|
Značajne unutrašnje promene u svakoj od vodećih zemalja u svetu
privlače više pažnje nego međunarodna politika. To posebno važi za
SAD koje su u fazi preispitivanja svoje politike, kako na
međunarodnom, tako i na unutrašnjem planu. Osim toga, na delu je i
transfer svetske moći za šta Zapad nije najbolje pripremljen. Otuda
mu je prevashodno Kina u fokusu pažnje. Zapad, kako ističe Henri
Kisindžer, nije očekivao da će autoritarizam postati stvarna
alternativa liberalizmu.
Sve je to dovelo do međunarodnog vakuuma na Balkanu što je dalo
krila svim aspirantima koji su samo čekali priliku. Otuda i
cirkulacija neformalnih dokumenata (non-papera) koji stalno iznova
kroje mape Balkana.“Najcelovitije rešenje“ je ponuđeno u tzv.
Janšinom papru, ne zato što je Slovenija zainteresovana za nove
teritorijalne pretumbacije, već pre svega zbog činjenice da ona od
1. jula predsedeva Evropskim savetom. Iza papira očigledno stoje i
razni lobiji iz nekih EU zemalja, a nadovezuje su na onaj koji je
nekoliko godina lobirao za podelu Kosova i u tome gotovo uspeo. Tzv.
farncusko – nemački papir (obe zemlje su demantovale ikakvu vezu sa
tim dokumentom) u suštini predstavlja ambicije Beograda kad je reč o
Kosovu. Dokument je ustvari, „Ahtisarijev plan plus“, koji
podrazumeva autonomiju severa i poseban status SPC uz uzajamno
priznavanje. Mogle su se čuti reakcije u Srbiji da je takva solucija
realna, ali bez priznavanja Kosova. Ukoliko bi se realizovao tzv.
Janšin papir priznavanje ne bi ni bilo potrebno, jer bi već na delu
bila i Velika Albanija.
Ohrabrenje za delovanje ovakvih lobi grupa došlo je pre svega iz
SAD, u vreme vladavine Donalda Trampa koji je na svaki način želeo
da dezavuiše EU. Tome sigurno kumuje i Rusija kojoj ide na ruku
nestabilnost Balkana, jer tako preko Srbije ostvaruje svoj uticaj u
regionu, a istovremeno deluje na slabljenju EU.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić bio je najveći korisnik tog
vakuuma i bespomoćnosti Zapada, koji koristi prednost posredstvom
politike arbitraže i regionalne politike moći. Beograd je samo čekao
povoljnu priliku da krene u ofanzivu zaokruživanja „srpskog sveta“.
Vešto smišljena „vakcinalna“ dipomatska ofanziva donela mu je i
izvesne simpatije građana u regionu, pre svega zbog nesposobnosti
njihovih lidera da obuzdaju pandemiju.
Beogradu ide na ruku i to što Zapad pokušava da ga raznim ponudama
odvuče od Rusije, što je do sada predesdnik Vučić umeo vešto da
koristi. Osim toga, Srbija se percipira kao središna zemlja Balkana
ključna za (de)stabilizaciju čitavog regiona, ali i kao značajano
infrastrukturno čvorište ne samo za EU. Otuda brojni infrastrukturni
projekti koje podržavaju Kina, Rusija i Turska.
Mada nijedan non-paper ne pominje izričito Crnu Goru, jasno je da
ona spada u Veliku Srbiju, s time što se smatra da je ona u procesu
da „postane ono što je oduvek bila“, i da konačni poraz
Đukanovićevog projekta predstavlja „najvažniji među nužnim
preduslovima za povratak Crne Gore u svoj srpski svet“. Jer, kako se
ističe, „Crnogorci su Crnogorci samo ako su pravoslavci i Srbi“.
Medijska kampanja protiv Đukanovića se nastavlja nesmanjenom
žestinom, jer očigledno je da Crna Gora ne pristaje baš tako lako na
povratak u „srpski svet“. Zato nije ni čudo što ga optužuju da već
duže vreme radi na tome da „prevratom menja vlast u Srbiji“ i da je
u čvrstoj vezi sa prištinskim vlastima, ali i sa Zagrebom.
Beograd gubi iz vida da je celokupno čovečanstvo politički aktivno,
politički svesno i politički interaktivno, te da je osvešćenje
masovni fenomen, pogotovu među mladjim generacijama. Zanemaruje se
značaj informatičke revolucije koja je u toku, zbog čega će i
najautoritarniji režimi kad-tad biti suočeni sa novim izazovima u
vlastitim društvima.
Iako su balkanska društva autoritarna i u velikoj meri
feudalizovana, liberalne vrednosti, kao i članstvo u EU i NATO, ipak
imaju prednost u odnosu na autoritarne izazove. Pogotovo, jer taj
okvir garantuje granice, a time i bezbednost regiona, kao i proces
normalizacije odnosa, raščišćvanje ratnog nasleđa i ekonomskog
prosperiteta.
Opšte raspoloženje nove američke administracije prema regionu je
poznato, ali još uvek nema ubedljive politike na terenu. I EU se
zvanično drži svojih vrednosti i oglasila se protiv menjanja granica
na Balkanu, ali je sputana sporim obuzdavanjem pandemije, kao i
iliberalnim strujanjima u vlastitim društvima. Svako odlaganje
ozbiljnijeg angažmana EU i posebno SAD na Balkanu neminovno
ohrabruje njegovu dalju regresiju i autoritarne trendove. Bilo bi
bolje da region ima vlastiti odgovor na probleme s kojima se suočava
svaka poojedina zemlja naslednica Jugoslavije. Ali zbog demokratskog
deficita, nemoći I nespremnosti domaćih elita, posebno onih sa
pretenzijama, da stabilizuju Balkan, neophodna je podrška SAD, NATO
I EU. |
