|
Presuda kojom je Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove
u Hagu osudio Jovicu Stanišića i Franka Simatovića Frenkija na 12
godina zatvora za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini – nije
izazvala burne reakcije u Srbiji.
Politička deca krvavih devedesetih, poput Aleksandra Vučića, Ivice
Dačića i Aleksandra Vulina, nastojala su da relativizuju presudu,
ponovljena je i izanđala mantra “Hag sudi samo Srbima”, a njihovi
verni mediji, kerberi zločinačkog nasleđa, rutinski su obavili svoj
deo negatorskog posla, naričući nad još jednom nepravdom koju zli
svet nanosi nedužnim Srbima. Političku, finansijsku, medijsku i
svaku drugu moć i dalje drže razne Jovičine i Frenkijeve kolege, pa
je razumljivo što ih brane, mada to čine nekako usput, bez žara,
gotovo mehanički, koliko se mora, dok ne pređu na neke zanimljivije
teme.
Snage koje se opiru Vučićevoj autokratiji nisu bile previše
zainteresovane za ovaj slučaj, najveći deo opozicije preko presude
je prešao ćutke, kao da je to nešto savršeno nebitno i za Srbiju
irelevantno. Koga briga što je Stanišić bio šef Službe državne
bezbednosti, a Simatović zapovednik Jedinice za specijalne
operacije? Kakve to veze ima sa sadašnjošću, Srbijom, stvarnošću, sa
bilo čime relevantnim? Sud, doduše, nije uspeo da dokaže učešće
zločinačkog dvojca u udruženom zločinačkom poduhvatu, ali jeste
zločine počinjene u Bosanskom Šamcu, pa je presuđeno da su
optuženici krivi za podržavanje i pomaganje u krivičnim delima
ubistava, deportacije i progona u ovoj bosanskohercegovačkoj
opštini.
Srbija je učestvovala u ratu
Dakle, dokazan je deo optužnice u kojem, između ostalog, stoji:
“Dana 17. aprila 1992. godine srpske snage, uključujući specijalne
jedinice DB-a Republike Srbije i lokalne snage, koje su obučili
pripadnici specijalnih jedinica DB-a Republike Srbije, napale su
Bosanski Šamac i preuzele kontrolu nad gradom. (…) Dana 6. maja
1992. godine, ili približno tog datuma, pedesetak bosanskih Hrvata i
bosanskih Muslimana zatočenih u zgradi TO-a Bosanski Šamac srpske
vlasti su premestile u jedan poljoprivredni objekat u obližnjem selu
Crkvina. Dana 7. maja 1992. godine, ili približno tog datuma,
Slobodan Miljković i Dragan Đorđević su, zajedno s drugim
pripadnicima specijalnih jedinica DB-a Republike Srbije, otišli u
Crkvinu. Tukli su zatočene nesrbe te vatrenim oružjem lišili života
najmanje 16 zatočenih civila nesrpske nacionalnosti”.
I ta jedna tačka optužnice sasvim je dovoljna da se vidi kako je
država Srbija bila do balčaka umešana u rat u Bosni i Hercegovini.
Nisu Stanišić i Simatović bili neki slobodni strelci, samostalni
pojedinci koji su delovali na svoju ruku, već su organizovali vojne
i paravojne jedinice kao državni službenici Miloševićevog režima.
Gde Slobodan Milošević okom, tu Jovica i Frenki skokom, oni su na
terenu po Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini sprovodili naume svog
gazde. Specijalne jedinice DB-a Republike Srbije nisu išle na odmor
u Bosnu, već su vršile ratne zločine u sklopu radne obaveze. Kad
specijalne jedinice DB-a jedne države učestvuju u ratu u drugoj
državi – to se zove agresija. Obuka vojnika, slanje oružja i
municije, plate za oficirski kadar, provijant, organizovanje
zločinačkih formacija za progon i istrebljenje civila – sve su to
bili državni poslovi.
