva. Na primjer, tvoj
briljantan kratki film Inventur je naizgled jednostavna priča o
jednoj stambenoj zgradi u kojoj žive mnogi gastarbajteri iz
različitih država. Reci nam nešto više o tom periodu tvog
stvaralaštva, kao i razlozima odlaska u Njemačku.
ŽŽ: U Nemačku sam otišao sa gastarbajterskim motivima. Iz nužde da
preživim. Kako sam već spomenuo, došlo je do promene ambijenta i
uslova za rad autora "novog jugoslovenskog filma". Svi smo bili u
statusu "slobodnih umetnika". I kada su krenule diskvalifikacije i
obustavljanje distribucije, nije bilo prihoda. Moja dva problema, u
1972. godini su bila: prvo, zabrana montaže i finalizacije,
snimljenog materijala za dugometražni film "Sloboda ili strip."
Druga stvar je dokumentarac "Ustanak u Jasku", koji sam uradio uz
pomoć Kino kluba Pančevo.To sam smislio kao mali odgovor na
neodogmatski talas. I na neku vrstu uspostavljanja rococo estetike u
filmu i kulturi uopšte, a protiv dotadašnje otvorenosti ka
inovativnom i modernom. Prime za ovo stšo kažem je reklamiranje uz
busanje u prsa, pripreme i snimanje filma Stipeta Delića "Sutjeska".
Najavljivano je da će taj film "zviznuti šamar crnotalasovcima". U
redu je. Najdramatičnija bitka partizana protiv Nemaca i Ustaša,
1943. 7000 poginulih partizana i oko hiljadu pobijenih ranjenika.
Ipak se vidi da projekat ide ka provincijskoj holivudizaciji. A u
isto vreme se ugleda na sovjetske lakirovke. U glumačkoj i autorskoj
ekipi su Sergej Bondarčuk, Orson Vels, Irena Papas...
Nasa kinoklubaška reakcija bila je jednostavna. Odveo sam ekipu u
fruškogorsko selo Bukovac, gde je više od 50% muškaraca između 15 do
70 godina pobijeno u ratu. Meštanima sam rekao: protutnjao je II
svetski rat i preko vas. Evo kamere. Pred njom nam ispričajte i
pokažite kako je bilo. Učesnici su autentično svedočili, setivši se
događaja, imena, pogibija. Objašnjavali su skrivanje ljudi i oružja.
Pomoć partizanima, u obližnjoj šumi. Kopanje baza, napade na
policijske stanice. Odvođenje u logor u Rumi. Mučenja. Za nekoliko
dana, kada je taj film pokazan cenzuri u Novom Sadu, zaključak je
bio: evo, Žilnik skupio opet klošare, da se podsmevaju
Narodnooslobodilačkoj borbi. Film onda zabrane.
Odem sutra u selo, ponesem dokument o zabrani. Meštani se razgneve.
Njih desetak sednu u traktor, pa u Novi Sad, u pokrajinsko
ministarstvo kulture. Par je ponelo i pištolje. A imali su i
legitimacije boraca iz 1941.
Ministar, mlađi čovek, umro je od straha. Lista po dokumentima, cepa
original zabrane. Jedan vadi pištolj: piši odobrenje, da ne bude
belaja.
Ministar zove sekretaricu, da otkuca "odobrenje za prikazivanje".
Film je krenuo u javnost, dobro je primljen i uvršten u značajne
evropske dokumentarce o II svetskom ratu.
Ali, nekoliko dana posle ovog obrta, stigne mi pismo iz Pokrajinske
zajednice kulture, sa obaveštenjem da su moji filmovi uklonjeni iz
distribucije. Te da gubim status "slobodnog umetnika".
Granice Jugoslavije ostaju otvorene. Do Minhena i Kelna išlo je
nekoliko vozova dnevno.
Važno lično pitanje je svakako bilo: gde idem, kako da uspostavim
kontakte, šta ću da radim.
Mi filmadžije smo dobro znali nemačku scenu, jer smo već više puta
dolazili na njihove festivale i dobijali nagrade. U Zapadnoj
Nemačkoj je, u ono vreme, bilo i bar 5 do 10 jugo filmova u redovnoj
distribuciji. A svi malopre pomenuti filmovi naših "novih autora" i
mnogih drugih, pokazivani su i u televizijskom programu.
