|
Ulazak u NATO politički je isforsirala čitava politička elita, od
levice do desnice i svi mediji. Povezali su oba plebiscita, da bi
taj drugi o NATO uspeo. Znači, već ovde se jedinstvo pogleda
završava. Treba napomenuti da su u procesu nezavisnosti postojale
dve komponente: liberalna, koja je građanska prava i demokratiju
stavila u prvi plan, ne samo u Sloveniji, već u celoj Jugoslaviji, i
nacionalističko-katolička, koja je imala nacionalnu državu za višak
nacionalnog razvoja, zapravo kraj istorije – kaže u razgovoru za
Danas Božo Repe, redovni profesor za savremenu istoriju na
Filozofskom fakultetu u Ljubljani, sumirajući trideset godina
nezavisnosti Slovenije.
Sve je počelo od nule, kaže Repe, dodajući da se nezavisnost
mitologizuje, poriče se da je slovenačka državnost izgrađena tokom
Drugog svetskog rata otporom, i u Jugoslaviji. Otuda i ideja desnice
da otvori još jedan muzej nezavisnosti povodom jubileja čemu se,
kaže, većina struke protivi.
– Levo-liberalni dio javnosti i politike vidio je državu kao
sredstvo koje građanima omogućava da žive demokratski, bez histerije
u društvu, opušteno, bez dominantne uloge vojske, represivnih
aparata i nacionalizma. Kada se shvatilo da to u Jugoslaviji neće
biti moguće, stvorilo se jedinstvo oba pola, koje je u ključnim
mesecima omogućilo osamostaljenje ali je savezništvo trajalo kratko.
Zatim je raskol obnovljen i sprečio je formiranje trećeg, suštinskog
cilja, pored osamostaljenja i EU, odnosno – kakvu zemlju želimo.
Slovenačka država danas je samo ljuska, smatra Repe.
– Nema strategiju, nema vanjske politike osim da sledi Mađarsku,
nema prijatelja, praktično je rasprodata i iznutra plen partija.
Članstvo u EU je donelo malo više reda i novac za ruralna područja,
ali generalno ništa nije bilo od onoga što su stranke obećale u
vreme sticanja nezavisnosti, oličeno u frazi o Sloveniji kao
„balkanskoj Švajcarskoj“. U stvari, još živimo na dezintegrisanom i
iscrpljenom sistemu socijalne države i zdravstvenom sistemu iz
vremena Jugoslavije, koji se privatizuje na parče.
* Koliko su danas žive tekovine jugoslovenstva? U više anketa koje
su rađene Slovenci su često bili u vrhu po jugonostalgiji.
– Jugonostalgija je vrlo raznolik i kontradiktoran pojam u
Sloveniji. U političkom smislu je krajnje negativan, vređa, povezuje
se sa psovkama, najčešće sa komunizmom. Desnica optužuje političke
protivnike i kritičke intelektualce da žele povratak Jugoslavije,
što je, naravno, apsurdno. To je posledica mentaliteta koji je
stvoren za vreme osamostaljenja – poput „mi smo Jugoslaviju
napustili jer nismo Balkanci, jer smo srednjoevropljani – ili
alternativno Veneti, znači nismo Slaveni, oduvek smo ovde, odmah iza
ameba – mi smo kulturniji, razvijeniji“. Najmanje petnaest godina,
čak i više, slovenačka politika bila je „mi sa Balkanom nemamo
veze“. Zbog takve ideologije mi smo u potpunosti izgubili prednosti
koje smo imali, ekonomske, trgovinske i druge. Starije generacije se
verovatno sećaju novinskih zapisa ili uzvika na mitinzima
osamdesetih kako Fructal iskorišćava srpske seljake jer jeftino
kupuje srpsko voće, a zatim skupo prodaje sokove u Srbiji. Pa, danas
je, ironično, vlasnik Fructala Nectar iz Srbije i oni „eksploatišu“
slovenačke uzgajivače bresaka i kajsija. Umesto da Mercator bude
jedan od glavnih igrača na balkanskom tržištu hrane i kupuje manje
trgovinske lance, slovenačka politika i leva i desna ga je prodala
mnogo slabijem Agrokoru, koji je propao. Ideološki obračun sa
„jugonostalgijom“ imao je dakle jednu od najviših ekonomskih cena u
nezavisnoj Sloveniji. Isto važi i za kulturne stvaraoce, oni su
svedeni na dva miliona potencijalnih korisnika. Ideja da ćemo
zameniti jugoslovenski kulturni prostor evropskim, pokazala se
iluzijom, osim možda na filmskom polju, ali i ovde, ironično u
jugoslovenskim koprodukcijama. Naravno, niko ne misli da bi bilo
moguće obnoviti Jugoslaviju, to je ideološka konstrukcija, ali
sigurno postoji nešto što bi se u kulturnom smislu moglo nazvati
„virtuelnom Jugoslavijom“. Stari putuju na Balkan zbog nostalgije, a
mladi u Beograd, Guču, Sarajevo, da se opuste. Popularno postaje i
skijanje na Bjelašnici, Kopaoniku, Brezovica treba još da se
razvije, nedavno sam bio tamo. Na Balkanu je atmosfera drugačija,
opuštenija, ne postoje rigidna pravila, to mlade privlači. Postoje
radio-stanice koje puštaju uglavnom muziku iz tog vremena ili iz tog
prostora. Čak su i mlađe generacije usvojile „jugo“ muziku, iako
zbog jezika ne razumeju suštine tekstova.
