|
Viski kojim se u kabinetu Vučića proslavljalo osvajanje Nikšića, kao
što se onomad slavilo ubistvo Đinđića, prosipao se po glavama onih
građanskih aktivista, profesora, analitičara, levičara, novinara i
sličnih koji su, imitirajući prepametnu Anu Brnabić, tvrdili da se
Srbija ne meša u parlamentarne izbore u Crnoj Gori, a ako se meša,
onda to čini da bi pomogla Đukanoviću i njegovoj partiji.
To što su srpski klero-nacionalisti iz vlasti i iz opozicije, iz
crkve i akademskih krugova, iz tabloida i nevladinih organizacija,
jednom rečju iz celine svoje osione i nadmoćne pozicije, padali u
trans zbog uspešno ukradene pobede na izborima 30. avgusta, to se od
njih očekivalo i to je njihovo normalno reagovanje. Ali šta je
motivisalo takozvanu građansku inteligenciju u Srbiji da pobedu
Vučića i šovinističkog krila Srpske pravoslavne crkve pozdravi sa
oduševljenjem kao „talas slobode“ ili kao „svetlo iz Crne Gore“? Da
bi opravdala ovu histeričnu reakciju ona je svesno lagala o stanju u
Crnoj Gori opisujući ga kao „nepodnošljivu životnu situaciju“ ili
kao „strahovladu Đukanovića“ pripremajući tako teren Vučiću za
njegovu nadasve glupu izjavu da je Srbima u Crnoj Gori „bilo
uskraćeno sve, osim vazduha“.
Ništa nije vredelo upozorenje grupe intelektualaca, potpisnika Apela
88, da se ovde ne radi o normalnoj parlamentarnoj utakmici već o
akciji srpskog klero-nacionalizma da Crnu Goru vrati pod komandu
Srbije i uključi u „srpski svet“, kao što nisu vredele ni činjenice
o gigantskom modernizacijskom napretku Crne Gore u poslednjih
trideset godina, ili činjenice da je prosečna plata u Crnoj Gori
veća nego u Srbiji a indeks korupcije manji. Za opsesivno mišljenje
koje rezonuje po utvrđenim obrascima, stereotipima i klišeima, za
koje je „samo mrtav Indijanac, dobar Indijanac“, dokazi i argumenti
ništa ne znače.
A vrhunac blama ovog salonskog intelektualizma bilo je propagiranje
teze da su Vučić i Đukanović „u dilu“ te da će, sledstveno tome, pad
Đukanovića značiti početak pada Vučića. Ova lukava teza, kreirana u
analitičkim odeljenjima srpskih kontraobaveštajnih službi, pokazala
se veoma korisnom i efikasnom u totalnom propagandnom ratu Srbije
protiv Crne Gore, naročito zato što su se na nju, kao na „bućkalo“,
uhvatili pomenuti opozicioni građanski krugovi. A zamisao i namera
ove teze bilo su vrlo jednostavni. Poređenje i izjednačavanje Vučića
i Đukanovića nikako ne može da šteti Vučiću, uprokos tome što se
Đukanović istovremeno opisuje kao sinteza zla. Vučić svoju
popularnost u srpskom korpusu zasniva na nečem drugom, na
radikalskom ultra-nacionalizmu, i ništa mu ne mogu naškoditi
literarna poređenja sa bilo kime, kao što mu gotovo ništa ne mogu
naškoditi ni optužbe za kriminal i korupciju koje se čuju u Srbiji.
Nasuprot tome, ovo poređenje moglo je značajno da naškodi
Đukanoviću: za njegove protivnike ono je predstavljalo „dokaz“ da
Đukanović nastoji da u svoje mutne radnje uvuče čak i poštenog
Vučića, dok će njegove pristalice sigurno biti vrlo razočarane
ukoliko je on zaista isti kao Vučić, ili ako se bar poseje sumnja da
su oni „u dilu“.
Tako se to radi u specijalnom ratu.
Nikakva uteha sada ne može biti saznanje da su neki od obožavalaca
„demokratskih promena“ u Crnoj Gori u međuvremenu shvatili koliko su
doprineli najvećem spoljno-političkom uspehu Vučića i cementiranju
njegove vladavine. Šteta je, reklo bi se, nepovratno napravljena,
crnogorski referendum o nezavisnosti faktički je poništen, sa svih
rukovodećih položaja u državnoj upravi i u javnim preduzećima
Crnogorci su isterani na ulicu a na njihova mesta dovedeni su
mediokriteti ukoliko su se izjasnili kao Srbi i ako su dokazani
vernici Srpske pravoslavne crkve, celokupna sakralna imovina Crne
Gore poklonjena je Srbiji, ukinuta je nacionalna avio-kompanija da
ne pravi konkurenciju Er Srbiji, dok je Crna Gora, stvarno iako ne
formalno, pretvorena u srpsku koloniju. Sa „pobedom“ u Nikšiću
intenziviraće se proces etničkog čišćenja Crnogoraca i svega što je
crnogorsko kao „komunističke izmišljotine“, a usput će biti
počišćeni i svi „Turci, Šiptari i ustaše“ koji su komandovali
srpskom Crnom Gorom u doba nenarodne Milove vladavine. To je put
kojim će se pod vođstvom Vučića i Srpske pravoslavne crkve kretati
DF, Demokrate i URA, uz obilatu podršku političkih eksperata i
nacionalne i građanske opozicije iz Srbije.
Međutim, tu se sada neočekivano pojavio jedan veliki problem. Na
izborima u Nikšiću Đukanovićeva partija ostvarila je bolji rezultat
nego na parlamentarnim izborima i pokazala da je i dalje ubedljivo
najjača politička snaga u Crnoj Gori, dok su klero-nacionalisti,
uprkos propagandnoj i finansijskoj pomoći iz Srbije, jedva dosegli
do većine. Ako bi se taj rezultat ponovio i na parlamentarnim
izborima onda bi DPS, sa svojim tradicionalnim partnerima, tj. sa
partijama Bošnjaka, Albanaca i Hrvata osvojila nadmoćnu većinu i
trijumfalno se vratila na vlast.
Ovaj scenario izaziva paniku u redovima srpskih klero-nacionalista.
Oni su i inače veoma zabrinuti i u strahu od toga šta će se dogoditi
ukoliko Evropska unija i Bajdenova administracija prepoznaju pravu
prirodu projekta „srpskog sveta“. Zato će njihova akcija na
zatiranju crnogorstva i Crne Gore biti u narednom periodu još
brutalnija, pri čemu Vučić i SPC očekuju da tu njihovu akciju
svesrdno podrži i opozicija u Srbiji svojom učenom analizom da će
pad Đukanovića automatski dovesti do pada Vučića. |
