|
Predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava i dugogodišnja
aktivistica Sonja Biserko u razgovoru za N1 odgovarala je na pitanja
potencijalnih novih dogovora na Balkanu, rješenja za BiH, kao i
uloge međunarodne zajednice. Ona je komentirala i najave dolaska
novog visokog predstavnika u BiH, koji bi najvjerovatnije trebao
biti iz Njemačke.
N1: Novi američki predsjednik Joseph Biden u prozapadnim analitičkim
i političkim krugovima predstavlja svojevrsno utjelovljenje nade za
Balkan, posebno za Bosnu i Hercegovinu, uzme li se u obzir njegova
dobra upućenost u dešavanja na tlu bivše Jugoslavije ratnih 90-ih
godina. Vjerujete li da će Bidenova administracija s većom
pozornošću posmatrati region Zapadnog Balkana?
Biserko: I pre nego što se ustoličio kao predsednik bilo je dosta
nagoveštaja da će nova administracija posvetiti pažnju Zapadnom
Balkanu. To se posebno očitovalo povodom 25. godišnjice od
potpisivanje Dejtonskog sporazuma, kada se moglo čuti da se priprema
ozbiljniji angažman i korigovanje Dejtonskog sporazuma, kako bi se
Bosna i Hercegovina učlinila funkcionalnom državom. Ohrabrujuće je i
to da je jedan od prioriteta na spoljnom planu nove administracije
obnavljanje i jačanje savezništva sa EU i NATO, što je prethodni
predsednik ne samo zanemario, nego i značajno narušio. To znači jači
akcenat na bezbednost. A to neminovno uključuje i Zapadni Balkan s
obzirom na njegov značaj za evropsku bezbednost.
N1: U jednom dokumentu koji tematizira Bidenovu viziju prijateljstva
s Bosnom i Hercegovinom, istaknuto je kako je u aprilu 1993.
godineon posjetio Bosnu i Hercegovinu, Srbiju i Hrvatsku, te da se
tada susreo sa Slobodanom Miloševićem, optuživši ga za učešće u
ratnim zločinima. Može li se očekivati veći pritisak na predvodnike
relativizacijskih i, što je češće, negatorskih praksi političara kad
je riječ o presudama Haškog suda za ratne zločine i genocid u BiH?
Koliko su, gospođo Biserko, realna nadanja da će u njegovom mandatu
biti pomaka u pogledu suočavanja s utvrđenim činjenicama o
prošlosti?
Biserko: Veoma je važna činjenica Bidenovo poznavanje međunarodnih
odnosa i posebno onih na Balkanu. Lično je bio angažiran na Balkanu
za vreme rata i poznate su njegove veoma emotivne i moralno
intonirane izjave vezane za stradanje Bošnjaka i Albanaca. Verujem
da je to značajna pretpostavka za delovanje nove administracije.
Osim toga, u njegovom su timu ljudi koji poznaju Balkan i koji su i
sami bili angažirani 90-ih godina. S obzirom na komplikovanu
situaciju kod kuće, na spoljnom planu Biden će, kao što se već vidi
i kako je najvaljeno, ubrzati uključivanje SAD u međunarodne
multilateralne tokove, vratiti SAD u sporazume koje je Tramp
napustio, a kako je Balkan deo evropskog horizonta, očekujem da će
Balkan vrlo brzo doći na red.
N1: Desetljećima aktivno pratite učešće međunarodne zajednice ovdje,
hajde da se osvrnemo i na najavu da će na mjesto Valentina Inzka u
OHR doći njemački kandidat Christian Schmidt. Iako još ništa nije
zvanično, mislite li da će ići bez većih poteškoća taj “blagoslov”
Schmidtovog imenovanja od članica Vijeća za implementaciju mira,
dakle i SAD-a, ali i Ruske Federacije?
Biserko: Mnogo je reakcija na imenovanje novog visokog predstavnika
i mnogi misle da je to ishitrena odluka Nemačke. Koliko razumem, oko
njegove kandidature vodile su se konsultacije mada nije obelodanjeno
s kim. U svakom slučaju, njegove šanse da postane novi visoki
predstavnik su realne, a njegov zamenik, kao i do sada verovatno će
biti Amerikanac. Christian Smidt slovi za sposobnog profesionalca.
Delovanje SAD na Balkanu biće u saradnji sa Nemačkom, koja je
najzainteresovanija za Balkan i očigledno je u okviru EU najmoćnija.
Nemački stil se bitno razlikuje od američkog, ali za očekivati je da
će SAD vršiti pritisak na Nemačku da se snažnije angažuje, i, ne
samo to, nego da i preuzme vodeću ulogu.