* Jedan ste od potpisnika deklaracije „Odbranimo istoriju“
istoričara iz Srbije i regiona. Koliko smo danas daleko od pomirenja
i normalizacije odnosa i šta je najveća prepreka dobrosusedstvu?
– Govorimo o „smrznutom stanju“ koje održavaju EU i međunarodna
politika. Veoma smo daleko od pomirenja, jer u svim zemljama
prevladava isti nacionalistički mentalitet, zasnovan na verovanju u
sopstvenu nevinost i nepravde koje su počinili drugi. Ponegde jesu
na vlasti ili imaju jak utjecaj još uvijek političari iz vremena
rata, drugde su ih nasledile mlađe kopije. Ali svakako je pozitivno
što postoji aktivno civilno društvo koje drugačije misli, povezuje
se i protivi se toj politici. Naravno, to je premalo, naročito u
situaciji gotovo apsolutne kontrole medija i verbalnih ratova na
društvenim mrežama, sličnih onima iz osamdesetih u novinama i na
televizijama, ali multipliciranih savremenim tehnologijama. Nadam se
da će se mlade generacije probuditi, jer je reč o njihovoj
budućnosti. Moramo sami da napravimo promene, svaki u svom društvu.
To je jedan dugi proces. Ali treba znati, da je nacionalizam samo
dio problema. Drugi dio su disfunkcionalne, koruptivne i autokratski
vođene države, jedno ide sa drugim. Države ovog tipa, koje su u EU,
najrazvijenijim državama smetaju, ali na Balkanu im takozvane
„stabilokracije“ odgovaraju.
* Utisak je da je nacionalizam na Balkanu kao politička ideja
predugo održiv i da što su političke stranke žešće u svojim
nacionalističkim retorikama čini se da imaju više uspeha na
izborima…
– Sigurno. U širem istorijskom smislu, to je proces druge polovine
19. i početka 20. veka, kada su velike nacionalne države nastale
„vatrom i mačem“. Versajski sistem doneo je eksploziju malih,
frustriranih nacionalističkih državica, koje su htele „očistiti“
svoj nacionalni teritorij ili proširiti granice. Stvaranje
multinacionalne Jugoslavije zapravo je bilo izuzetak, ali je
polazilo od stajališta, da će vremenom postati jednonacionalna, po
francuskom uzoru. Drugi svetski rat završio je ove procese etničkim
čišćenjima. Slovenija je dobar primer za sve te procese. Pre Prvog
svetskog rata bila je nacionalno mešovita teritorija – slično kao
BiH za vreme Jugoslavije. Slovenci su imali većinu samo u Kranjskoj.
U sto godina išla je kroz pomenute procese, Slovenci su i sami bili
žrtve, a na kraju je, iako mala, postala jednonacionalna država.
Današnja Evropa više manje jednonacionalnih država posle Drugog
svetog rata uspela je nekako da se pomiri, iako se opet vraćaju
stari duhovi iz tridesetih godina. Balkan to još čeka.
* U kolikoj meri su se postjugoslovenska društva suočila sa onim što
se dogodilo tokom devedesetih godina?
– U stvari, uopšte nisu. Svaki je zatvoren u svoju istinu, koja je
podržana od medija, školskog sistema, politike. Nova vizuelna slika
istorije formira se kroz spomenike, nazive ulica, rituale,
usmeravanje novca za nauku i kulturu i slično. Postoji nekoliko
naučnih i kulturnih projekata koji prevazilaze to, ali oni imaju
mali uticaj.
* Stiče se uverenje da postoji potreba da se suprotstavljaju
istorije i neretko vode bitke čiji je narativ tačan. Zbog čega?
