|
Svako na svoj način, Marko Miljanov i Dimitrije Tucović, dve
značajne srpske javne ličnosti, suprotstavili su se svojevremeno
antialbanskoj histeriji koja je zahvatila srpsko društvo i medije
krajem 19. i početkom 20. veka. Upravo na toj osnovi Aleksandar
Pavlović iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u svojoj
knjizi "Imaginarni Albanac: simbolika Kosova i figura Albanca u
srpskoj kulturi" pokušava, kako sam kaže, da danas reafirmiše
glasove prijateljstva i poštovanja prema Albancima.
On pred sve nas, omamljene propagandom o vekovnoj mržnji, postavlja
pomalo zaboravljeno pitanje: kada su, zapravo, Srbi i Albanci
postali neprijatelji?
Pavlović naglašava da su pre sedamdesetih godina 19. veka percepcije
Albanaca u srpskoj kulturi mahom pripadale tipu pisanja koji se može
prikladno opisati kao herojski diskurs – Albanci su predstavljeni
kao hrabri, dobri ratnici vrlo bliski Crnogorcima s kojima su često
u savezništvu protiv Turaka.
"VREME": Na osnovu čega zaključujete da se ne može govoriti o
nekakvom koherentnom antialbanskom ili antisrpskom diskursu pre
druge polovine 19. veka?
ALEKSANDAR PAVLOVIĆ: Pre svega, na osnovu toga što srpski autori do
tada ne govore negativno o Albancima. Ako pogledate "Život i
priključenija" Dositeja Obradovića, videćete da on tu hvali Albance,
sa zadovoljstvom se seća godine provedene na jugu Albanije i čak
piše kako su mu govorili da su oni sa Srbima "jedan rod i pleme u
staro vreme bili!". Vuk Karadžić hvali Albance zbog toga što se oni,
nasuprot Srbima, drže zajedno bez obzira na to koje su vere. Narodne
pesme pominju Albance kao "ljute", "hrabre" Arbanase (setimo se,
Musa Kesedžija u narodnoj pesmi ima "tri srca junačka" i Marko ga
pobeđuje na prevaru a zatim oplakuje kao boljeg junaka od sebe),
Konda bimbaša i razni drugi Albanci učestvuju u Prvom srpskom
ustanku na srpskoj strani, neki ostaju da žive u post-ustaničkoj
Srbiji. Nacionalizam ima tendenciju da projektuje poglede koji su
relativno skoro formulisani u drevnu prošlost. Međutim, u našoj
dubljoj prošlosti jednostavno nema nijednog antialbanskog, čak ni
negativno intoniranog teksta, a ima ih zavidan broj koji Albance
vide u pozitivnom svetlu.
U ovom periodu teritorije koje Albanci naseljavaju nisu u središtu
onovremenog srpskog nacionalnog programa, a sami Albanci nisu
neprijatelji?
Dva ključna teksta koji se često uzimaju kao osnove srpskog
nacionalnog programa su "Srbi svi i svuda" Vuka Karadžića iz 1849. i
"Načertanije" Ilije Garašanina iz 1844. godine, koji su čak i na
suđenjima u Hagu povremeno pominjani kao "dokaz" vekovnih srpskih
teritorijalnih pretenzija. Da ostavimo sad po strani to da ovaj
Vukov spis ima marginalno mesto u njegovom opusu, da "Načertanije"
nije bilo zvaničan državni dokument niti proklamovani kontinuirani
cilj srpske politike. No, sve i da ih uzmemo kao takve, opet vidimo
da Albanci i teritorije koje oni naseljavaju tu nisu u fokusu –
srpski autori bave se onim što im je u tom trenutku poznato, a to su
Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Dalmacija, Slavonija, Ugarska. O
teritorijama i etničkoj situaciji i odnosima na jugu, to jest, o
današnjem Kosovu i Makedoniji oni malo znaju i malo pišu. Vuk tako
prosto kaže "Upravo još [se] ne zna dokle Srba ima u Arnautskoj i u
Maćedoniji", dok su kod Garašanina Albanci pomenuti samo jedanput, u
kontekstu njegovih preporuka za jačanje veza sa Crnogorcima i
Albancima sa severa Albanije koji su, prema njemu, ključ za prolaz
do Jadranskog mora. Tek nakon toga Kosovo i Albanci zadobijaju sve
značajniju, ako ne i centralnu ulogu u ondašnjoj srpskoj politici.
Kada se i zašto, kako vi tvrdite, Kosovo uspostavlja kao centralni
kulturni i nacionalni simbol u srpskom nacionalromantičarskom
diskursu, a kada postaje teritorijalno pitanje?