N1: Za Schmidta je hrvatski premijer Andrej Plenković rekao kako se
radi o čovjeku koji je u svom političkom putu pomogao Republiku
Hrvatsku, a poznato je i njegovo odlikovanje Redom Ante Starčevića.
Da li, gospođo Biserko, to otvara prostor za sumnju da bi Schmidt
mogao s visokom blagonaklonošću da gleda na stavove zvaničnog
Zagreba prema Bosni i Hercegovini i njezinom unutarnjem uređenju?
Biserko: Ne znam šta je sporno u njegovoj pomoći Hrvatskoj. Vidim da
se o tome dosta špekulše u bosanskoj javnosti. Koliko sam ja
shvatila iz raznih izjava, ići će se na federalno rešenje s tim što
nisu poznati detalji. Smatram da bi bosansskohercegovačka javnost i
politička elita trebalo da se pripreme, kako bi aktivno učetsvovali
u formulisanju najboljeg rešenja za Bosnu. Mislim da će veliki
akcenat u tom pogledu biti stavljen na građane odnosno da će se u
velikoj meri oslanjati i na bazu. Poslednji izbori u BiH su pokazali
da se raspoloženje građana menja i da su mogući obrti koji mogu
dovesti do značajnog iskoraka.
N1: Dio ove teme, gospođo Biserko, su i navodi o rusko-njemačkom
rješenja za Bosnu i Hercegovinu. To nas sad možda vraća ponovo na
ono maločas, ali hajde da to demistificiramo. Je li realno da bi
Njemačka bilo šta mogla raditi suprotno dosadašnjim dobrim praksama
suradnje s BiH?
Biserko: Mislim da je to spekulacija koja nema utemeljenje, bar kada
je reč o Balkanu. Uostalom, u prvom telefonskom razgovoru
Bajden-Merkel govoreno je o šest prioriteta, a jedan se odnosi na
Zapdni Balkan. Nemačka svakako ima svoje posebne interese sa
Rusijom. Oni su istorijski i ekonomski. Reč je pre svega u ovom
slučaju, o Severnom toku. Mislim da se u našoj javnosti suviše
pojednostavljuju neke stvari, stiče se utisak da će se sve rešavati
upravo preko Balkana. Balkan jeste važan za Rusiju, ali odnosi sa
Nemačkom su mnogo važniji. U perspektivi je za očekivati da se
odnosi na liniji SAD-EU-Rusija normalizuju. Strateški to bi bilo
važno za Zapad.
N1: Čini mi se sasvim legitimnim polemizirati o bilo kojem interesu
i utjecaju, radilo se o ruskom, kineskom, turskom ili američkom, ali
gdje Vi pronalazite neku “razumnu granicu” između pogubnog i
prihivatljivog stranog utjecaja na Balkanu? Jasne su pozicije
Rusije, ali jasna je i orijentacija Bosne i Hercegovine, barem
deklarativna.
Biserko: Balkan spada u evropsku interesnu sferu i to je očito iz
svega onog što je do sada urađeno. Podsećanja radi, nakon 2000.,
odosno 2003., doneta je odluka na samitu EU u Solunu da se otvori
mogućnost članstva svim zemaljama Balkana koje to žele. Sve su
izrazile želju i u međuvremenu neke su i postale članice EU. Od tada
se gradi tzv. balkanska arhitektura koja podrazumeva članstvo u EU,
NATO i Savetu Evrope. Taj proces ide sporo, ali je sasvim usporen
nakon finansijske krize 2008., i posebno nakon migranstke krize.
Dezangažovanje Zapada na Balkanu od 2008., otvorilo je prostor
drugim akterima. U tom periodu došlo je do razgradjivanje svih
dostignuća koja su išla ka funkcionalnosti BiH. Dodik je takoreći
Bosnu i Hercegovinu doveo do tačke raspada, a Beograd je nastavio sa
svojom politikom zaokruživanja svog projekta. Za vreme Trampovog
mandata, koji nije imao poseban interes za Balkan, taj trend je
uznapredovao, Tek nakon što je penetracija Rusije, i posebno Kine,
otišla predaleko, Zapad se trgnuo i krenuo sa raznim inicijativama,
poput Berlinskog procesa, kako bi povratio Balkan u svoju orbitu. U
međuvremenu došlo je do dubinskih promena koje je kristalizirao
COVID 19, a pre toga Tramp. A, koje su nametnule Balkan kao
prioritetno bezbednosno pitanje. Nedavne izjave nove administracije,
kao i EU i posebno Nemačke, najavljuju novi odnos i značajniji
angažman na Balkanu. Srbija je važna opstrukcija u konsolidaciji
Balkana, jer igra i na Kinu, Rusiju, EU i SAD. Beograd smatra da je
u međuvremenu popravio svoj međunarodni položaj uspostavljanjem
bliskije saradnje sa Rusijom i Kinom i računa da su njegove
pregovaračke pozicoije ojačale. Pre svega u smislu rešavanja statusa
Kosova, jer se još uvek nada da je moguća podela Kosova. Za takav
stav ih je ohrabrio i Izveštaj međunarodne krizne grupe koja je
vratila u opticaj razmenu teritorija. Potpisnici izveštaja pripadaju
međunarodnom lobiju koji se zalagao za podelu Kosova. ICG je nekada
bila uticajna i njeni izveštaji su bili relevantni. Međutim, ovaj
izveštaj nije u duhu najavljenih promena.