Hteo sam da izbegnem status "prebega sa Istoka". Na festivalima sam
upoznao po nekog iz moje generacije: Vernera Hercoga, Edgara Reitza,
Klugea, Fasbindera. Svi su pominjali ono što su vidjeli kao
"umetničke slobode" u Jugoslaviji. Kad su pitali da pokažem novi
film, koji sam doneo, odgovarao sam da došao sa namerom da snimam
priče sa našim gastarbajterima, kojih je puna Nemačka. I tako smo za
3 godine napravili 7 dokumentaraca i jedan igrani film.
Počeli smo sa jednostavnim komadima, kao pomenuti Inventur.
Aleksandar Kluge me je upoznao sa poznatim snimateljem Thomasom
Mauchom, koji je bio spreman da odmah počnemo saradnju. Otišli smo
usred Minhena, gdje kopala podzemna železnica. Znao sam da tu radi
mnogo Jugovića sa, krampovima i lopatama, čekicima i klještima.
Pitao sam da li pristaju da razgovaramo i da ih snimamo. Rezolutno
su odbacili, jer nije bilo slobodno i bezbedno primati ikog na
gradilište. Rekli su da dođemo poslije rada na adresu gde imaju
iznajmljene stanove.
Tog dana je snimljen Inventur, koji pominješ.
Dakle, nisam tražio marginalce, nego sam se osećao i hteo da budem
jedan od njih.
Boravak u Nemačkoj je bila dobra škola. Pre svega za iskustva
minimalističkog rada i sopstvenog rizika. Sistem je tamo bio i
stimulativan. Snimljeni i montirani materijal se šalje na komisiju
kritičara koja se zove Bewetrtungstelle. Punkt za umetnicku ocenu.
Ako kritičari donesu odluku da je film "uspelo umetničko delo", za
kratki film produkcija dobija stimulans od 30.000 maraka, da uloži u
sledeći film. Na Oberhauzenskom festivalu 1975. godine, od nemačkih
deset dokumentaraca, mojih su bili 5 komada.
Međutim, nije išlo sve tako glatko. Jedan od tih filmova, "Javno
pogubljenje," Offentliche Hinrichtung, bio je esej o policijskim
intervencijama i brutalnosti. Film je u vezi akcija pripadnika
Bader-Majnhof grupe. Kada je taj filmski esej, kao i svi drugi,
poslat na umetničku procenu, stigne pismo da autor koji je stranac
"ne razume konfliktne političke okolnosti Nemačke", te se film
zabranjuje. Ta provera se desila pre nego što je film pokazan
filmskim kritičarima. Ova administrativna komisija se zove
Frewillige Selbstkontrolle", što u prevodu znaci "dobrovoljna
samokontrola"
I sa igranim filmom "Raj – jedna imperijalistička tragikomedija"
stvar je bila čupava. Ukratko, film je i do danas zabranjen. Ali se
pozajmljuje za galerije i retrospektive i pokazuje se u Kunsthalle
retrospektivi o kojoj smo govorili na početku. Tema filma je
prepoznatljiva i našim gledaocima danas: spekulantska kompanija,
rade pljačke i prevare. Pa da bi to pokrila, iznajmljuje
"anarhističke teroriste" da prepadnu firmu. Kao, utamniče gazde i
šalju fotografije kako ih muče. A zapravo, sve je namešteno. Kada
gazde "hrabro i vešto" uspeju da se oslobode, njihov raniji kriminal
je oprošten. U filmu je Fasbinder trebao da igra glavnu mušku ulogu
ali nam je otpalo 2/3 budžeta. Film smo ipak napravili sa 1/3
predviđenog budžeta i bez Fasbindera, a komercijalno je prošao—nula.
Međutim, zadržao je status jednog od najradikalnijih, u formi i
sadržaju, pa se pokazuje u nemačkim retrospektivama.
Kada sam se vratio u Jugoslaviju, kucao sam na vrata televizija, jer
sam video da to rade nemačke kolege.
Ti, zapravo, nisi samo pionir jugoslovenskog novog filma, nego i
onog njemačkog.
ŽŽ: Pre tri godine je bila i zanimljiva polemika, da ne kažem
konflikt, na festivalu u Sankt Petersburgu, retrospektiva "novog
nemačkog filma". Fasbinderova delu su, razume se, dominantna, a tu
su i ostali, Venders, Hercog, itd. I naš mali film "Paradies".
