|
Povodom skorašnje rezolucije o Srebrenici, koja je u Skupštini Crne
Gore usvojena zahvaljujući glasovima DPS-a, čula su se sa raznih
strana, pa i u samoj toj rezoluciji, objašnjenja, koja su ponekad
ličila na pravdanja i izvinjenja, da to nije upereno protiv srpskog
naroda i da tvrdnja o genocidu u Srebrenici ne znači da je srpski
narod genocidan.
Sve ta objašnjenja bila su u velikoj meri suvišna jer one koji su
tvrdili suprotno to nije razuverilo, ukoliko ih nije i učvrstilo u
njihovom uverenju. Naime, srpski klero-nacionalisti imaju sopstvene
fiks-ideje od kojih se, kao od gumenog zida, odbijaju svi argumenti,
dokazi i činjenice. Radomir Konstantinović je na osnovu tog svojstva
zaključio da „nema razgovora sa ludilom“, što znači da je rasprava
sa fiks-idejama obično gubljenje vremena.
Za one koji pak misle da tu postoji neka logička veza dovoljno je
potsetiti na primere sa italijanskim fašizmom i nemačkim nacizmom.
Oba ta monstruozna pokreta počinila su tokom Drugog svetskog rata,
pa i pre njega (Abisinija, Kristalna noć), nebrojene akte genocida i
uništavanja civilnog stanovništva sa jasnom genocidnom namerom. Pa
ipak, niko ozbiljan do danas nije rekao da su Italijani i Nemci
genocidni narodi, iako je veliki broj pripadnika ova dva pokreta,
dakle Italijana i Nemaca, sankcionisan i krivično-pravno i
politički. Ili, da ne idemo dalje u istoriju, uzmimo slučaj SAD:
Raselov sud, kao najveći moralni autoritet svoga vremena, osudio je
1967. godine vladu SAD za genocid u Vijetnamu, ali niko iz toga nije
izveo zaključak da su Amerikanci genocidan narod.
Međutim, tu se otvara jedno krupno pitanje načelnog karaktera: da li
su samo vođe i pripadnici fašizma i nacizma odgovorni za počinjena
zlodela, ili odgovornost pada i na njihovu društvenu zajednicu i
vladajuća vrednosna opredeljenja u njoj, imajući u vidu prostu
činjenicu da su oba ta pokreta na vrhuncu moći uživala plebiscitarnu
podršku Italijana i Nemaca. Postavlja se zapravo pitanje u kojoj
meri su fašizam i nacizam proizvodi i određene socijalne patologije
i da li je to patologija tih zemalja ili ima univerzalni karakter.
Drugim rečima, postavlja se pitanje da li se radi o fanomenu koji je
specifično italijanski, odnosno nemački, ili se pak radi o evropskom
i svetskom fenomenu koj je samo u Italiji i Nemačkoj naišao na
najpogodnije tlo.
Da međunarodna zajednica ima svoj deo odgovornosti u usponu fašizma
i nacizma to je takoreći nesporno. Veliki deo javnosti i vladajućih
krugova Zapada dugo je na Musolinija i Hitlera gledao kao na
spasioce od boljševičke opasnosti. Kako kaže Fabio Kuzin „Musolini
je više od pet godina smatran za genijalnog vođu, nebeski dar i
čudotvorca koga su političari iz svih zemalja mazili i uzdizali,
tako da postoji čitava literatura na svim svetskim jezicima puna
izraza oduševljenja za ovog spasioca“. Slično se dogodilo i sa
nacizmom i Hitlerom pa su širom Evrope nicali njihovi oduševljeni
imitatori, od Španije, Holandije i Norveške, do Slovačke, Mađarske,
Rumunije i naročito Jugoslavije.
U svakom slučaju, pitanja da li su fašizam i nacizam lokalni ili
globalni fenomeni i da li su oni trenutna posrnuća ili izraz nekih
tradicionalnih svojstava tih društava, bila su dugo vremena predmet
intenzivne naučne debate. Tako je, na primer, Benedeto Kroće na
italijanski fašizam gledao kao na fenomen političke i idejne
vulgarnosti koji nema ništa zajedničko sa tradicijom liberalne
italijanske države. „Tačno je, kaže on, da je Italija imala dvadeset
godina jedne žalosne, jedne sramne istorije. Ali, Italija je takođe
imala vekove i milenije u kojima je dala izuzetan doprinos svetskoj
civilizaciji... I šta predstavlja u našoj istoriji jedna epizoda od
dvadeset godina? Uostalom, je li ta epizoda u celini italijanska,
ili je takođe i evropska i svetska?“
Slično kao Kroće i čuveni nemački istoričar Gerhard Riter smatrao je
da je nacionalsocijalizam epizoda i jedan „satanski falsifikat prave
nemačke tradicije“ koji je u suštini nastao kao posledica „pada
liberalnih ideala o slobodi u epohi modernih masovnih demokratija“.