Velika Istočna kriza 1875–1878. poremetila je ravnotežu na Balkanu,
pored već de facto nezavisne Srbije i Grčke nacionalne težnje iznose
i Bugari, Albanci, Srbi iz Bosne i Hercegovine, a velike sile su
želele da vaspostave balans uticaja na Berlinskom kongresu 1878.
godine. Srbija je tu najzad međunarodno priznata, ali je ovo
svejedno bio traumatičan događaj jer se očekivalo da se Bosna i
Hercegovina pripoji Srbiji, Novopazarski Sandžak je takođe ostao
Austrougarskoj, pa se Srbija i Crna Gora nisu međusobno graničile i
tako dalje. Država se sada našla sa tri strane okružena
Austrougarskom monarhijom, "opkoljena" i "uhapšena" (Cvijić) i
srpski intelektualci su lamentovali kako ona mora da prodiše, da
proširi pluća kako bi opstala. Naravno, jedini preostali pravac
proširenja i eventualnog izlaska na neko more bio je na jugu, na
teritorijama oslabljenog Osmanskog carstva, i od tada kreće
intenzivna kampanja koja kulminira objavom rata 1912. godine. U tom
periodu se srpska javnost sve više interesuje za Kosovo, ne više
samo kao simbolično, pesničko Kosovo ovekovečeno u narodnim pesmama
i drugim umetničkim delima, nego kao stvaran prostor, sve više se
ističe zašto je legitimno da ta teritorija uđe u sastav Srbije. Ali,
sa tim interesovanjem dolazi i znanje, putopisi, etnografska dela,
koji pokazuju da su tamo većinom Albanci, a da Srba ima sve manje.
Menja se i opšta predstava o Albancima?
U datim okolnostima, ranija dominantna slika o Albancima kao hrabrim
gorštacima koji kao i Crnogorci žive u rodovskim i plemenskim
zajednicama, cene junaštvo i čast i često sarađuju s nama u borbi
protiv Turaka, postaje neodrživa. Namesto nje se u naučnom diskursu,
štampi i obrazovanju Albanci sve jače identifikuju sa Albancima
muslimanima sa Kosova, predstavljenim kao turskim saveznicima i
mučiteljima malobrojnih preostalih kosovskih Srba koji su, rečima
autora jednog popularnog udžbenika iz tog perioda, "gora zla Srbima
činili i od samih Turaka". A kada se diskurs neprijateljstva jednom
uspostavi i sistematski proširi u društvu, onda ga je teško suzbiti.
U doba prve Jugoslavije takvi pokušaji su bili slabi i
nesistematični; u drugoj je promenjen zvaničan narativ o Albancima,
postojali su ozbiljni pokušaji da se međusobni odnosi redefinišu,
ali je taj jaz ostao predubok. Srbima je mitsko Kosovo tako snažno
ostalo u percepciji, da nisu bili u stanju da realno sagledaju
zemaljsko Kosovo i nađu i prihvate realpolitička rešenja za kosovske
probleme.
Paralelno sa srpskim viđenjem menjao se tokom istorije i odnos
Albanaca prema Srbima?
Naravno, ovakve antialbanske političke i intelektualne tendencije
imale su svoj izraz i na drugoj strani, kroz nastanak antisrpskog
narativa. Bilo bi idealno da ovde postoji proporcija, da, kao što su
se neki autori iz naše sredine bavili tim negativnim percepcijama –
Olivera Milosavljević, Đorđe Stefanović i drugi, da se i sa albanske
strane javi više radova koji dekonstruišu i kritički prate taj
albanski diskurs neprijateljstva. U svojoj knjizi ja sam o tome
govorio nešto u kontekstu albanske tradicije o Kosovskom boju –
starije albanske pesme – a i Albanci su pevali uz gusle, koje oni
zovu lahuta, o ovom događaju, pominju i Lazara kao srpskog kralja i
Srbe kao najveće protivnike sultanove, a najveći junak je Miloš za
kog se kaže da je s Kosova, bez etničke pripadnosti.