Konferencija za štampu, ja sedim u publici.
Neko postavi pitanje: otkuda to da Fasbinderov film "Nemačka u
jesen" toliko liči na andergraund filmić "Das Paradies"?
Fasbinderov suradnik ustane i odgovori: "Sećam se tog autora. Muvao
se kod nas, po Fiklmverlagu, pa je valjda nešto i zapamtio."
Ja dignem ruku iz publike. Kažem: "Ja sam taj. Dolazio sam kod vas
svakako. Ali sam Fasbinderu dao naš scenario i on je pristao da
glumi u mom filmu još 1974. godine…A vi ste vaš film završili tri
godine kasnije…" Na pozornici domunđavanje i muk....
Da se vratimo malo na aktuelne društvene teme. Pored svih gorućih
pitanja vezanih za pandemiju i zabrinjavajući porast prijetnje novih
totalitarnih sistema, kao nekoga ko cijeli život priča priče
društvenih ‘drugih', željela bih te pitati sljedeće: naime, kako ti
kao višedecenijski posmatrač međuljudskih odnosa ocjenjuješ gorući
fokus na takozvanoj identitetskoj politici, porastu netrpeljivosti,
jačanju isključivosti?
ŽŽ: Nije neočekivano da je politika identiteta u ofanzivi. Tekuće
repariranje geografskih karata verovatno je slično sa epohom kada su
se stvarale nacionalne države kao što su Nemačka, Italija,
Argentina, Brazil. U toku je premetačina u Iraku, Libiji, Siriji.
Tako je i sa mapom Afrike. Nije završeno re-mapiranje Sovjetskog
saveza...
Da se okrenemo našem, jugo i post-jugo slučaju.
Krajem osamdesetih, a pre pada Berlinskog zida, naši republički
vrhovi zaurlaše jedno na drugo u pripremi za posttitovsku deobu.
Svet i komšije su to gledale u čudu. Zemlja koja je bila primer
uređenih etničkih odnosa—ravnopravnosti, multijezičnosti, školstva,
religija—puca po šavovima. Uleće suludo u plemensku netrpeljivost i
retoriku. Otvara se klanica.
Aparatčici, suočeni sa svojom nesposobnošću i mizerijom, hvataju se
u kolo sa napaljenim karijeristima iz redova književnika, akademika,
vojnika, bezbednjaka. Ta klika je ranijih godina bila ključni pogon
za održavanje Titovog kulta, a sad upire prst u njega umrlog,
urlajući narodu novu poruku: on je za sve kriv!
Tu mora da je radio neki poremećaj u mozgu.
Možda je u pitanju banalna negativna selekcija plus pokvarenjaštvo.
Što bi značilo da treba pokojnom Maršalu ipak uzeti u greh što ih
nije za života razjurio.
I stvari odoše punom brzinom nizbrdo.
Sprovedenu identitetsku politiku, u ime koje su naši bratoubilački
ratovi vođeni, vidim kao folirantski bal pod maskama. Sa bilansom od
stotine hiljada mrtvih, ranjenih, mučenih, izbeglih.
A dve decenije kasnije, svi su ovde sada gospoda. I muvatori, i
mafijaši, i ratni profiteri. Svi su identitetski novopronađeni i
namireni.
Mi stariji znamo još iz školskih klupa iz vremena socijalizma: pogon
koji nacional-kapitalizmu daje brzinu je posejani strah i mržnja.
Eksploatacija, pauperizacija radnika i seljaka, korupcija,
burazersko preuzimanje fabrika i zemljišta, uz opšti muk će rasti i
cvetati. Uporedimo, na primer, socijalistički sa aktuelnim školskim
programima. Novi prećutkuje i laže više.
U sećanju ostaje da je bilo više dostojanstva i gospodstva kada smo
jedno drugo oslovljavali sa drugarice i druže.
Kad spominješ Tita i njegovu smrt kao okidač za krizu jugoslovenskog
kolektivnog identiteta i opsesivno okretanje prema naciji i etničkoj
pripadnosti, je li to jedan od razloga što si 1994. godine poslao
"Tita" među Srbe u svom humornom dokumentarnom filmu "Tito po drugi
put među Srbima"?
