|
Bez poznavanja drugih, ni pojedinci ni narodi ne mogu proceniti
sopstvene mogućnosti i realno postaviti svoje ciljeve. Ovu logiku
sledi uređivačka politika Novog magazina. U svakom broju ovog
nedeljnika postoji osvrt na prilike u državama koje su nastale
raspadom Jugoslavije, izuzetak čini Slovenija. Međutim, to nije
novo. Beograd – ni kao prestonica monarhije, ni kao glavni grad
republike – nije poznavao Sloveniju. Pogotovo kao administrativni,
politički i kulturni centar Srbije. Odnos prema Slovencima i
Sloveniji kretao se između dve krajnosti: inferiornosti i
superiornosti. Postojala je zaokružena predstava. Mala,
najrazvijenija, etnički najmanje šarolika, sa posebnim jezikom – i u
Srbiji i u Jugoslaviji slovenački jezik znao je zanemarivo mali broj
ljudi – Slovenija je imala marginalni značaj. O posebnostima
istorije političke misli slovenačkog naroda – otisak
prosvetitetljstva, reformacije i protivreformacije – malo se znalo i
u kulturnoj javnosti jugoslovenskih naroda.
Svesni posebnosti, ali i proporcija ne samo u Habsburškoj monarhiji,
nego i u državi stvorenoj na kraju Prvog svetskog rata, Slovenci su
imali drugačiji odnos prema drugima. Njihovi predstavnici u Beogradu
bili su visoko kompetentni i odgovorni ljudi. Dolazili su sa ciljem
da doprinesu državi koju su smatrali i svojom, ali i da je upoznaju
iznutra i ustanove ko im mogu biti saveznici a ko protivnici u borbi
za njihove vlastite interese. To, međutim, nije bio samo politički
pragmatizam već politička kultura kojoj su imanentni dijalog i
kompromis. Slovenački predstavnici u Beogradu – od Antona Korošca,
preko Edvarda Kardelja i Staneta Dolanca, do Milana Kučana – nisu
bili omiljeni. Dobrica Ćosić ih je video kao lukave. Ali, upravo
zbog svoje kompetentnosti i odgovornosti, nisu mogli biti
ignorisani. To se nije odnosilo samo na slovenačku politiku u
Jugoslaviji. Slovenačka istoriografija, na primer, nikada nije
prestala da se bavi ni prvom ni drugom Jugoslavijom. U središtu
njenog interesovanja bilo je, dakako, razdoblje između 1980. i 1991.
godine. Činila je to sa profesionalnom zrelošću i odgovornošću.
Jugoslovensko razdoblje posmatrala je kao deo istorijskog procesa u
kome je zajednička država za slovenački narod predstavljala u jednom
trenutku alternativu, a u drugom je to prestala biti. Naravno, ne
treba očekivati da se brojne i obimne knjige masovno čitaju. Ali –
da se o svemu ne bi raspravljalo samo na jednom nivou, uz uverenje
da svako o svemu sve zna – samo postojanje ovih knjiga u politički
zrelim narodima mora se uzimati u obzir i u zaključivanju o
prošlosti i u projekcijama budućnosti. Kada istoričar kao, na
primer, profesor Božo Repe, dvadeset godina u brojnim arhivima
prikuplja činjenice, proverava ih i slaže, i uz to kao savremenik
nastoji da dešifruje duh vremena, onda je istorijska nauka u
saznajnom smislu superiorna.
Arbitrarno zaokružena predstava o Sloveniji uticala je bitno na
interpretaciju uloge Slovenije u raspadu Jugoslavije, a samim tim i
na interpretaciju odnosa snaga na političkom spektru Slovenije posle
osamostaljenja. Van tog konteksta nije moguće razumeti ni tekuću
slovenački politiku. Sa kog pola političkog spektra dolazi, na
primer, aktuelni non-paper u kome se govori o rešenju problema
Zapadnog Balkana koje podrazumeva novi rat?
Preko svoga predsednika vlade Janeza Janše, u stvar oko non-papera
involvirana je Republika Slovenija koja je članica EU i NATO
alijanse. Otuda se u brojnim reakcijama postavlja i pitanje kakve
posledice ovaj nepostojeći dokument može imati za samu slovenačku
državu i društvo? Tako je neizbežno postalo i pitanje sa kog pola
podeljenog političkog spektra taj dokument dolazi? Potrebna je
sagledati istorijsku genezu polova i dati političke portrete
njihovih nosilaca.