– To je sigurno tačno. To je slična borba kakvu smo iskusili
osamdesetih. U to vreme je kontroverzni Aleksandar Tijanić negde
napisao da još uvek čekamo da vidimo šta će se dogoditi u prošlosti.
Uzrok je u tome što je revizija istorije prvenstveno interes
politike – naravno ne mislim na naučnu reviziju koja je sastavni dio
našeg posla – a veliki dio struke je poslušan iz uverenja, iz
oportunizma ili zbog privilegija. Ali važno je znati da više nismo
sasvim zatvoreni u sebe, iako tako mislimo. Istorijom Balkana bave
se mnogi ljudi izvan tog područja, a međunarodna nauka takođe ima
svoje standarde. Tamo se tačno zna koliko neko vredi. To uglavnom
znaju i strane diplomate. Stoga neke zemlje i podržavaju projekte
koje radimo. To lokalne vlasti ne mogu zameniti nekom vrstom domaćeg
favorizovanja, ali čine sve, naravno, da bi to učinili.
* Navodni non-pejper slovenačkog premijera Janeza Janše o
prekrajanju granica na Balkanu potresao je region. Prvi predsednik
nezavisne Slovenije Milan Kučan, gostujući na bosanskoj TV Face,
izrazio je žaljenje što se Slovenija, kako je kazao, upetljala u sve
ovo, ali i kazao da veruje slovenačkom rukovodstvu koje kaže da taj
papir ne postoji. Kako vi to vidite?
– Mislim da je Kučan ovom izjavom – koju inače treba videti u
čitavom kontekstu – želio zapravo zaštititi Sloveniju u državnom
svojstvu, a ne lično Janšu ili Pahora. Kučan je u BiH dosta
popularan, u to sam se sam uvjerio kada sam pre tri godine bio tamo
s njim na History Festu, svugde su ga prepoznavali i hteli se
slikati s njim. Čak su ga 2005. župani Sarajeva predložili za
visokog predstavnika međunarodne zajednice u BiH. U 2010. preuzeo je
ulogu posebnog slovenačkog izvještača za BiH, jer je Vijeće Evrope
planiralo posebno raspravu o njezinoj budućnosti, a Pahor kao
tadašnji predsednik vlade htio je konačno poboljšati ugled Slovenije
na Balkanu. Kučan je napisao izveštaj čija je suština zagovaranje
jedinstvenosti BiH. U tom kontekstu upozorio je na opasnost raspada.
Stvar je onda, kao i ovaj put, zabrljao Pahor, koji je na nekom
skupu u Vašingtonu govorio o mogućnosti raspada. Ali ovaj put stvar
je mnogo ozbiljnija. Činjenica je, da Slovenija ne može na bilo koji
način utjecati na situaciju na Balkanu. To je nekakva kombinacija
samoiluzije vrha slovenačke politike, ličnih ambicija predsjednika
države, te osobnih trauma premijera uoči predsedavanja vrha EU, koje
je zbog lošeg stanja Slovenije upitano. Taj non-paper nije proizvod
Slovenije. Najverovatnije su, na sramotu Slovenije, Janša i Pahor
odigrali ulogu kurira. Iz iskustva raspada Jugoslavije znamo da je
politika tadašnje Evropske zajednice – sada EU, bila katastrofalna.
Ni sada ne postoji rješenje za Zapadni Balkan. Pokušaji da se
nastave podjele na nacionalnoj osnovi samo su manevar za dio
evropskih zemalja da u pozadini usporavaju pristup tih zemalja EU.
Drugi, još opasniji dio je kod onih država, koje u pozadini zaista
hoće promene granica i koje verovatno stoje iza tog non-pejpera. Na
non-pejperu su verovatno prisutni pečati Beograda, Zagreba, Tirane,
Sofije, verovatno i Atine, a iznad svega Budimpešte i u pozadini
Moskve. U svakom slučaju, bilo bi dobro da barem takozvani nuklearni
dio država u EU što prije shvati, da geostrateške igre na Balkanu
slabe EU i od vani i još više od nekih država iznutra i da bi se
takozvani non-pejper brzo mogao pretvoriti u plan, a posle nema
povratka.
* * *
Autostopom 4. maja 1980.
– Zanimljivo je sećanje na dan kada je Tito umro, naročito iz
današnje perspektive. Mogao sam biti u vojsci, ali srećom izašao sam
malo ranije. U Žirovnici, selu nadomak Jesenica, saznao sam za smrt.
Onda sam išao kući autostopom. Zaustavio se mladi, bradati, dugokosi
Nemac u prastarom Folksvagenu i na nemačkom me pitao kuda idem.