ŽŽ: Fijuk u mozgu, koji sam pomenuo malo pre, bio je opipljiv na
ulicama Novog Sada i Beograda krajem 1993. Inflacija, nestašice. Pre
podne je vekna hleba 500 hiljada dinara, po podne milion. Roditelji
unezvereni jure da kupe deci mleko ili dragoceno jaje. Kilometarski
redovi na granici sa Mađarskom, iz koje se u flašama švercuje
benzin.
Dečaci tumaraju oko iste granice, da bi pobegli od mobilizacije.
Milošević se pompezno pokazuje na televiziji sa mirotvorcima, Lordom
Owenom iz Britanije i Cyrusom Vencem iz Amerike. Dok se po gradu
šuška da ga redovno voze u Karađorđevo, gde sa Tuđmanom crta mapu
Bosne.
Užasne vesti, kao i propaganda, dolaze sa ratišta.
U to vrijeme sa snimateljem Mišom Miloševićem pokušavam da snimim
dokumentarac koji će ostaviti trag o situaciji oko nas. Teško ide,
jer ljudi imaju preče brige i ne uspevaju da formulišu prirodu haosa
u kojem smo. Poneko zastane, pa zavapi: "Budimo strpljivi još malo.
Armija Kozaka stiže u pomoć", da bi prolaznik iza njega doviknuo:
"Kakvi Rusi, Milošević je američki čovek. Odatle stiže pomoć." Uveče
gledamo snimke. Odjednom čujemo i ton iz trećeg plana: "E da nam je
on živ, ne bi se ovo dešavalo." Ko je on? Gledamo dalje snimke, i
još par puta, neko dobaci, van kadra: "Da je Tito ovde, za sve ove
što vladaju otvorio bi opet Goli otok."
Sledeće jutro, uz kafu, ja bubnem iznenada: znaš li nekog
beogradskog glumca, koji je Tita glumio u pozorištu? Ili nekog ko ga
bar imitira.
Miši padne na pamet da na radio Studentu jedan spiker dobro imitira
Tita.
Odemo tamo i sretnemo Mićka Ljubičića. Ja objasnim da je ideja da u
Titovoj uniformi silazi s neba da obiđe Beograd i vidi šta se
dešava.
Mićko negoduje: ludi ste sto posto. Prebiće nas rulja na ulici, a
možda i pobiti.
Setim se mog školskog druga i penzionisanog boksera Milenka
Pavlovića Culeta koji me je provozao u elegantnom mercedesu, a koji
je kupio na rasprodaji od Savezne vlade. Hvalio se da ima dozvolu za
pištolj.
Nađem Culeta, predložim mu ga da igra Titovog šofera. On skoči,
salutira.
Kad nas je Mićko Ljubičić video u mercedesu, a Cule mu pokazao
pištolj, pristao je.
Za snimanje po ulici sa "kostimiranim glumcem" trebala je i dozvola.
Odemo do B92, koji je bio nezavisan i kritički lokalni radio, i
predložimo saradnju. Da oni kao registrovani medij napišu nalog za
snimanje. Veran Matić pristane, ali kaže da nemaju tehniku za
snimanje slike (tada su bili samo radio). Ok, to ćemo pronaći kod
kolega. Pitam Verana da li ima nešto novaca, ako treba da platimo
"statistima". On izvadi 300 maraka. To je sve što može da da.
Tako je dokumentarac u "proizvodnji B92", ali u većinskom vlasništvu
ekipe.
Počnemo na Terazijama. Oko "Tita" narod se okuplja, kao zolje na
med. Sa ljubopitljivošću, nevericom i uzbuđenjem, spremni na
razgovor i provokacije. Umor i strah, koji smo prethodnih dana
gledali, nestao je. Snimali smo 3-4 sata.
Skupi se i grupa sa harmonikašem, svira prvo Titu "Druže Tito, mi Ti
se kunemo", pa okrenu da se kunu Miloševiću. Ja više nikom nikakav
tekst nisam trebao da dajem.
Stiže milicijski auto, rasteruje gužvu "jer ugrožava saobraćaj".
Mene i kamermana privode u milicijsku stanicu. Uzimaju kameru i
zaključavaju nas. Nas dvojica očajni, bojimo se da će uništiti već
snimljeni materijal, u kameri.
