|
Velika Albanija, Velika Srbija, Velika Hrvatska:
vlažni san Franje Tuđmana, Slobodana Miloševića I Hasim Prištine.
Svi pobeđuju!
Ali naravno da ima i gubitnika, kako na mapi tako
i van nje. Bošnjaci (u američkoj štampi poznati kao Bosanski
Muslimani ma koliko ne bili religiozni) dobijaju neodbranjivu, restl
državu okruženu zakletim neprijateljima zrelim za radikalizaciju.
Kosovski Albanci gube svoju državu i postaju severnoistočna
pokrajina Albanije. Velika srpska pravoslavna mesta na Kosovu sa
južne strane Ibra ne bi više bila održiva. Makedonija gubi možda čak
I 40% svoje teritorije. Nekoliko stotina hiljada ljudi (možda I više
od pola miliona?) na “pogrešnoj” strani etnički povučenih novih
granica morali bi da se presele ili da snose rizike koje manjine
trpe u etnički definisanim državama.
Posledice izvan granica ove mape takođe bi bile
dramatične: nakon što bi se prekršio princip nemenjanja granica
zarad udovoljavanja etničkim različitostima, pozicija Rusije u
Južnoj Osetiji i Abhaziji u Gruziji, Pridnestrovlju u Moldaviji I
Krimu i Donbasu u Ukrajini bi se značajno ojačala. Na rusko
dovođenje u pitanje teritorijalnog integriteta Estonije, Letonije i
Litvanije ne bismo dugo čekali.
Sve se ovo odlično razume u Sjedinjenim Državama i
Evropi. Malo je ko u Vašingtonu, Londonu ili Briselu zainteresovan
za otvaranje Pandorine kutije. Ali Zapad je rasejan. SAD se
suočavaju sa dugačkom listom spoljnopolitičkih izazova. Evropska
Unija je preokupirana sa COVID-19, ekonomskom recesijom i raspletom
Bregzita. Kao i Velika Britanija. Kancelarka Merkel, glavni adut EU
kada je u pitanju ostvarivanje liberalne demokratije na Balkanu i
mnoštvo drugih stvari, sprema se za povlačenje bez dostojnog
naslednika.
Trenutna preferencija Zapada nije da pomera
granice već da ih učini manje opterećujućim. Ovaj predlog postoji
pod imenom “mini-Šengen”, napor da se na regionalnom nivou oponaša
bezgranična Šengen zona unutar EU. Ukidanje viza, tarifa i
ne-tarifnih barijera uz skraćivanje vremena za čekanje teretnih
vozila na prečestim graničnim prelazima na Balkanu moglo bi
poboljšati efikasnost i ubrzano dovesti do dana kada će Balkan moći
da se priključi “maxi” Šengenu.
Ovo je daleko lakša mogućnost sa većim
potencijalom od preseljenja pola miliona ljudi, mnogih prinudno.
Nasilje je jedina sila koja može da ostvari mapu gore iscrtanih
projekata. Američke I evropske trupe morale bi ili da obuzdavaju
ubistva i haos na Kosovu, u Bosni i Severnoj Makedoniji ili da se
povuku, što je nešto oko čega nema sumnje da bi se slavilo u Moskvi.
Niti bi se nasilje zaustavilo samo na tome: Srbi u Crnoj Gori bi
želeli da se ujedine sa Srbijom dok bi Bonšnjaci u srpskom Sandžaku
želeli da se ujedine sa restlovima Bosne, uz usputno istiskivanje
naroda drugih etniciteta u tom poduhvatu. Rusi bi možda mogli da
iskoriste obnovljeno nasilje na Balkanu kao povod za raspoređivanje
vlastitih trupa, kao što su nedavno učinili da bi okončali konflikt
u Nagorno-Karabakhu između Jermenije i Azerbejdžana.
Ukratko: gore istaknuta mapa predstavlja predlog
za smrt i destrukciju, nestabilnost, ponižavanje NATO-a i Evrope,
još jednu pobedu za Rusiju - pored toga što bi produžila za još
jednu generaciju politički medveđi zagrljaj etničkih nacionalista.
Oni koji predlažu nešto tako nečuveno zaslužuju najoštriju kritiku
od pravih demokratija. Nadam se da će SAD i EU izdvojiti malo
vremena od mnoštva svojih drugih prioriteta da ovom odvraćanju
pažnje upriliče diplomatski ekvivalent pozdrava iz Bronksa koji ono
zaslužuje.
|
