|
Do ruku mi je došla, poklonom, knjiga U požaru svetova, biografija
Iva Andrića nemačkog autora Mihaela Martensa (Laguna 2020). Odmah da
kažem da odavno nisam sa takvim interesovanjem pročitao neku knjigu.
O njenim visokim kvalitetima svoj sud su dale kompetentne osobe a
ja, pošto nisam ni književni kritičar ni poznavalac Andrićevog
života i rada, mogu samo da dodam da sam je čitao u jednom dahu i da
sam čitanje prekidao samo zbog umora ili neodložnih obaveza. To je
tako išlo sve do 183. strane kada se događa nešto sasvim
neočekivano. Tu počinje Martensova kritika Andrića zbog toga što se
od kraljevskog ambasadora pretvorio u „druga Ivu“ i što se
oportunistički priklonio komunistima po završetku Drugog svetskog
rata. Pošto se Martens, zbog svojih sasvim opravdanih simpatija
prema Andriću, trudi da ga ne kritikuje previše i direktno, on
pribegava jednom dovitljivom, ali nekorektnom, lukavstvu: on to čini
indirektno na taj način što posleratnu komunističku vladavinu
opisuje najcrnjim bojama i kao inkarnaciju apsolutnog zla. Tu
Martens kao da postaje neka druga ličnost, napušta svoj dotadašnji
briljantan stil, potpuno gubi kontrolu nad svojim emocijama, dopušta
da ga nose vulgarne ideološke floskule i iznosi takve difamacije
koje spadaju u sam vrh propagandnog nadmetanja. Na taj način on
dovodi u pitanje sve ono što je rekao o Andriću i njegovom delu i
upućuje čitaoca da sam zaključi kakav je to bio čovek kada se
priklonio jednom tako monstruoznom režimu.
Tako Martens kaže da je odmah posle rata u Jugoslaviji svako ko je
bio optužen „da je monarhista, buržuj, kapitalista,
kontrarevolucionar ili kakav drugi neprijatelj naroda, lako mogao da
završi ispod zemlje ili, u najboljem slučaju, na višegodišnjoj
robiji“. Mnogi komunisti, kaže on, robijali su u doba starog režima
i to je razlog što se sada „sa svojim dojučerašnjim protivnicima
novi tamničari... ophode mnogo brutalnije nego što su ovi ikada
prema njima bili. Jugoslovenski masovni ubica Tito... poslušan je
Staljinov đak. Samo u prvih nekoliko nedelja nakon pobede Titove
pristalice u Jugoslaviji ubijaju oko sedamdeset hiljada ljudi“.
Ovom brojkom ubijenih Martens uopšte nije zadovoljan pa zato tvrdi,
iako ne kaže na osnovu čega, da je sovjetski ambasador početkom
1946. obavestio Moskvu o Đilasovoj izjavi da su „jugoslovenski
komunisti od dolaska na vlast likvidirali već 200.000 bivših
kolaboracionista“ ali on, ambasador, misli da je ta cifra veća. E
sad, pošto tu nema izvora ostaje nejasno da li je lagao sovjetski
ambasador ili Đilas, ili je Martens to naprosto izmislio.
A da Martens voli da izmišlja vidi se već na strani 262. gde on,
gnevan što je Andrić predložio Tita za Nobelovu nagradu za mir,
kaže: „Nikog drugog do Tita, tog koljača pod čijim je režimom
četrdesetih godina u ime ’bratstva i jedinstva’ na stotine hiljada
Andrićevih zemljaka ubijano, hapšeno, mučeno ili deportovano na Goli
otok“. Ali mnogo gore od toga za Martensa je to što se Tito u sukobu
Arapa i Izraela stavio na stranu Arapa a kada su ovi izgubili on se,
kaže Martens pozivajući se na samozvanog Titovog biografa Pirjaveca,
toliko „razgoropadio da je... Sadatu savetovao da bombarduje Tel
Aviv“, a tu poruku su ulovili američki obaveštajci.
Na brojke „ubijenih, hapšenih, mučenih i deportovanih“, sa kojima
Martens barata kao da je na Kalenića pijaci (čas je to 70, čas 200 a
čas više stotina hiljada), osvrnućemo se kasnije, a sada samo
nekoliko opservacija.
