|
Oluja, avgust mesec, subota, podne: topao vetar s Dinare razvija na
kninskoj tvrđavi džinovsku trobojku zastavu, a tamo dole, na
krajinskim drumovima, kolone prljavih automobila, oznojeni mrki
vojnici s pretećim dugim cevima i uplašen neki svet koji ne zna šta
ga čeka u mesecima i godinama koje slede.
Dabome da se sećam. Oluja je valjda bila, šta drugo, kad su te vrele
avgustovske subote polomljena popadala sva stabla i bandere pod
Dinarom, a moj drugar Predrag i ja uputili se u Krajinu da vidimo to
čudo neviđeno – drveće i stenje rasuto po cesti od Hrvaca do Knina.
Oluje koja je 17. avgusta 1990. po krajinskim drumovima razbacala
balvane, u Srbiji se, međutim, malo ko uopšte seća. Sva su sećanja
na Balkanu oštro presečena, a svaki srpski pomen na avgustovsku
oluju počinje od 1995. godine. Dan će tada biti 5. avgust, a boje na
zastavi s kninske tvrđave malo drugačije raspoređene, ali jednako će
biti subota, i jednako će biti kolone prljavih automobila na
krajinskim drumovima, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima
i uplašeni neki svet koji neće znati šta ga čeka u mesecima i
godinama koje slede.
Tačno pet godina i dvesta pedeset subota u to će vreme već proći od
subote 17. avgusta 1990., kad smo Predrag i ja iza Hrvaca pokušavali
da razgovaramo sa rabijatnim nekim tipom što nam se kalašnjikovom
unosio u kola. Na poslednjoj barikadi pred Kninom – a sećam se da je
bila napravljena od kamenih gromada na poslednjoj serpentini stare
ceste nad gradom, neposredno pre tunela – pitali smo naoružane
pobunjenike čime će se baviti, od čega će živeti kad onu orijašku
zastavu Srpske autonomne oblasti Krajine sa kninske tvrđave jednog
dana podignu pred staklenim tornjem Ujedinjenih nacija na Ist
Riveru, i ponosno zavijore kao zastavu Republike Srpske Krajine. ‘Od
čega ćemo da živimo? Od drumske pljačke, kao i prije’, oholo nam je
odgovorio jedan od njih, pozdravljen zadovoljnim cerekom ostalih.
Kasnije te subote jednako će na trgu pred železničkom stanicom u
Kninu govoriti bahati vojnici i građani okupljeni oko reporterske
ekipe ustaške Slobodne Dalmacije iz Splita, mrtvi-ozbiljni i upravo
potresno euforični, muda natečenih od samouverenosti objašnjavajući
kako će SAO Krajina živeti od Miloševićevih strateških ulaganja, te
poreza, carina i trošarina na sav saobraćaj i transport preko
teritorije kojom je Hrvatska presečena na dva dela.
Oholost, bahatost i samouverenost ljudi koji će tačno pet godina
kasnije žene, decu i porodične albume potrpati na traktore,
preovlađujući su utisci iz moga sećanja na Knin, Civljane, Kistanje
i druga mesta kojima sam kao reporter lutao posle oluje što je tog
avgusta nanela balvane na ceste. Da, i strah: sledećih dana i meseci
jednako će – kao i posle Oluje 1995. – biti zapaljene stotine kuća i
ubijene stotine civila, i jednako će iz svojih domova biti proterano
dvesta hiljada ljudi, koji će žene, decu i porodične albume potrpati
na traktore, pa onda godinama u sportskim dvoranama, derutnim
hotelima i izbegličkim centrima sakupljati krhotine svojih
razbijenih života i sanjati povratak. Samo što su tada, 17. avgusta
1990., to bili Hrvati.
Hoćete li priču o 5. avgustu? Evo jedne: 5. avgusta ujutro vojnici
su upali i u uspavano ličko mesto Lovinac, uhvatili pet tamošnjih
pružnih radnika, izveli ih iz sela, brutalno masakrirali i bacili u
žbunje. Dve hiljade Lovinčana u paničnom je strahu pobeglo preko
planine, a od svega stotinak starih i nemoćnih što su ostali u
svojim kućama, nakon tog 5. avgusta ubijeno je njih četrdeset i pet.
Eh, da: bio je to 5. avgust 1991. godine. Lovinac je, naime, bio
hrvatsko selo, a ubojice tada u uniformama Vojske RSK.