Rekao sam kući, na Bled. „A vi“, pitao sam. Rekao je u Dalmaciju,
„ako uspe“. „Zašto ne bi“, pitao sam, mislio sam da ima na umu
njegov auto i jugoslovenske puteve. „Pošto ćete imati građanski rat,
čuo sam na radiju da je Tito umro“, kazao je. Naravno da sam ga
samouvereno utješio, da do toga nikako ne može doći. Od radosti me
odveo do kuće i nastavio put – priča Božo Repe.
Poslanici kao fudbaleri
– Živimo od koalicije do koalicije, što je sve rezultat isključivo
ličnih i stranačkih interesa. U Sloveniji, u preovlađujućim ruralnim
područjima, možete postati poslanik sa oko 3.000 glasova. Ako
karikiram, dovoljno je platiti piće posle mise – kaže Repe dodajući
da „takvi ljudi, loše obrazovani ili sumnjivih diploma, odlučuju o
sudbini zemlje“. Sada je to, ističe, „nekakva kombinacija penzionera
i mladih, nemilosrdnih skorojevića, koji u parlament dolaze kao
‘liberali’, a zatim postaju sateliti krajnje desnice da zadrže
parlamentarnu stolicu, iako po cenu uništavanja demokratije i
države“.
– U osnovi su na političkom tržištu i postupaju poput fudbalera, po
principu ko daje više. Janez Janša je pre izvesnog vremena čak
objavio cenovnik glasova jedne stranke – navodi naš sagovornik.
Svrstani smo u Višegradsku grupu
– Mračna slika Slovenije već mesecima se prikazuje kroz
najistaknutije evropske i svetske medije i kritike istaknutih
evropskih političara sa kojima je Janša u otvorenom sukobu – vani ga
zovu „Maršal Twito“ ili „slovenački pacijent“, tako su ga nazvali u
Die Presse. Zbog pritisaka na medije naše i strane deo smo rasprava
u evropskim parlamentarnim odborima, a predsedavanje EU, ako se to
uopšte dogodi, biće samo tehničko. Mi smo sada svrstani u
Višegradsku grupu „iliberala“, „demokratura“ i sličnih definicija.
Ranije Slovenija nije izgledala tako, barem ne od vani – priča
istoričar Božo Repe.
Ukazuje da je prema formalnim pokazateljima Slovenija i dalje
uspešna zemlja, jedna je od razvijenijih zemalja, iako još uvek
ispod proseka u Evropi, ekološki još relativno čista i sigurna.
– Ali tranzicioni procesi su nas na kraju doveli tamo gde je veći
deo Balkana i Višegradska grupa.
Dve slike Slovenije
– Slovenija je bila najbogatija republika u Jugoslaviji i još uvek
je daleko najbogatija država u odnosu na bivše republike. Ali nismo
smanjili razvojni jaz Slovenije i Austrije sa kojom se najradije
uspoređujemo. Za vreme Jugoslavije, Slovenija se Austriji približila
na oko 70 odsto BDP-a (u zavisnosti od perioda od pedesetih godina
nadalje); 1986. u krizi, pala je na 46,7 odsto austrijskog nivoa,
danas je na negde 53 odsto. Istovremeno su nas sustigle
najrazvijenije istočnoevropske zemlje koje su tada bile daleko iza
nas, ali su uspešno crpele evropski novac, koji je u velikom delu
zbog nesposobnosti EU na kraju pristao u ruke sa vlašću povezanih
oligarha. Za sanaciju sve tri državne banke, Slovenija je dala 4,5
milijarde dolara, a prodate su za nekoliko stotina milijuna. Više
nemamo sopstvenu avio-kompaniju, za luku Koper samo je pitanje
vremena kada će je tako ili onako dobiti stranci. U 2013. smo skoro
doživeli grčki scenario. Janša, koji je za to pored Pahora bio
najodgovorniji, zvao je u pomoć takozvanu trojku. Bankrot države je
u poslednjem trenutku spasila naredna vlada Alenke Bratušek prodajom
državnih obveznica u SAD. Dugujemo više nego što je dugovala čitava
Jugoslavija na vrhuncu krize, više od 80 odsto BDP, naravno sada i
zbog pandemije. Najobrazovaniji deo mlade populacije emigrira, mladi
ljudi nemaju budućnost kako zbog nemogućnosti zaposlenja, tako i
zbog katastrofalne stambene politike. Dakle, postoje dve slike
Slovenije, jedna je kao iz turističkog resorta a druga, kad iz njega
izađete u stvarni život. |