Mnogi drugi pisci, naročito savremenici italijanskog fašizma, nisu
se slagali sa Kroćeovim shvatanjem. Za istoričara Luiđija
Salvatorelija postoji znak jednakosti između nacionalizma i fašizma,
a to svoje uverenje on je izrazio i naslovom svoje knjige
Nacionalfašizam (1923). Za liberala Pjera Gobetija fašizam je
„sinteza italijanskih istorijskih bolesti“, a njegov sledbenik Fabio
Kuzin te istorijske bolesti opisao je kao „konformizam, despotizam,
korupciju, kukavičluk, bedu, nesposobnost“. Za Kuzina Kroćeovo
pravdanje Italije liči na ponašanje bolećivog oca kome saopštavaju
da mu je raspusni sin dopao robije i okaljao časno porodično ime, a
on, ne mogavši da se pomiri sa istinom, neprestano ponavlja „Ali on
je tako dobar, on je jedno tako dobro dete“, ne shvatajući da je
upravo u tom dobrom detetu bila klica propasti.
Pisci koji na nacizam gledaju kao na kontinuitet sa nekim svojstvima
nemačke tradicije bili su još izričitiji. Za francuskog istoričara
Edmonda Vermejla „nacionalsocijalizam nastavlja u pravoj liniji
pangermansku tradiciju“, dok je nemački istoričar Fridrih Majneke
tvrdio da postoji direktna veza između nemačko-pruskog militarizma i
nacizma. Za američkog istoričara Pitera Vireka nacizam predstavlja
ekstremni vid nekih tradicionalnih svojstava nemačke filozofske i
političke misli, naročito kategorije Realpolitik, omiljene teme u
delima Fihtea, Hegela, Trajčkea i drugih autora.
U istom duhu su i zapažanja mađarskog filozofa Đerđa Lukača, jednog
od učesnika političkih borbi u Nemačkoj u doba rađanja nacizma.
Polazeći od pitanja da li je nacizam „nesrećna epizoda unutar
suštinski normalnog društvenog razvoja“, ili se pak radi o
„konačnom, oštrom i paradoksalnom izrazu jedne društveno-istorijske
anomalne evolucije“, on, opredeljujući se za ovo drugo shvatanje,
kaže da se koreni nacizma nalaze u nemačkom utopijskom iracionalizmu
koji je doveo do zakasnelog nemačkog imperijalizma i borbe za
suprematiju u svetu.
Od kakvog je značaja za nas u Srbiji ova, ukratko prikazana,
diskusija o poreklu fašizma i nacizma? Značaj te diskusije je u tome
što i Srbija sa Srebrenicom ima svoju, kako bi rekao Kroće, tužnu i
sramnu istoriju, čije korene, poreklo i uzroke mora, naravno radi
sebe, da razjasni i da se sa njima suoči bez primitivnih
manipulacija šešeljevskog tipa. A ako se ima u vidu da genocid u
Srebrenici nije bio trenutni eksces i da su sa njim u istoj ravni i
zločini u Prijedoru, Sarajevu, Višegradu, Foči, Tuzli, onda je
potreba za suočavanjem zapravo vapijuća. Više puta je do sada
rečeno, sa raznih strana, da bez jasnog raskida sa tim vremenom nema
stvarne normalizacije odnosa sa drugim narodima. U tom pogledu, ono
što je Lukač napisao u predgovoru za nemačko izdanje svoje knjige
Razaranje uma (1966) ima univerzalnu važnost. Govoreći o opoziciji
Hitleru, koja je htela da njega eliminiše ali bez raskida sa nekim
ključnim aspektima nacizma, Lukač kaže:
„Danas, sa distance od skoro četvrt veka, da li se taj raskid zaista
dogodio? Da bi bilo jasno, mislimo na ideološki raskid i sa
Gerdelerom (jedan od vođa opozicije Hitleru, n.a.) i sa svim onim
što povezuje nemačku istoriju posle 1848, a ne samo sa pojedinim
manifestacijama hitlerizma. Jer samo tim putem dolazimo do našeg
početnog pitanja. Kolektivna odgovornost nekog naroda za jedan
period njegove evolucije predstavlja nešto tako apstraktno i
neuhvatljivo da prelazi u apsurd. Pa ipak, Hitlerovo doba moći će da
bude u našem sećanju smatrano kao završeno i zatvoreno tek onda ako
bude radikalno prevaziđen onaj intelektualni i moralni stav koji ga
je pokrenuo, formirao i usmerio.
Samo u tom slučaju moguće je da drugi – drugi narodi – poveruju da
je zaokret nastupio i da je prošlost zaista prošla.“
Lukač, dakle, zahteva radikalan raskid sa nacizmom zato što on nije
bio „nesrećna epizoda unutar jednog suštinski normalnog nacionalnog
razvoja“ već završni čin jedne anomalne društveno-istorijske
evolucije.
