|
Nedavna Vučićeva izjava da je Srbima u Crnoj Gori bilo „uskraćemo
sve, osim vazduha“ i da tamo vlada „antisrpska histerija“ i
„velikocrnogorski“ nacionalizam izazvala je brojne komentare, ali je
na nju neophodno ponovo se osvrnuti bar iz dva razloga.
Pre svega, ta izjava je u gruboj suprotnosti sa kodeksom ponašanja
šefova država, bilo da se radi o kraljevima ili izabranim
predsednicima, koji nalaže odmerenost u izražavanju, pažljivo i
promišljeno biranje reči i izraza i izbegavanje svega što bi se
moglo protumačiti kao poigravanje emocijama i instiktima onih kojima
se obraća. Takođe, aksiom je da šef države ne sme nikada, osim ako
je u pitanju ratno stanje ili ako je „mentalno neuravnotežen“ kao
Tramp, da se služi dvosmislenostima i neistinama, a pogotovo ne da
otvoreno laže.
Drugi razlog je taj da ova izjava po svim merilima predstavlja govor
mržnje jer je tvrdnja o strašnim mukama kojima su izloženi Srbi
očigledno usmerena na stvaranje mržnje prema Crnogorcima i njihovoj
državi. Ovo je utoliko očiglednije ako se zna da je jedno od
obeležja Vučićevog govora sklonost ka šovinističkim izjavama. U tom
pogledu postoji jasan kontinuitet u njegovim stavovima i strateško
opredeljenje da konsensus u društvu gradi na mržnji prema susednim
narodima koji ugrožavaju opstanak Srba – Hrvatima, Bošnjacima,
Albancima a sada naročito Crnogorcima. Tu se, dakle, ne radi o
nekakvim retoričkim figurama ili mladalačkom preterivanju već o
neizmenjenoj radikalskoj prirodi koja traje neprekidno od onda kada
je 90-ih godina garantovao Srbima na Baniji da to više nikada neće
biti hrvatsko, kada je pretio Bošnjacima da će za jednog Srbina biti
ubijeno sto Bošnjaka, kada je na Televiziji Studio B 27. maja 2003.
godine dva puta rekao „Ja mrzim Hrvate“, ili kada je 2007. godine na
Novom Beogradu menjao naziv ulice u „Bulevar Ratka Mladića“, pa sve
do ove ružne izjave o Srbima u Crnoj Gori. Vučić je neosporni
šampion u predstavljanju sebe kao zaštitnika Srba od zlih suseda, to
je temelj njegove popularnosti i potpune političke dominacije u
Srbiji, te zato pokušaj srpske opozicije da se sa njim takmiči u
mržnji prema susednim narodima, kao što je to uradio Boško Obradović
posetom Nikšiću, predstavlja običnu iluziju i garantuje Vučiću još
decenije bezbrižnog vladanja.
Govoriti o „antisrpskoj histeriji“ u vreme kada Srbija vodi totalni
hirbidni rat protiv Crne Gore predstavlja nešto više od običnog
licemerja i anticrnogorske histerije. A priča o „velikocrnogorskom
nacionalizmu“ koji, kako je rekao Dačić, ugrožava Srbiju, istovetna
je sa onom kada je vuk optužio jagnje da mu muti vodu, iako je ono
pilo nizvodno od vuka, što je bio dovoljan i opravdan razlog da vuk
pojede jagnje. Za demanti stupidne izjave da je Srbima u Crnoj Gori
bilo „uskraćeno sve, osim vazduha“ dovoljno je postaviti pitanje
kako su članovi nove „srpske“ vlade u Podgorici stekli svoje velike
imetke ako su živeli samo od vazduha. Ili, kada bi Vučić, umesto što
se bavi razbuktavanjem najnižih strasti i govorom mržnje, bio
racionalan čovek sa kojim bi bilo moguće voditi diskusiju na osnovu
argumenata, logike i činjenica, onda bi se od njega mogla zatražiti
objašnjenja i o sledeća dva pitanja:
Najpre, zvaničan stav Srpske pravoslavne crkve, bolje rečeno njena
dogma o kojoj nema diskusije, jeste da Crnogorci ne postoje, da je
crnogorska nacija komunistilka izmišljotina, te da su svi stanovnici
Crne Gore, osim manjina, čisti Srbi, što znači da su Srbi i svi
pripadnici i glasači DPS-a, pa i sam Milo Đukanović. Ako je to tačno
i ako Vučić, kao strasni vernik SPC, to isto misli – ko onda spada u
te Srbe koji su lišeni svega sem vazduha i ko nad njima vrši
„identiteski genocid“ kako godinama trube polupismeni „politički
analitičari“ iz Beograda? Kako su oni tako potlačeni uspevali da
imaju veću prosečnu platu nego Srbi u Srbiji? Može li neko da
objasni ovu besmislenu enigmu.