To što u ovom procesu nije bilo dovoljno dokaza da Stanišić i
Simatović budu osuđeni za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu
ništa ne znači. Predsednik nekadašnje republike srpske Krajine Milan
Martić je 2007. godine osuđen na 35 godina zatvora zbog učešća u
udruženom zločinačkom poduhvatu, a navedeni su i drugi učesnici:
Slobodan Milošević, Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Vojislav Šešelj,
Veljko Kadijević, Blagoje Adžić, Radmilo Bogdanović, Dragan
Vasiljković te – Jovica Stanišić i Franko Simatović. Sudija Bakone
Moloto je rekao da je Martić imao bliske i direktne kontakte sa
ostalim udruženim zločincima te da je iz Srbije neprestano
pristizala značajna finansijska, logistička i vojna podrška tadašnje
Jugoslovenske narodne armije, odnosno Vojske Jugoslavije, kao i
Ministarstva unutrašnjih poslova i Službe državne bezbednosti.
Kad razlike zaćute
I poslovični vrapci na grani znaju da je Miloševićeva Srbija
izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, da su ratovi
pokrenuti iz Beograda, da je ideološka i medijska priprema pokolja i
genocida krenula iz intelektualnih i medijskih krugova, sve su to
opšta mesta, ali dobro je imati i napismeno i presuđeno da je Srbija
itekako učestvovala u ratu. Kako reče Nataša Kandić, komentarišući
presudu: “Sada nema izgovora da se Slobodan Milošević ne nalazi na
listi među učesnicima udruženog zločinačkog poduhvata i da su
Stanišić i Simatović doprineli ostvarenju ciljeva udruženog
zločinačkog poduhvata – stvaranju homogenih srpskih teritorija bez
stanovništva koje pripada nekim drugim nacionalnim grupama.”
Međutim, sve to kao da ne ostavlja neki naročito snažan utisak na
srpsku javnost. Mnogo veća pažnja posvećena je tekućim aferama,
Vučićevim lupetanjima, korupciji, bahaćenju vlasti i sličnim temama.
Naravno, ništa od toga nije nebitno, ali ipak su nekadašnji šef
Državne bezbednosti ove zemlje i njegov prvi asistent osuđeni za
ratne zločine, za ubistva i progone, za učešće u ratu u drugoj
zemlji. Možda bi ipak na to trebalo obratiti malo više pažnje? Ako
se već Vučić iz sve snage zalaže za kontinuitet sa zločinačkom
politikom devedesetih, ako negira genocid i falsifikuje prošlost,
ako istrajava na istom ideološkom projektu pod novim imenom “srpski
svet”, bilo bi logično da njegovi ljuti protivnici zauzmu
dijametralno suprotnu poziciju.
Doduše, kad se “srpski svet” gradio na talasu litijaškog pokreta,
Vučićevi oponenti su zdušno podržali klerikalnu antibirokratsku
revoluciju u Crnoj Gori, pomažući svom najvećem suparniku – što iz
ideoloških ubeđenja, što iz gluposti. To samo govori o vrednosnoj i
svakoj drugoj dezorijentaciji opozicije, ali i o sveopštem
konsenzusu oko takozvanih nacionalnih pitanja. Kad dođe na red
zaštita ugroženog srpstva u dijaspori ili odbrana “svete srpske
zemlje”, kad je podrška crkvi u pitanju, kad se po milioniti put
povede reč o svesrpskom ujedinjenju – odjednom sve razlike zaćute,
zakleti neprijatelji se nađu na istoj strani, a društvo se
homogenizuje brzinom munje. A posle im kriv đavo što Vučića ne mogu
da skinu sa vlasti. Pa teško je takmičiti se u nacionalizmu sa
Šešeljevim malim od palube, nije lako biti veći katolik od pape, a
to nije baš ni najmudrija politička strategija. Dobro, i
opozicionari su samo ljudi, i kod njih ponekad prevladaju razlozi
srca nad razumom.