Pred istim ispitom nalazi se već više od dvadeset godina i srpsko
društvo. Genocid u Srebrenici, Keraterm, Markale i spaljivanje živih
ljudi u Višegradu nisu samo individualni akti poremećenih i
primitivnih siledžija, već su i konačni izraz jedne „anomalne
društveno-istorijske evolucije“ koja već čitava dva veka protiče pod
dominacijom velikosrpskog klero-nacionalizma. Da je to tako govore
brojna svedočanstva koja gotovo da nije potrebno navoditi. Dovoljno
je pogledati knjigu Istorija srpske političke misli autora Dragana
Simeunovića koji važi za glavnog teoretičara srpske
klero-nacionalističke avangarde. Ta knjiga je u stvari antologija
stavova svih onih koji su, kako kaže autor, „imali političke snove o
državi svih Srba“, ili, kako je u predgovoru toj knjizi napisao
patrijarh Irinej, bili verni idealu obnove srpske državnosti. Pošto
se o tom političkom snu i idealu obnove srpske državnosti naveliko
piše i govori i danas kada postoji država Srbija, očigledno je da se
misli na neku drugačiju državu, na neku veću Srbiju koja bi
obuhvatila sve Srbe, odnosno ceo „srpski svet“, a po principu koji
je Hitler utvrdio da „ista krv pripada istoj zajedničkoj državi“.
Zapravo, lako je uočiti kontinuitet i jedinstvenu opsesivnu misao o
tome „kolika a ne kakva“ treba da bude država Srbija, kako je to
pregnatno izrazila Olga Popović-Obradović. Ta opsesivna misao o
veličini i o obnovi „Dušanovog carstva“, koja ide od Simeunovićevih
„političkih mislilaca“, pa preko organizacije „Ujedinjenje ili
smrt“, Račićevog atentata u Skupštini Jugoslavije, Srpskog kulturnog
kluba, četničke „Homogene Srbije“ i sledstvenog pokolja Bošnjaka u
Sandžaku, Memoranduma SANU i ideje Velike Srbije, logično i
neizbežno dovodi do Srebrenice. Ona se i posle toga nastavlja i
dobija novu snagu negiranjem genocida, rehabilitacijom četništva,
nacionalističkom scenografijom, tabloidnom propagandom protiv drugih
i afirmacijom ideje „srpskog sveta“.
Iz ovog, kako bi rekao Lukač, utopijskog iracionalizma, iz pokušaja
ostvarenja tog političkog sna, proizašao je genocid u Srebrenici.
Zato ovde nije reč o izvinjenju, pa čak ni o priznanju genocida, reč
je o priznanju kolektivne odgovornosti i o radikalnom raskidu sa
idejom srpskog sveta i sa ideologijom utopijskog iracionalizma.
Kako to treba uraditi i kako biti na nivou istorijskog izazova i
zahteva vremena – to je nedavno pokazala Angela Merkel. Povodom 80.
godišnjice nacističkog napada na SSSR ona je rakla da je taj dan za
Nemce razlog za sramotu.
„Nemačka priznaje da snosi odgovornost za zločine nacističkog
režima.
To uključuje i konstatno sećanje na ono što se dogodilo. To ne sme
biti zaboravljeno. To dugujemo milionima žrtava i njihovim
potomcima.“
Na kraju, ona kaže „duboko smo zahvalni“ zbog toga što su narodi
bivšeg SSSR-a pružili ruku pomirenja njenoj zemlji.
Ova izjava Angele Merkel je veličanstveni primer ljudskog
dostojanstva i državničke mudrosti.
Da li je nešto ova izjava naštetila Nemačkoj i nemačkom narodu? Da
li priznanje kolektivne odgovornosti Nemačke za zločine nacističkog
režima pretvara Nemce u genocidan narod?
Naravno da ne. Ova izjava znači i dokazuje, još jednom, da je
nemački narod učinio definitivan i totalan raskid ne samo sa tim
mračnim periodom sopstvene istorije već i sa onim duhom utopijskog
iracionalizma i sa „političkim snovima“ o suprematiji u svetu,
Evropi, Balkanu ili bilo gde.
Za ovakve državničke poteze sposobni su samo oni koji nisu imali
nikakvog udela u tom sramnom režimu, kao Angela Merkel, ili su se
borili protiv njega, kao Vili Brant. Zato se ne treba čuditi što
politička klasa Srbije i njene ekspoziture u Bosni i Crnoj Gori,
sastavljena od aktivnih učesnika, simpatizera i sledbenika politike
koja je proizvela genocid, nije u stanju da to prizna i da kaže kako
je Srebrenica za Srbe „razlog za sramotu“. Ona se uporno služi
besmislenim argumentom da bi eventualno priznanje njihove i
kolektivne odgovornosti značilo priznanje da je srpski narod
genocidan. Kako je dobro zapaženo, oni tim putem nameću sopstvenom
narodu etiketu genocidnosti ne bi li tako prikrili sopstvenu
odgovornost. Sve to pokazuje da sa ovakvom političkom klasom Srbija
možda može da postane ekonomski lider u regionu, ali će u duhovnom,
kulturnom i etičkom pogledu ostati patuljak. |