Drugo, ako su Srbi u Crnoj Gori lišeni svega osim vazduha, kako to
da se njihov broj od 9 odsto po popisu iz 1991. godine popeo na
28,78 odsto po popisu iz 2011. godine? Jesu li ti ljudi mazohisti i
jesu li uopšte normalni kad svojevoljno idu u status u kome neće
imati ništa osim vazduha? Ili je možda u pitanju samo jedna masna
laž?! A ako je ovo poslednje u pitanju, koja je to onda golema muka
koja tera da se tako bezočno laže?
A muka se sastoji u tome što je „dil“ kojem su kumovali Tramp i
Grenel, uz asistenciju Evropske unije, predviđao dozvolu da se Crna
Gora osvoji u uključi u „srpski svet“ ali da se zauzvrat definitivno
prizna nezavisnost Kosova. Prvi deo dogovora ispunjen je sa izborima
30. avgusta a sada je na redu da se ispuni i drugi deo dogovora.
Međutim, Vučić je nakon toga jasno kazao da od priznanja Kosova nema
ništa i sigurno je da on to neće nikada učiniti, šta god da pričaju
njegovi oponenti u Srbiji. Srbija već više od dvadeset godina
uspešno igra na kartu „zamrznutog konflikta“ i to može da čini i
narednih dvadeset godina, sve očekujući neku tektonsku promenu u
svetu koja će joj omogućiti da vrati Kosovo. To odbijanje stvorilo
je opasnost, koju nagoveštavaju i prigodne čestitke Bajdena Srbiji i
Kosovu, da i Zapad odustane od svog dela dogovora i da povuče
pristanak o osvajanju Crne Gore, što bi bio veliki poraz za Vučića,
s obzirom na to da se računalo da će osvajanje Crne Gore i „izlazak
Srbije na more“ predstavljati najveći spoljnopolitički uspeh i lepu
kompenzaciju za sve dosadašnje promašaje. Suočen sa tom pretnjom
Vučić je u velikoj žurbi da preduhitri eventualnu promenu stava
Zapada, u žurbi je da proces osvajanja Crne Gore učini nepovratnim
posle čega bi aduti bili u njegovim rukama i mogao da lagodno da
taktizira sa Zapadom. A da bi taj proces bio nepovratan, ključni su
izbori u Nikšiću. Oni su važni ne toliko radi toga da se osvoji
drugi najveći grad u Crnoj Gori, već radi toga da pokažu da proces
započet 30. avgusta i dalje teče i da se stvaraju uslovi za
radikalno menjanje slike Crne Gore i za uklanjanje Krivokapićeve
konfuzne i nesposobne vlade. U tom cilju Vučić i SNS, sa svojim
filijalama u Crnoj Gori, učiniće sve što je u njihovoj moći, kao što
to već i čine, i neće se libiti ni jednog sredstva da bi ostvarili
svoje namere. Verovatno će cena jednog glasa uoči izbora porasti,
kao kod tapkaroša, i na hiljadu evra a na dan izbora svuda po gradu
biće znatno pojačane sadašnje „straže đenerala Draže“ koje će budno
motriti na to kako će ko glasati.
Za očekivati je da će ponosni građani Nikšića odbiti da im huligani
i polusvet određuju kako će glasati i kakva će biti njihova
budućnost. |