Danas, kad Srbija u nemoćnom gnevu gleda Hrvate – što se nadmeno
kurče besmislenom vojnom paradom u znak sećanja na svoj 5. avgust i
slavnu Oluju – lovinačkog 5. avgusta u srpskom sećanju nema. Nema ni
17. avgusta, ni balvana na cesti Hrvace – Knin, ni onih bahatih,
oholih i samouverenih drumskih poreznika, ni carina od kojih će
krajinski Srbi živeti, ni oružja od kojega će njihovi komšije Hrvati
umirati. Cela je ta memorija danas površna, ceremonijalna i
parapolitička, baš kao, uostalom, i hrvatsko prigodno, paradersko
sećanje lišeno svakog saosećanja.
Hoćete li, uostalom, i jednu priču o tome? Hoćete li priču o paradi
i kurčenju?
Bilo je, naime, već toga, bilo je postrojenih šapki i počasnih
plotuna, visokih gostiju u loži i Božjih blagoslova, bilo je već
uglancanih samohotki, podmazanih tenkovskih gusenica i ulaštenih
vojničkih čizama što su gazile preko etnički očišćene svete grude,
stupajući u slavu velikih bitaka i slobodnog Knina: eno pukovnika
Milorada Stupara gde nadmeno stupa isukane oficirske sablje i
predaje raport predsedniku Republike Srpske Krajine Milanu Martiću,
eno i episkopa dalmatinskog vladike Longina kako osveštava ratnu
zastavu Vojske Republike Srpske, eno dole na pisti uz ‘Marš na
Drinu’ stupa Korpus specijalnih jedinica, za njim gmižu
artiljerijski i mehanizovani ešaloni, kolone tenkova, haubica i
raketnih sistema, nebo u skladnim trojkama paraju avioni i
helikopteri, a uz pistu razdragan narod, žene u letnjim haljinama i
deca u Zvezdinim dresovima igraju na taktove kninskih Minđušara –
sećate se Minđušara, kretenskog srpskog odgovora na Tompsona? – ‘Ovo
je naša zemlja, naša Krajina’.
Veličanstvena vojna parada na poligonu u Slunju bila je organizovana
o Vidovdanu, na krsnu slavu Vojske Republike Srpske Krajine, 28.
juna 1995.: jedva mesec dana kasnije neće biti ni Vojske ni
Republike Srpske Krajine. Da je, eto, kratko srpsko pamćenje olujnog
leta 1995. samo mesec dana duže, setio bi se neko prigodno ovoga
leta, na okruglu dvadesetu godišnjicu, barem tog davnog nadmenog
kurčenja i jedne besmislene vidovdanske vojne parade u slavu srpskog
junaštva i kosovske bitke.
Dvadeset godina sećanja na nevine žrtve Oluje, jebiga, neodvojivo je
od sećanja na onih pet godina i nevine žrtve koje su mu prethodile.
Kao što je prigodno sećanje na dvesta hiljada nesrećnika što su pred
zmijskim Tuđmanovim pozivom da ostanu u kućama potrpali krhotine
svojih života u traktore, neodvojivo od sećanja na onaj visoki zid
ravnodušnosti i prezira na koji su naišli u rođenoj Srbiji.
Vreli je dakle 17. avgust, jedna subota, podne: na drumovima kolone
prljavih automobila, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima i
uplašeni neki svet koji ne zna šta ga čeka u mesecima i godinama
koje slede, ali ovaj 17. avgust pada 1995. godine, prljavi
automobili imaju kninske registracije, a uplašeni svet koji ne zna
šta ga čeka krajinski su Srbi. Mrki vojnici s pretećim dugim cevima
sada su pak srpski graničari: na kraju velikog istorijskog kruga
izbeglicama iz propale Republike Srpske Krajine zabranjeno je da
priđu Beogradu – vojno sposobne muškarce odvajali su i slali u
Arkanov kamp u Erdutu, a ostale, sve po Ćosićevim uputama za ‘humano
preseljenje’, preusmeravali na Kosovo.
Taj dan – 17. avgust – u srpskom istorijskom pamćenju, međutim, ne
postoji. A zgodna je i poučna slučajnost da 17. kolovoza iz
gregorijanskog kalendara po julijanskom pada 4. avgusta – na dan kad
je počela Oluja.
Setite se zato ponekad 17. avgusta. Setite ga se barem za deset
dana, na dvadeset petu godišnjicu one strašne oluje što je razbacala
balvane po cesti od Hrvaca do Knina. |
