|
Aleksandar Vučić je „dostojno“ obeležio Dan pobede nad fašizmom i
Dan Evrope, 9. maj. Odlučio se na dodelu najvišeg odlikovanja
austrijskom piscu Peteru Handkeu, poznatom po negiranju genocida i
slavljenju osuđenih ratnih zločinaca. Dok se u Evropi lome koplja da
li bi se austrijski pisac mogao svrstati među neofašiste, njegova
podrška zločinačkim projektima, nastalim na ideologiji krvi i tla,
dakle, fašizma, čini ga najmanje podesnom osobom da se na njegovim
prsima nađe najviši državni orden Srbije, dodeljen na Dan pobede nad
fašizmom.
Prethodno je Handke bio na derneku u Višegradu. Pevao je, pio i
orgijao sa domaćim poklonicima zločinačkih ideologija, ruskim
petokolonašima i ostalim miljenicima i uposlenicima Vučićeve „duboke
države“ i paraintelektualnom poslugom Dodikovog kriminogenog i
separatističkog režima. Snimci sa dernek-orgija su kružili po
mrežama i nije slučajno da je ovaj đavolji ples sa saučesnicima zla
i batlerima ratnohuškačkih autokrata odigran baš u Višegradu. Ovaj
grad je postao toponim zločina i ne slučajno odabran za varvarski i
paganski ples nad humkom. Nigde razmere zločina, javna smaknuća
civila i odsustvo truda da se fašističke namere prikriju, kao i
bestijalnost izvršitelja, nisu bili tako jasni, otvoreni i
neporecivi kao u ovom gradu.
Višegrad kao drugo ime za zločine nad civilima
Istorija višegradskog magnum crimena započela je još u Drugom
svetskom ratu. Veza između ovoga grada i kolaboracionističke vojske
srpskog nacionalizma (četnika) uspostavljena je oktobra 1943.
godine. Naime, četnička vrhuška je u to vreme imala pogrešno
uverenje da, nakon kapitulacije Italije, sledi brzo iskrcavanje
saveznika na Jadran i hteli su da zauzmu tačku sa koje bi mogli
relativno brzo da uspostave vezu sa savezničkim trupama i tako se od
fašističkih kolaboracionista prebace na stranu antihitlerovske
koalicije. Zbog toga je četnički komandant Draža Mihailović naredio
vojnu akciju koja je imala za cilj da preostale snage pod njegovom
komandom zauzmu Višegrad. Operacija je uspešno izvršena 5. oktobra
1943. i bio je to jedini grad u Jugoslaviji koji su četnici, od
novembra 1941, kada su de facto ušli u kolaboraciju sa fašizmom,
zauzeli od Nemaca i kvislinga. Nakon uspešne akcije, od 5. do 7.
oktobra četnici su u Višegradu pobili nekoliko stotina muslimanskih
civila. Žrtve su ubijane zverskim metodama: spaljivanjem i klanjem.
Klanje i drugi vidovi likvidacija su najtransparentnije i
najmasovnije vršeni na višegradskoj Sokolovića ćupriji, gde je za
samo nekoliko dana ubijeno oko 1.500 civila.
Drugi monstruozan metod četničkih likvidacija civila u Višegradu,
oktobra 1943, bilo je spaljivanje čitavih porodica koje bi bile
zatvorene u svojim kućama. Prema procenama istoričara i statističara
bilans četničkih zločina prema Bošnjacima u višegradskom kraju u
Drugom svetskom ratu je iznosio oko 5.000 ubijenih ljudi, žena i
dece. Ogromna većina žrtava su bili civili. Pošto od iskrcavanja
saveznika nije bilo ništa, četnici su posle počinjenih strahota
napustili Višegrad i već u novembru je njihova Višegradska brigada
aktivno sarađivala sa snagama Vermahta protiv partizana. Ista
brigada i njen komandant Dragiša Vasiljević, odgovorni za najteže
ratne zločine i pokolje muslimanskih civila, na kraju rata će biti
ključni u skrivanju svog komandanta, Mihailovića.
Etnički čisti Višegrad na kraju 20. veka
U poslednjem ratu, ubijanja nesrpskih civila u Višegradu su počela
već u aprilu 1992, dok je grad još bio pod kontrolom Užičkog korpusa
JNA, ali kada se oni povlače u maju iste godine, ubistva su
intenzivirana. Osramoćeni i nad Vukovarom i Dubrovnikom do kraja
četnifikovani ostaci bivše jugoslovenske armije, grad prepuštaju
Milanu Lukiću, jednom od lokalnih paravojnih vođa („Osvetnici“ i
„Beli orlovi“). Komanda vojske je i pre toga sarađivala sa ovim
maroderom. Brojnost i svirepost ubistava višegradskih nesrba je
postala globalno poznati fenomen, a Milan Lukić je osuđen na
maksimalne kazne i pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu i
pred sudom u Beogradu. Masovna ubijanja višegradskih Bošnjaka,
gotovo isključivo civila, najbrojnija u junu i julu 1992, vršena su
javno usred dana, naočigled čitavog grada, na mostovima. Tela su
bacana u Drinu. Najmasovnija ubistva su vršena na ćupriji
Mehmed-paše Sokolovića i na Novom mostu. Prema utvrđenim
činjenicama, sudskim i istoriografskim, samo u toku jednog dana, 19.