N1: Šta s NATO putem?
Biserko: Jugoslavija je bila važan bezbednosni okvir koji je, uz to,
obezbedio emancipaciju zemlje u svakom pogledu. NATO je istio tako
važan bezbednosni okvir, ali okvir koji bi obezbedio normalizaciju
odnosa u regionu kao što je nekada to uradio i sa Evropom. Osim toga
držao bi region pod jednim kišobranom i sprečio cepanje Balkana na
različite ineteresne sfere koje bi u tom slučaju predstavljalo
kontinuiranu tenziju u regionu. Beograd upravo to radi nadajući se
promeni međunarodnog konteksta koji bi išao na ruku realizaciji tzv.
srpskog sveta.
N1: Nedavno je u Pressingu bivši visoki predstavnik Christian
Schwartz-Schilling rekao da “moramo imati ‘win-win’ situaciju s
Rusijom”. Šta bi, po Vama, bilo ‘win-win’ s Rusijom na Balkanu?
Biserko: Istorijski gledano, Rusija je uvek imala interes za Balkan,
veoma često to se izražavalo i protiv Balkana. Rusija sad koristi
Balkan kao priliku da pokaže da je značajna i sve vreme se nameće
kao faktor rešenja. Neki ruski analitičari smatraju da se balkansko
pitanje ne može rešiti bez Rusije, a neki smatraju da granice nisu
završena stvar. Tu se posebno ističe Aleksandar Dugin koji zagovara
pravoslavnu federaciju. Međutim, Rusija nema mogućnosti da pomogne
razvoj Balkana već koristi da testira koheziju EU, NATO i SAD. To
joj je polazilo za rukom, jer je Srbija dozvolila prodor Rusije koji
je sad problem. ‘Win win’ situacija sa Rusijom, kada je reč o
Zapadu, može značiti ustupak Rusiji na nekoj drugoj strani.
N1: Na kojoj strani, na primjer?
Biserko: Recimo, popuštanje sankcija, Severni tok i prepuštanje
bliskog susedstva interesnoj sferi Rusije.
N1: Trebaju li se konačno, gospođo Biserko, na papir staviti
zajednički ciljevi oko kojih će se okupiti demokratske snage? Šta
blokira takve aktivnosti; znamo da su vizije, promatrano u
dnevno-političkom metežu, različite – ali moraju valjda biti
artikulisani neki državni ciljevi i programi.
Biserko: Tokom devedesetih zapadna međunarodna zajednica je
prihvatila etničko razdvajanje kao rešenje za Balkan. Umesto da
porazi ideologiju etničkih projekata ona ih je nagradila. Danas se
pokazuje da je takvo rešenje devastirajuće za region. Političke
elite su u međuvremenu etnički princip dovele do apsurda, ali su
sebi obezbedile opstanak na vlasti i korupciju nevidjenih razmera.
Zato kada je reč o Bosni nema naprateka. BiH je uvek bila pluralna i
multietnička. Ratovi devedestih uništili su društveno tkivo zemlje,
a Dejtonski sporazum je onemogućio njen oporavak. Zapad je uložio
ogroman novac u region, ali funkcionalna Bosna i Hercegovina još
nije na vidiku. Region klizi u regresiju i preti destabilizaciji.
Crna Gora koja je krenula napred sada je dovedena u situaciju koja
može završiti njenim raspolućivanjem, ukoliko se NATO i EU ne
pokrenu i zaustave taj proces urušavanja Crne Gore. Angažman EU i
SAD bi trebalo više da uzimaju u obzir iskustvo i vrednosti Bosne i
u tom smislu potreban je aktivniji odnos i svih građana. Iluzorno je
očekivati da će međunarodna zajednica sama naći najbolje rešenje.
Poslednji izbori, kao što sam već napomenula, pokazali su da postoji
energija koja ide ka promenama. |