Da je Tito zaslužio Nobelovu nagradu za mir i da je nije dobio samo
zato što je komunista – to su notorne stvari. A da je s pravom stao
na stranu Arapa pokazuje i današnji surovi teror koji Izrael
sprovodi nad palestinskim narodom. Što se tiče navodnog saveta
Sadatu da bombarduje Tel Aviv, tek to je masna laž. Nikada i nikome
Tito nije davao takve savete, a ponajmanje Sadatu o kome je imao
vrlo loše mišljenje, i nikada se u svom životu nije „razgoropadio“.
To jednostavno nije bio njegov stil i nije odgovaralo njegovom
karakteru.
Taman kad čitalac pomisli da je Martens završio sa svojim amaterskim
i zlobnim slikanjem posleratnih prilika u Jugoslaviji, on na strani
277. ne može da odoli svom ideološkom porivu: „Ubilačka mašinerija
Titovih prvih godina vlasti proždirala je desetine hiljada. U
poređenju sa tom komunističkom drobilicom ljudi, habzburški
imperijalizam, u kome je Andrić smatrao da vidi jedan od najgorih
režima u istoriji, bio je samo blagi preludijum... Četrdesete i
pedesete godine... pod jugoslovensko-komunističkom vladavinom
nepravde, bila su mračna vremena“.
Ovde moram da priznam da je Martens ponešto u pravu: jesu to bila
mračna vremena. U razorenoj, opustošenoj i opljačkanoj zemlji mi, na
primer u Kuršumliji, nismo do 1949. imali električno osvetljenje već
samo petrolejke i voštane sveće, a kada nije bilo petroleja i voska,
onda je vatra iz šporeta bila jedino svetlo u kući.
Ali Martens, koji je rođen 1973. godine, niti to zna niti razume pa
zato mora da izmišlja i da koristi četničke, nedićevske i
ljotićevske floskule o vladavini nepravde i stotinama hiljada
„buržuja, kapitalista“ i drugih neprijatelja naroda koji su iz
čistog mira i na pravdi Boga lišeni života. On ne zna i uopšte se
nije potrudio da sazna jednu notornu činjenicu: da je AVNOJ, na
predlog Tita, tog „masovnog ubice i koljača“, usvojio 21. novembra
1944. godine „Odluku o opštoj amnestiji lica koja su u četničkim
jedinicama Draže Mihajlovića učestvovala ili ih pomagala ili su
učestvovala u jedinicama hrvatskog i slovenačkog domobranstva“. Dva
dana kasnije Vladislav Ribnikar (a Martens valjda zna ko je to bio)
piše Titu pismo u kome kaže:
„Imao sam priliku da vidim i čujem kako su beogradski građani
primili odluku o amnestiji. I moji saradnici u Politici, koji dolaze
u dodir sa mnogima, ispričali su mi svoja opažanja.
Meni lično ljudi su čestitali na odluci, a čestitali su i jedni
drugima. Za ovaj zbunjeni i preplašeni svet odluka je izazvala
veliko moralno ’olakšanje’. Strah od odgovornosti bio je kod njih
vrlo veliki. Malo je ljudi u Beogradu kojima je savest sasvim čista,
jer su pod pritiskom i terorom bezmalo svi popuštali i ’vrdali’. Ova
ih amnestija sada oslobađa straha.
* * *
I Englezi su primili amnestiju vrlo dobro. Juče ujutru probudili su
me telefonom i čestitali mi. Za njih je amnestija senzacionalna
stvar i Harison mi kaže da će u savezničkoj javnosti izazvati
najbolji utisak.“
Dakle, većina takozvanih narodnih neprijatelja bili su amnestirani i
uključeni u društveni život, a osuđivani su samo ratni zločinci i
saradnici okupatora. Da je u posleratnom haosu stradao i poneko
nevin, bilo je i toga. Ali Martens u „stotine hiljada“ nevino
stradalih izgleda da ubraja i onih pet hiljada Dražinih četnika
izginulih 1945. godine na Zelengori u sukobima sa
Narodnooslobodilačkom vojskom, kao i one silne
diverzantsko-terorističke grupe koje su posle rata permanentno
ubacivane u Jugoslaviju od strane izbeglih četnika, ustaša, balista,
križara i drugih i od kojih su snage bezbednosti samo u periodu
1945-1947 likvidirale 26.947 lica.