Zatvaranje očiju
Kad se sve sabere, nije ni čudo što presuda Miloševićevim glavnim
operativcima prolazi u tišini, mada je ovo bila odlična prilika za
ograđivanje od zločinačke politike devedesetih, od velikosrpskog
projekta, od ideološke struje koja je Vučića i njegove brojne
saborce izbacila na površinu. Postoji ovde i uverenje da su ratovi i
zločini davna prošlost, da se time ne treba previše baviti, da sve
to nema mnogo veze sa aktuelnim trenutkom, da su oni koji
insistiraju na temama poput nacionalizma, suočavanja s prošlošću i
ratnim zločinima zarobljeni u devedesetima – ta mantra se uporno
ponavlja već dugi niz godina.
To je manje-više bila zvanična politika Demokratske stranke dok je
bila na vlasti, ne vraćajmo se u prošlost, gledajmo u budućnost,
okrećimo pedale na biciklu napretka, ne osvrćimo se unazad. I sve to
dok si u koaliciji sa socijalistima, koji nemaju nikakve veze sa
devedesetima, a drugo krilo mračne prošlosti, Šešeljevi radikali,
neprestano ti duva u vrat.
Veliki deo opozicione javnosti slično misli i danas, pa se to
izgleda odražava i na odnos prema poslednjoj presudi Mehanizma. Uvek
je lakše zatvoriti oči pred neprijatnim činjenicama nego se s njima
suočiti. Pritom je bagatelisanje prošlosti manji problem, jer ima i
onih, poput Boška Obradovića, koji veličaju ratne zločince ili,
poput Vuka Jeremića, koji negiraju genocid u Srebrenici.
Prošlost koja ne prolazi
Pre svega, za mnoge ljude rat nije prošlost, jer još uvek traže
nestale članove svojih porodica, mnogi i dalje pate od ratnih
trauma, premnogo ljudi je izgubilo nekog u ratu, a tuga ne prolazi.
Stvar je elementarne ljudskosti pokazati minimum empatije i pijeteta
prema žrtvama rata, prema svima koji su stradali, pogotovo u zemlji
koja je rat i napravila. Potom, prošlost ne da nije prošla, već
vlada Srbijom, Vučić je čedo i akter radikalske ratne politike, kao
i mnogi njegovi kadrovi, a ideologija je nepromenjena. Na kraju,
upravo su pripadnici Jedinice za specijalne operacije ubili
premijera Zorana Đinđića i tako onemogućili raskid sa zločinačkim
nasleđem, što je vremenom dovelo do današnje Vučićeve autokratije.
Tvorci JSO-a bili su upravo Stanišić i Simatović.
Odatle bi se moglo zaključiti da srpsko društvo jednostavno nema
kapaciteta za suočavanje s prošlošću, za pomeranje sa mrtve tačke,
na kojoj se našlo pre tri i po decenije i na njoj stoji postojanije
od klisurine. Međutim, taj zaključak ne bi bio sasvim ispravan. U
srpskom društvu postoje mnoge nevladine organizacije, mali politički
pokreti, desetine ozbiljnih intelektualaca, silni pojedinci koji
rade sve što je u njihovoj moći na prevazilaženju nacionalističkog i
ratnog nasleđa, ali niko od njih se ne nalazi na mestu odlučivanja i
moći. Dovoljno je podsetiti na ogroman posao koji su napravili
Helsinški odbor za ljudska prava i Fond za humanitarno pravo, tu već
imamo sve što je jednom društvu neophodno da zločinačku prošlost
ostavi iza sebe i da krene drugim putem koji ne vodi u nasilje,
mržnju i propast.
Ključna mesta u vlasti, ali i u alternativi naprednjacima, zauzeli
su ljudi koji nemaju interesa, a često ni sposobnosti da izađu na
kraj sa nagomilanim problemima, koji nisu u stanju čak ni da se
odrede prema zlu devedesetih, u ovom konkretnom slučaju oličenom u
Miloševićevim sejačima smrti i nesreće. Zato tišina koja je
zavladala nakon presude Stanišiću i Simatoviću zvuči pomalo
zlokobno: podseća na minut ćutanja za Srbiju. |