Nasuprot tome, poslednjih decenija se zapravo formira jedan
"albanski Kosovski mit", po ugledu na srpski. Ne pominju se Lazar i
Srbi, ističe se albansko učešće u Kosovskom boju 1389. godine, Miloš
se identifikuje kao Albanac iz Drenice i slično. Udžbenici su još
gori primer – po pravilu, srpski udžbenici predstavljaju Srbe
isključivo kao žrtve, srpske težnje i akcije kao legitimne,
prećutkuju stradanja druge strane, a albanski udžbenici imaju isti
narativ sa obrnutim predznakom. Vekovi zajedničkog života i mnoštvo
pozitivnih primera se izostavljaju. Rezultat je da danas mlađe
generacije Srba i Albanaca ne znaju ništa jedne o drugima, vide se
međusobno kao neprijatelji i apsolutno im je nezamislivo da smo,
zapravo, oduvek živeli zajedno, uz to vekovima i u istoj državi,
bila to Vizantija, država Nemanjića, Osmansko carstvo ili
Jugoslavija.
Vi, čini mi se, hoćete da nam ponudite drugačiji govor,
prevrednovanjem tradicije i svesnim, jasnim i odlučnim traganjem za
bliskošću i prijateljstvom, čime bi se, "napokon, skinuo taj teret s
pleća budućih generacija". Da li je, ponovo, "danas postalo vrlo
rizično propovedati potrebu zajedničkog rada sa Arbanasima", kako je
svojevremeno pisao Dimitrije Tucović?
Ne mislim da je to danas zaista opasno na način kao što je to bilo
za vreme Tucovića. Dok je on pisao na frontu u pauzama borbi i kao
mladić poginuo u Kolubarskoj bici svesno deleći sudbinu naroda, ja
sam svoju knjigu pisao u udobnoj institutskoj kancelariji i njeno
štampanje je platilo srpsko Ministarstvo nauke. Osim šačice
revoltiranih desničara koji povremeno prekinu neko predavanje, nema
nekih drugih posledica, ja nisam imao problema držeći predavanja od
Subotice do Vranja, kao i u Prištini, Prizrenu, Tirani…
Nekakva "opasnost" pre dolazi otuda što mi ne negujemo kritički duh
ni u školama ni u nauci, što srpski humanisti i dalje u kakvom
pozno-romantičarskom duhu neguju i afirmišu tradiciju radije negoli
da je preispituju. Stoga, ako govorite kritički, slabe su vam šanse
za slavu, priznanja, titule "oca" nacije, članstvo u SANU, povoljne
izdavačke ugovore i slično, a posmrtno ulice i biste po rodnim
krajevima. Tako smo došli do paradoksa da prirodnjaci poput
"medicinara" Kostića i "saobraćajca" Teodorovića imaju više
intelektulane hrabrosti da govore o "vrućim" temama i nacionalnim
mitovima nego filolozi, filozofi, istoričari kojima bi to, takoreći,
trebalo da bude u opisu radnog mesta. Kao budžetski korisnik osećam
obavezu da promovišem sadržaje koji će da nas mire i zbližavaju sa
susedima i svetom, a ne da produbljuju našu samoizolaciju i autizam.
Uopšte, držim da intelektulacima treba da bude posao da preispituju,
dovode u pitanje, problematizuju, a pre svega da kritikuju postojeće
i da teže pozitivnoj promeni, a ne da služe dominantnom diskursu i
zvaničnoj politici.
I na kraju, kako danas govoriti o Albancu? Možemo li da iskoračimo
iz simbola i jezika koji je najbliži periodu početka 20. veka?
Istorijske okolnosti i odnosi na Balkanu se menjaju, politički
savezi i državne tvorevine nastaju i nestaju. Nema "prirodnih" i
"večnih" neprijatelja i neprijateljstava, a insistirati na
negativnim primerima donosi samo nove podele, održava tu vatru
konflikta da tinja i omogućava joj da se lako, u budućnosti, ponovo
razbukta.
Naša najbolja šansa jeste da udružimo snage i sarađujemo najbolje
što možemo, da prekinemo taj začarani krug međusobne netrpeljivosti
i uzajamnog optuživanja. Zapadna Evropa je u tome uspela pa današnji
mladi naraštaji Nemaca i Francuza ne rastu više sa mržnjom i dubokim
istorijskim ožiljcima, iako su razmere sukoba, razaranja i stradanja
među njima bile neuporedivo duže i veće nego bilo šta što se
dešavalo na Balkanu. Srbi i Albanci su kroz istoriju, ipak, najčešće
bili bliski, zajedno deleći dobro i zlo. Imamo mnogo primera
saradnje, prijateljstva, pozitivnih viđenja koja proizlaze iz vekova
zajedničkih tradicija i zajedničkog života na Balkanu. S tom svešću
i takvim govorom imamo najveće šanse da naša društva učinimo boljima
i da u njima naši ljudi žele da ostanu da žive i grade svoju
budućnost. |