Najednom, čujemo galamu u susednoj sobi. Mićko viče: "Drugovi, šta
otežete. Gde je moja ekipa? Dajte da završim intervju. Milicioneri
zbunjeni: "Druže Tito, mi smo mislili da vas oni vređaju i ruže, pa
smo ih prekinuli." Mićko: "Nema govora, ja sam ekipu još unapred
ugovorio."
Dva milicionera upadaju u sobu gde smo zatvoreni i guraju nas
napolje. "Tito je ljut i nervozan, nastavljajte snimanje!"
Kakogod se mi sećali ondašnje atmosfere kao otkačene, ovaj momenat
potvrđuje da je stvarnost bila nadrealna.
Snimali smo i sledeći dan 3-4 sata, a za nekoliko dana smo
izmontirali. Metod rada je bio više "hepening", nego dokumentarac.
Film se pojavio, ilegalno, na VHS kasetama. Zatim i na redovnom kino
repertoaru (!), kao i na svetskim festivalima. Konačno, na domaćim i
svetskim televizijama...
Kad već pričamo o Srbiji 90.-ih godina, ti si u to vrijeme napravio
još jedan izuzetno provokativan film, "Marble Ass", koji se bavio
transrodnim osobama i prostitucijom, a naravno, i kontekstom rata.
Iako se baviš i traumom mladog vojnika koji se vraća sa ratišta, u
tvom filmu transrodne prostitutke Merlinka i Sanela zapravo
funkcionišu u inat tog kolektivnog nacionalističkog ludila, i
djeluju samom svojom pojavom protiv njega.
ŽŽ: Vjerana Miladinovića Merlinku sam upoznao 1985., kad smo snimali
"Lijepe žene prolaze kroz grad". Bio nam je zapaženi epizodni
glumac. Zanimljiv, inteligentan i talentovan, ne skrivajući gay
opredeljenje. Od njega sam dobio osnovne informacije o toj sceni u
Beogradu.
B92 je bio zainteresovan za saradnju, jer su razmišljali da otvore
televiziju. Priča koju sam predložio bila je o mladom ratniku,
dobrovoljcu, koji je zaluđen propagandom proveo na ratištu neko
vreme, gdje se zgrozio i uplašio, te krenuo kući.
Pitao sam Nenada Rackovića da glumi glavni lik. U proleće 1994., u
vrijeme kad se dogovaramo, putujem vozom Beograd-Novi Sad. A onda se
desi susret koji redefiniše moj prvobitni koncept filma.
Blizu železničke stanice me spopade ženska osoba. Te gde se žurim,
te da li sam mator, pa od žena bežim, te da li imam vremena za piće.
Mani me ženo, za 10 minuta kreće voz za Novi Sad, otimam se od nje.
Ona skine plavu periku. Vidim, to je moj prijatelj Vjeran, od pre 10
godina. Zabezeknem se. On se smeje.
Kaže: "Ti znaš šta sam i ko sam. A ono što ti nisam rekao – već kao
mali sam voleo da oblačim devojačke haljine. Sad, u ovoj ludoj
situaciji, naša grupa transvestita je jedino normalno društvo u
Beogradu. Imamo i kafanu, tu ispod Zelenog venca, gde se skupljamo i
čekamo mušterije."
Nisam verovao. Kažem Vjeranu da ću putovati kasnijim vozom, oko
ponoći, a da me odvede u tu kafanu.
I zaista, za pet minuta smo bili među devojkama. A sve muškarci.
Pokazali su entuzijazam kad je Vjeran najavio ko sam i da možda ima
šanse za neko snimanje.
Slušao sam ih pažljivo. Očigledno, ratni pakao je rasporio gradove,
kuće, ljude i njihove duše.
Pričaju kako među mušterijama imaju svakolikog sveta: od pijačnih
prodavača, policajaca, regruta koji se vraćaju sa fronta, do
kriminalaca, novobogataša i političara.
Shvatio sam da dokumentarno snimanje ne bi bilo bezbedno.
Predložio sam Vjeranu, koji je tražio da ga zovem Merlin, među
drugaricama, da u filmskoj priči on bude gazdarica grupi
prijateljica, transvestita. Da je u svom stanu napravio kupleraj i
da njihov uspešni biznis biva ometen kada prijatelj, igra ga Nenad
Racković, dolazi sa ratišta. Da to snimamo 5-6 dana u Novom Sadu,
jer ovde je rizično. Vjeran je oduševljen. Insistira da dobije ulogu
u kojoj će biti superioran i duhovit.