* * *
Šta je značilo osamostaljenje Slovenije i čije je ono delo? Odgovori
su različiti i izvan Slovenije i u Sloveniji. Prema jednom od njih,
osamostaljenje Slovenije rezultat je dogovora Milana Kučana i
Slobodana Miloševića o raspadu Jugoslavije. Ostavimo po strani
shvatanje i istorije i politike po kome je sudbina višenacionalne
jugoslovenske države mogla biti odlučena u dogovoru između ove
dvojice političara. Uostalom, kao i bilo koje druge dvojice. Radi se
zapravo o sukobu dva koncepta rešenja jugoslovenske krize posle
1980-te godine koji su reflektovali različita shvatanja same
jugoslovenske države i društva. Jedan koncept zagovaran je u
dogmatskom partijskom i državnom vrhu («I posle Tita – Tito»), kao i
u vrhu Jugoslovenske Narodne Armije koja je postala prvorazredni
politički činilac («Sedma republika»). U tim okolnostima Srbija je
kao svoj prioritet postavila rešenje srpskog pitanja kao državnog
pitanja. To je podrazumevalo promenu unutrašnjih granica, odnosno
rat za teritorije na kojima su živeli pripadnici srpskog naroda.
Drugi koncept dolazio je iz Slovenije. U prvi plan postavljene su
unutrašnje reforme (ekonomska, politička i partijska) i dalja
demokratizacija i decentralizacija Jugoslavije. Iako je imao
zagovornike i u drugim jugoslovenskim republikama, pa i u Srbiji,
slovenački koncept je stigmatizovan kao kontrarevolucionaran i
separatistički. Sloveniju je trebalo ili disciplinovati ili izbaciti
iz Jugoslavije. Desetodnevni rat u Sloveniji, kako je jednom rekao
Milan Kučan, razlikovao se od ratova u Hrvatskoj, Bosni i
Hercegovini i na Kosovu. Imao je više ideološki, nego etnički
karakter.
Osamostaljenje Slovenije bilo je izraz opšte volje. Na plebiscitu
25. decembra 1990. glasalo je 93% upisanih birača, a za
osamostaljenje se izjasnilo 88,5%. Zaokružena predstava o Sloveniji
(pomirenje, plebiscit, osamostaljenje, otpor vojnoj intervenciji,
primer Slovenije kao «uspešne priče» među istočnoevropskim zemljama)
sprečio je opet uvid u političke podele u Sloveniji, kao i u dramu
tranzicije u njoj. Javili su se novi pretendenti na vlast. Prvi
predsednik Skupštine Slovenije izabrane na višestranačkim izborima,
dr France Bučar, govorio je o «bonapartizmu malih napoleončića».
Jedan pol političke podele personalizovao je Milan Kučan: pomirenje,
pravna država, ljudska prava, otvorenost prema svetu posebno prema
Evropi. Sve to uz postupnost, uz «novo u starom». Drugi pol je
personalizovao Janez Janša ministar vojske, aktuelni premijer:
radikalizam («pelen se mora iščupati da bi se zasejalo novo seme»).
Milan Kučan je bio meta napada i to je ostao i nakon odlaska u
penziju.
Nema sumnje: Milan Kučan i Janez Janša su ljudi različitih
psiholoških, intelektualnih i političkih struktura. Prvi je misaoni
humanista, koji svako političko rešenje procenjuje sa stanovišta
cene koju ono ima za ljudske živote. Drugi, ne mari za cenu.
Brionsku deklaraciju koja je dovela do povlačenja JNA iz Slovenije i
do uspostavljanja mira, Janez Janša je smatrao izdajom. Zašto bi
drugačije mislio o rešenju problema Zapadnog Balkana koje takođe
podrazumeva novi rat. Reakcije na non-paper pokazuju da je Zapadni
Balkan nešto naučio iz iskustva sa kraja prošlog veka. Jedan drugi
nepostojeći dokumenat iz polovine osamdesetih godina prošlog veka,
podstakao je katastrofu čije su posledice još uvek postojeće. Otuda
su razumevanje istorijske geneze aktuelnog non-papera i portret
političara koji je imenovan kao njegov nosilac neizbežni kako na
Zapadnom Balkanu, tako i u samoj Sloveniji, pa i Evropskoj Uniji. |