A da Martens ima neku specifičnu tehniku istraživanja vidi se i po
grubom falsifikatu na istoj toj 277. strani. Praveći parabolu sa
Brehtovim stavom da u doba zločina ćutnja, pa i razgovor o drveću,
predstavlja zločin, Martens kaže da bi razgovor o zločinima u
tadašnjoj Jugoslaviji uključivao i drveće „i to ono na kome su
vešani oni koji progovaraju“.
Neverovatno je kako je Martens doživeo metamorfozu od vrsnog
hroničara u banalnog falsifikatora. U Jugoslaviji jeste kratko vreme
postojala smrtna kazna vešanjem ali je ona izrečena samo u slučaju
popa Mace Vukojičića iz Pljevalja optuženog za 57 ubistava od čega
je šest žena svojeručno zaklao, među njima i majku glumca Miše
Janketića. Viši sud je i tu kaznu preinačio u kaznu smrti
streljanjem, pa je pop Maca tako i završio. Srpska pravoslavna crkva
je tog patološkog ubicu, likvidiranog valjda zbog toga što je
„progovorio“, kanonizovala i proglasila za mučenika. A ima još jedan
slučaj: Vojni sud u Beogradu osudio je 16.02.1947 na kaznu smrti
vešanjem ratne zločince nemačke generale Fortnera, Šmithubera,
Nejholta, Kiblera, Tribukajta i Lončara, a ta kazna je i izvršena i
oni su zaista i obešeni. Da li Martens ova vešanja oplakuje, jer
drugih nije bilo?
Konačno, što se tičle Martensove konfabulacije da su se novi
tamničari prema dojučerašnjim protivnicima odnosili „mnogo
brutalnije nego što su ovi ikada prema njima bili“ moram, iako je to
očigledno uzaludno, da Martensu preporučim da pročita knjigu
„Glavnjača kao sistem“ iz 1928. godine advokata Rajka Jovanovića o
tome kako su se bestijalno ti bezazleni „dojučerašnji protivnici“
odnosili prema političkim zatvorenicima (reprint izdanje ove knjige
Most-art 2020).
A o odnosu „novih tamničara“ prema narodnim neprijateljima najbolje
svedočanstvo ostavio je glavni među njima – Draža Mihailović. Na
suđenju 1946. godine on je više puta pitan da li su ga islednici u
istrazi mučili i iznuđivali dokaze, a Draža je uvek odlučno
odgovarao: „Ne, nikako. Prelazilo se čak i na prijateljske
razgovore“.
U postupku Dražine rehabilitacije saslušan je dana 9.12.2010 pred
Republičkim javnim tužiocem izvesni Slobodan Borisavljević koji je
1946. bio Dražin zatvorski čuvar i pritom je izjavio da je Draža u
zatvoru „stalno tražio pečeno meso sa lukom, pio je ¼ litre rakije
da bi završio sa 1 1/4 litre dnevno jer je navikao“.
Nasuprot tome, a u tom istom postupku pred Višim sudom u Beogradu,
Oliver Antić je dana 12.05.2015 izjavio: „Istog dana kada je
uhvaćen...đeneral Mihailović...je ubačen u sobu za mučenje i tu
podvrgnut torturi koja je trajala 72 časa. Britanski obaveštajci su
saznali da su primenjeni specijalni metodi neopisivog mučenja.
Njegovi jauci su se čuli u mnogim delovima zgrade. Odnet je nazad u
ćeliju nag i izobličen“.
Zbog ove patološke laži Oliver Antić je od strane četničkog vojvode
Tome Nikolića nagrađen mestom ambasadora u Portugalu.
Što bi rekao sarajevski novinar Mladen Vuksanović 1992: „Ti ljudi su
sama suština laži, njihova suština je laž“.
Martens se očigledno oslonio na ove laži i tako upropastio sopstveno
delo na kome je, kako kaže, radio punih sedam godina. Šteta, velika
šteta!
Nakon čitanja ove knjige osećao sam se kao čovek kome u lonac sa
mlekom upadne muva i koji onda sve mleko prospe. |