Snimanje je proteklo efikasno, uz sjajan doprinos cele ekipe. Takav
je bio i konačan rezultat.
Već u februaru 1995. na Berlinalu značajna nagrada Teddy.
Na domaćim televizijama Merlin i njene drugarice postaju talkshow
zvezde. Njihova hrabrost i šarm relaksiraju publiku i dovode do
širokog medijskog susreta sa LGBTQI identitetom.
Film dobija brojne nagrade, uključujući i na Palićkom festivalu, od
žirija kojim predsedava Aleksandar Tišma.
Ujedno, dešava se i biskopska distribuciju u regionu i Evropi, a
najveće evropske televizije pokazuju film milionskom gledalištu.
Mainstream štampa u svetu piše o "Titu" i o "Marble Ass". Časopisi
takođe. U međuvremenu, izašlo je desetak studija, magistarskih
radova i knjiga, u kojima se ovi filmovi analiziraju.
I sama sam imala to zadovoljstvo da objavljujem radove o ovim, kao i
drugim tvojim filmovima. Ti si po meni vječni punk roker filma jer
nikada ne ulaziš u očekivane šablone, to jest, aktivno iskačeš iz
njih tokom čitavog svog filmskog stvaralaštva.
ŽŽ: To je rezultat tema i metoda kojim radimo, okolnosti low budget
produkcije i želje da se film pokaže što pre. Dakle, ne polazimo od
ideje da ćemo godinama skupljati budžet, da bi na kraju s filmom
poharali svetske kino blagajne. Takav proces je i u evropskom filmu
dugotrajni slalom aplikacija kroz fondove. A kod nas je i duplo
duži. Tokom čekanja, motivacija i tema ispari, sama od sebe.
Pravo da kažem, ja sam iz fondovskog sistema ispao već na prvoj
krivini, sa "Ranim radovima". Mada su oni urađeni od kredita koju je
Avala film uzeo od banke i uredno vratio. Ipak, u napadima na film
nisu izostavljane floskule "kako naš narod finansira dela koja ga
blate".
Pored ovih, ipak spoljnih razloga, da pomenem i šta mi je
najvažnije: da film, kao složen produkt, bude urađen u sinergiji
autora, producenta, ekipe i protagonista.
U dokumentarnom filmu naročito, kada izaberemo temu i protagoniste
koje mediji i vlast ne vide i ne čuju. A protagonisti i ekipa da
iskoriste filmski ekran kao otvoren prozor kroz koji se pojavi novo
lice i čuje novi glas.
U filmovima koje si radio tokom ove decenije, često se vraćaš temi
migracije, izbjeglištva, granica, kao na primjer u "Fortress
Europe", "Logbook_Serbistan", kao i u svom zadnjem filmu, "Najljepša
zemlja na svijetu". To nije samo regionalna tema nego je naravno
transnacionalna, vezana za globalna geopolitička dešavanja. Ova se
priča direktno naslanja i na porast ksenofobije, rasizma i na
jačanje ekstremne desnice u mnogim dijelovima svijeta. Kako gledaš
na sva ova dešavanja, jesmo li na vrhuncu mržnje i netolerancije, i
da li vidiš ikakvu nadu u skorije promjene na bolje?
ŽŽ: Pitanje migracije nije sezonsko pitanje. To je bilo kojim
pulsira čovečanstvo. Od vajkada, do danas. Od rane mladosti, u
Zemunu, u Gornjoj varoši, sa doseljavanjem i iseljavanjem smo se
sretali. U pola našeg kvarta, koji se do 1944. zvao Franstal, živeli
su Nemci. Doseljeni tu još od 1700. god., kada je Zemun bio
Habzburško utvrđenje i granična postaja sa karantinom. U osnovnu
školu sam krenuo 1949. god. Nemci su prethodnih godina bili
proterani. U njihove kuće se naseljavao narod iz ratom nastradalih
područja Dalmacije, Like, Bosne i Hercegovine. I učiteljica je bila
odatle, pa smo četiri razreda uglavnom pisali i govorili ijekavski.
To je bilo sasvim normalno, jer prvi tekstovi u čitanci su bili oni
Vuka Karadžića na istom tom dijalektu.
