|
Bolan je i širok odjek imao prerani odlazak Nebojše Tasića. Za mene
taj odjek nije neočekivan.
Nebojša i ja prijateljevali smo i sarađivali trideset godina. Sve
što sam za to vreme napisala prošlo je kroz njegove ruke. Čitao je
moj rukopis, poznavao moj način rada, uočavao nepreciznosti i
ukazivao na greške. I dok sam ja prema saznanju uspostavljala
profesionalnu distancu, on je, uz razumevanje naučnog saznanja, sve
više postajao ontološki pesimista. U našim čestim i dugim
razgovorima ponekad bih mu rekla da se zato osećam odgovornom, a on
bi mi uzvraćao da su sve te knjige, rasprave i intervjui naši
zajednički univerziteti. Svemu tome davao je elektronsku formu,
pripremao za štampu, vršio reviziju i pravio registre. Sećanjem
pokušavam da ispunim veliku prazninu koja je nastala njegovom smrću.
Odjednom, moje se sećanje zaokružuje u istoriju jednog individualnog
sazrevanja u kolektivnoj nezrelosti.
Inteligentan i osećajan, Nebojša Tasić našao se među onim
malobrojnima, njegovim vršnjacima, a najviše onim mlađim od njega,
koji nisu mogli da spreče zlo, ali ga nikada nisu ni prihvatili:
neprestano su mu pružali otpor. Reagujući na vest o njegovoj smrti,
oni zapravo otkrivaju njegove tragove u sebi.
Posle gimnazije u Zaječaru, Nebojša Tasić je došao na studije u
Beograd. Nameravao je da studira arapski jezik, ali je ubrzo prešao
na studije pedagogije u Sarajevo. Voleo je ovaj grad. Bolelo ga je i
postiđivalo mentalno i fizičko nasilje nad njim. Na jednom povratku
iz ranjenog Sarajeva pevao je u autobusu pesmu «Sarajevo, ljubavi
moja». Njegovi saputnici i danas pamte kako se to njegovo pevanje
pretvorilo u krik. Diplomirao je tek posle rata. Sa odlikom je
odbranio diplomski rad o Sarajevu u ratu.
Nebojša Tasić je, zajedno sa svojim vršnjakom Igorom Mesnerom, dane
rata provodio u sobičku jednog stana u Zmaj Jovinoj ulici u
Beogradu, gde se tada nalazilo sedište Helsinškog odbora za ljudska
prava u Srbiji. Pripremali su Helsinšku povelju, glasilo Helsinškog
odbora, brojne knjige o uzrocima i posledicama raspada Jugoslavije.
Učestvovali su u pokretanju inicijativa za suočavanje sa neposrednom
prošlošću.
Po završetku rata, Nebojša se angažovao u organizovanju škola za
mlade. Za mnoge od njih, ove škole su predstavljale prvi izlazak iz
porodica i lokalnih zajednica koje su ratovi bili zatvorili. Pratile
su ih sumnje i nepoverenje. Ali i oslobađanje od straha, terora
jedne istine i zbunjenosti zbog vladajućeg tumačenja raspada
Jugoslavije. Nebojša je bio nestrpljiv što, kako je umeo da kaže,
nisu u stanju da odmah «dobace», ali je i sam učio: sve više ga je
zaokupljala ljudska priroda, mentalitet i politička kultura.
I u Savetu za borbu protiv korupcije pokazao je isto nestrpljenje,
da bi, postepeno, otkrivao da široko rasprostranjena sklonost
korupciji nije lična devijacija, već proizvod devijantnog sistema.
Pročitao je mnogo knjiga o korupciji, učestvovao na naučnim
skupovima i panelima, putovao po Srbiji, razgovarao sa ljudima, opet
razočaran što ne mogu da «dobace».
Najzad, Nebojšu je stigla neizlečiva bolest. Sa tom vrstom zla on se
suočio racionalno. Da bi mogao da razgovara sa lekarima pročitao je
mnogo medicinskih udžbenika i knjiga. Boravio je u bolnicama,
putovao u Italiju, sam spremao hranu po uputstvima. I bio ogorčen
stanjem u zdravstvu Srbije, koje takođe nije u stanju da «dobaci».
Nosio se sa bolešću hrabro i dostojanstveno. Tek tokom nje je možda
postao svestan svoje moralne snage.
Izgledalo je da je Nebojša Tasić jedan od onih mladih ljudi koji
nisu pristali da njihove ideale o čoveku u društvu unište ni rat ni
bolest. Ali i sa ovako malog vremenskog odstojanja, sećanje
zaokružuje predstavu o njemu kao jedinstvenom i među njima. Ne
pokušavam time da utešim porodicu i prijatelje u koje ubrajam i
sebe. U svima nama zjapi duboka praznina. Mi sećanjem samo
pokušavamo da se pred njom zaustavimo.
U Beogradu, 29. marta 2021.
Na dan Nebojšine sahrane u Zaječaru
Latinka Perović |