juna 1992, na višegradskom Novom mostu je ubijeno i bačeno u Drinu
147 bošnjačkih civila dovedenih iz svojih kuća. Masovna ubistva
ljudi u Višegradu su vršena i u kućama, kafanama, fabričkim halama,
fiskulturnim salama i drugim javnim objektima. Posebnu surovost
zločinima u Višegradu su davali sadistički metodi koje su
primenjivali uniformisani banditi pod komandom Milana Lukića. U
prvim ratnim mesecima svakog dana u tačno određeno vreme je puštano
jezero, kako bi voda odnosila leševe. Sačuvani su dopisi o tome da
se upravnik brane žalio da preti opasnost od poplave, jer su leševi
zapušili ispuste. Posebna surovost je manifestovana prema
zarobljenim nesrbima u koncentracionim logorima, od kojih je
najpoznatiji bio motel „Vilina vlas“, koji se nalazio sedam
kilometara od Višegrada. Ovaj motel je bio sedište Lukićevog „štaba“
i logor za masovna silovanja bošnjačkih žena i devojčica. Kampanja
masovnih ubistava, mučenja i terora je izgubila na intenzitetu
krajem 1992, kada grad, u kome je do rata živelo 63% Bošnjaka,
postaje etnički gotovo čisto srpski. Nakon rata, iz desetina
masovnih grobnica u okolini Višegrada eshumirane su stotine žrtava,
a ukupan broj ubijenih Bošnjaka u Višegradu i okolini prelazi 3.000
ljudi.
Dodikovo strvinarenje i ljotićevske pesme u Danu pobede
Međunarodne sudske presude, kao i istraživači ratne prošlosti, do
danas nemaju odgovor na pitanje ko je Milana Lukića, koji je do rata
živeo u Obrenovcu, poslao u Višegrad i zbog čega je vojska prilikom
povlačenja u Srbiju baš njemu prepustila grad u kome će počiniti
ljudskom umu nepojmljive zločine. Dok institucije Srbije i manjeg bh
entiteta ne odgovore na jedno od ključnih pitanja, ko je ratnom
zločincu koji je osuđen i u Beogradu na maksimalnu kaznu, prepustio
grad i ko ga je iz Obrenovca sa novcem i oružjem poslao u
multietnički i mirni Višegrad, najmanje što mogu je da se sa
pijetetom odnose prema hiljadama žrtava ratnih zločina. Danas to
nije slučaj. Naprotiv, moralno razvratnom piscu, koji uživa u svom
egzibicionizmu slavljenja i adoracije masovnih ubica, koji pronalazi
zadovoljstvo u ritualnom plesu na humci hiljada nevino umorenih
civila, Vučić na Dan pobede nad fašizmom dodeljuje najviši orden
svoje autokratije. Na besramno revizionističkoj i falsifikatorskoj
akademiji u Beogradu, povodom Dana pobede nad fašizmom, glavni
govornik Dodik je strvinario protiv Tita. Bezočne laži,
varvarizovana neukost i ceo navedeni performans su nametali pitanje:
šta je logičnije nego u radikalskoj Srbiji Dan antifašizma obeležiti
napadom na komandanta vojske koja je na Balkanu pobedila fašizam i
kako nego ordenom za anti-antifašističkog pisca. Uostalom, u Srbiji
ga niko i ne slavi i ne odlikuje zbog njegove književnosti.
Odlikovanje dolazi zbog odbrane Miloševićevog zločinačkog režima i
genocidnog velikodržavnog projekta. Vladajući režim u Srbiji je
rekao sve o sebi, ali i o našem društvu načinom na koji je obeležen
Dan pobede nad fašizmom. Bio je to dan obračuna sa antifašizmom. Ono
što se ovde slavi i glorifikuje, u svemu je suprotno idejama i duhu
antifašizma. Dodaju li se tome ljotićevske pesme koje su se na
anti-antifašističkoj akademiji izvodile, a ljotićevstvo je
prečišćeni oblik srpskog fašizma, potpuno je jasno i 9. maja
obznanjeno: u Vučićevoj Srbiji antifašizam je i definitivno pobeđen.
Crna Gora solidarna sa zločinom
Simbolički, ali ne manje stvarno, krvavi ples nad humkom Višegrada
plesala je i vladajuća Crna Gora. Ministar pravde je poznati
desničarski ekstemista i otvoreni negator genocida u Srebrenici.
Premijer je zatražio njegovu ostavku, pokrenuo inicijativu za smenu
i za sada nema rezultata. Inicijativa je verovatno trebalo da
zadovolji zapadne ambasade u Podgorici. A kontroverzni ministar je
izjavio da su mu posle skupštinskog negiranja genocida članovi Vlade
listom čestitali. Demantija nije bilo. Uostalom, kontroverzni
crnogorski premijer je već izjavio da 9. maj za njega nije važan i
da ga ne bi trebalo obeležavati. Tako se postaje miljenik beogradske
čaršije, sa čijih se medija ne skida.
Jednog dana neko će se ponovo u ime Crne Gore izvinjavati za sve
čemu danas svedočimo. Može se biti solidaran sa žrtvom ili sa
zločincem. Zbog toga bi kraj pandemije morao dati i odgovor na
pitanje da li će društvo biti u stanju da artikuliše ideju građanske
i antifašističke Crne Gore. Ima li nade u „crnogorsko proleće“ ili
će društvo kapitulirati, a država nastaviti da nestaje uz
nepodnošljivo zagađujuću propagandu jednoglasnih režimskih i
opozicionih medija u Beogradu. Prema zlu, kao i uvek u poslednjih
trideset godina, Srbija saborna i monolitna. Jedini jednopartijski
parlament u Evropi samo je slika društveno totalitarnog i ideološki
jednoobraznog modela koji tutnji, uz Belorusiju, poslednjom ruskom
ispostavom u Evropi. U takvim okolnostima moguć je novi „Višegrad“.
Slike zla na Zapadnom Balkanu nikad nisu bile bliže ponavljanju.
Mirno spavajte, zapadne metropole. Razmišljaćete o nama kada
puškaranje počne. |