Drugi segment suočavanja sa migracijom je bio 1968-1976. Pratili smo
organizovani odlazak naših nezaposlenih radnika u Nemačku i
Austriju, što je, razume se, bilo pitanje sa mnogo kontraverzi. Dva
sam dokumentarca snimio za Neoplanta film na tu temu, "Nezaposleni
ljudi" (1967) i "Žene dolaze" (1972).
Kao što sam ranije spomenuo, i ja sam od 1973. godine živio i
iskušavao migrantski status, u Minhenu, Kelnu, Esenu. Sretao sam
dosta našeg sveta. Bilo je lako razumeti kako se migrant oseća. Ako
ima posao i zarađuje, a to je bio slučaj sa 95% naših ljudi, oni bi
povratili samopouzdanje i odagnali brigu da će im deca gladovati. To
je bilo jače od sentimenta što su otišli od kuće, rođaka i komšija.
Uostalom, mnogi su baš njima novčano pomagali.
Nemačka i druge zemlje ne bi granice otvarali da im natalitet nije
mali, a mnogo radnih ruku potrebno. U ono vreme, za obnovu
razrušenih gradova u ratu. I za talas industrijalizacije,
potpomognut američkim Marshall programom.
U poslednje dve decenije, kako kažeš, opet smo imali migrantsku
temu, u nekoliko filmova. Shvatio sam da je ta tema razuđena. Da
predstavlja žanr za sebe. Razlog da se njome bavimo je bilo par
miliona naših ljudi izbeglih tokom ratova devedesetih. Nisu se svi
ni vratili, niti će.
Mnogo širi prostor i veći broj ljudi kreće u lutanje i pomeranje.
Kada se političko klatno globalno zaljuljalo, bipolarni svet je
nestao. Pola zemaljske kugle, koje je živelo pod socijalističkim
režimom (a ono svojim građanima često nije dozvoljavalo odlazak iz
zemlje) sada je deo globalnog, kapitalističkog radništva. Po tom
svetonazoru, otvoreno tržište za radnu snagu je zakon, kao i
trgovanje robom i resursima preko granice. Ksenofobija i rasizam
nije nestao. Sada je drugačiji. Retorika je eksplicitnija, jer nema
principa međunarodne solidarnosti radog naroda. Ali ima prakse
zapošljavanja, seljenja, školovanja u inostranstvu.
Da toga nema, ne bi bilo najvažnijih svetskih igrača danas,
multinacionalnih gorostasnih kompanija. One zapravo diktiraju i
kontrolišu poredak na planeti, direktnije nego Moskva i Vašington.
Porast desnice je, zapravo, buka i bes. Brani se i od samog sećanja
ili spominjanja ikakve alternative. Socijalizma, na primer.
Ta buka je takođe bitna, jer želi da ućutka antirasizam i
multinacionalnu populaciju u mnogim zemljama, a to je cunami koji
neminovno zapljuskuje planetu.
Najproduktivnije ekonomije postaju one najmnogoljudnije. Kina sa
milijardu i po stanovnika, Indija takođe. Afrički kontinent se
približava cifri od dve milijarde... Da li treba očekivati da će one
prestati sa tehnološkim rastom, školovanjem i proizvodnjom? Već za
koju deceniju, centri odlučivanja će se pomeriti ka Istoku.
Ne mislim da smo na vrhuncu mržnje i netolerancije. Za to ima još
dosta prostora.
Možda sreća posluži ljudski rod, kao što je bilo u vreme trke u
proizvodnji nuklearnog i hidrogenskog oružja, kad su konfrontirane
strane paralelno dostigle moć da razore Planetu, pa u tu avanturu
nisu ušle. Svaka, naravno, čuvajući sopstvenu kožu. Ta opasnost nije
minula, jer je atomsko oružje sada u posedu mnogih.
Drugo pitanje mi se čini isto tako izazovnim. Evropa, SAD i Rusija
će se smatrati retko naseljenim, ogromnim prostorima.
Da li će ostali, mnogoljudniji, krenuti u pohod na vodu, šume i
zemlju koja im nedostaje, ili će se napraviti nekakav sporazum, koji
će, kao jednu od prvih tačaka, morati da ima rasnu globalnu
toleranciju... ostaje otvoreno pitanje. |
