|
Nakon što je Donald Tramp svojom lozinkom „America first“
sveprisutni individualizam i narcizam podigao na nivo spoljne
politike SAD i nakon što se po svetu i Evropi pojavio značajan broj
njegovih obožavalaca i imitatora, bilo ja za očekivati da će se
pojaviti i serija knjiga sa pretenzijom da tom desničarskom državnom
egoizmu pruže i doktrinarnu podršku. Među tim knjigama naročito se
ističe, po svojoj emotivnoj oštrini i doktrinarnoj isključivosti,
knjiga izraelskog autora Jorama Hazonija „Vrlina nacionalizma“,
nedavno prevedena i objavljena i u Srbiji (Clio, 2021).
Šta u stvari propoveda Hazoni? Njegova polazna teza jeste da postoje
samo tri oblika političkog uređenja sveta. Prvi je plemenski ili
klanovski koji više nije aktuelan, pa tako danas postoje samo dva
oblika: međunarodni poredak pod dominacijom imperijalizma i poredak
slobodnih i nezavisnih nacionalnih država zasnovan na političkoj
teoriji nacionalizma. Tu političku teoriju nacionalizma on kasnije
detaljno obrazlaže ali njena suština je u pravu svake države da
deluje „unilateralno, prema sopstvenoj proceni, u službi sopstvenog
naroda, vrednosti i interesa“, bez vođenja računa o tome šta misle
druge države i svetska zajednica. Naspram nacionalizma stoji
imperijalizam kao njegova suprotnost tako da se i države i ljudi
nalaze u situaciji ili-ili: ili si nacionalista ili si
imperijalista, trećeg nema. I to nije obeležje samo savremenog doba
već je sukob između nacionalizma i imperijalizma osnovno obeležje
sveta od biblijskih vremena do danas. U tom epohalnom sukobu, u kome
ako nisi nacionalista onda si imperijalista, Hazoni, da ne bi bilo
zabune, odmah na početku knjige obznanjuje svoja nacionalistička
uverenja. On smatra da je svetski poredak zasnovan na nacionalizmu
najbolji mogući poredak, što je i normalno jer su, po svemu sudeći,
i nacionalisti najbolji ljudi, da ne kažemo suprematisti. Hazoni
naime tvrdi da je poznavao mnogo nacionalista i sve njih on je
„duboko obožavao – zbog njihove lojalnosti i hrabrosti, njihove
trezvenosti i moralne pristojnosti“, te otuda on nema problema da
otvoreno kaže: „Ja sam celog života bio jevrejski nacionalista,
cionista“.
Pošto se Hazoni ovako deklarisao logična je njegova želja da u što
lepšem svetlu prikaže nacionalizam i moderni državni egoizam, a u
što ružnijem ono što on naziva imperijalizmom, ali je problem u tome
što se pritom ne usteže od postupaka koji se ni politički ni naučno
ne mogu kvalifikovati kao korektni. To naročito važi za njegovo
izjednačavanje savremenog nacionalizma sa oslobodilačkim i
antikolonijalnim nacionalizmom (ako se tu uopšte može govoriti o
nacionalizmu) pozivajući se na Macinija i Mahatmu Gandija. On ne
shvata, ili to ne želi da shvati, da između oslobodilačkog,
antikolonijalnog narodnog pokreta i savremenog nacionalizma postoje
suštinske razlike i da njihovo izjednačavanje predstavlja grub
falsifikat: prvi je značio borbu za nacionalno oslobođenje od
tuđinske vladavine i bio je istovremeno, u najvećem broju slučajeva,
i socijalni, levičarski pokret; moderni nacionalizam teži
potčinjavanju drugih naroda i teritorijalnom osvajanju i u osnovi je
desničarskog, reakcionarnog karaktera. Savremeni nacionalizam je
jedan od najnegativnijih socijalnih fenomena, a takve ocene o njemu
dali su mnogi velikani društvene misli. Navešćemo, nasuprot onome
što misli Hazoni, samo neke od tih ocena:
Tako, na primer, Erih From kaže da je nacionalizam „naš oblik
rodoskrvnjenja, idolopoklonstva, ludila“. Da je nacionalizam ludilo
smatrao je i Radomir Konstantinović koji je 1992, u vreme eksplozije
srpskog nacionalizma, zaključio da „nema razgovora sa ludilom“.
Ortega i Gaset tvrdi da „nacionalizam nije ništa drugo do jedna
manija“ a Miroslav Krleža se pita: „Nije li nacionalizam opasnija
narkoza od bilo kakve religije?“. Austrijski književnik Franc
Grilparcer rekao je da se čovečanstvo nalazi u evoluciji „od
humanizma ka bestijalnosti preko nacionalizma“, što će reći da
nacionalizam neizbežno vodi u bestijalnost. A za čuvenog
italijanskog istoričara i sociologa Guljelma Ferera „nacionalizam je
otrov koji razara države“.
U skladu sa ovim ocenama su i ocene o nacionalistima, a naš autor
Hazoni se strastveno upisao u tu kategoriju. Tako Antonio Gramši
kaže: „Korisno je za čoveka koji nema ličnosti da proglasi kako je
osnovno biti nacionalista“. O hroničnoj nesposobnosti nacionalista
da se suoče sa istinom (pa mora da se donosi Inckov zakon) Orvel
kaže: „Nacionalista ne samo da poriče da je njegova strana počinila
zločine, nego ima i zadivljujuću sposobnost da čak ne može ni čuti
za njih“.
Mogli bi ovakve stavove citirati u nedogled, ali završimo ih sa onim
što je Česlav Miloš rekao u nacionalistima:
„Nacionalisti su posrnuli ljudi i štetni glupaci koji drekom i
buđenjem uzajamnih mržnji među raznim nacionalnim grupama oslobađaju
sebe od dužnosti da misle“.
Ovim mislima intelektualnih i moralnih autoriteta dovoljno je dodati
istorijsku istinu da je nacionalizam bio osnovna komponenta dva
monstruozna politička poretka – Hitlerovog nacizma i Musolinijevog
fašizma. O Hitlerovom nacionalizmu, koji je prelazio i u rasizam,
zna se gotovo sve i to uopšte nije potrebno objašnjavati. A kakvu je
ulogu italijanski nacionalizam odigrao u fašizmu, o tome je
posvedočio sam Musolini: „Mi smo bili jedna snaga bez ideje:
nacionalizam nam je dao ideju“.
Upravo ovakvu ideju nacionalizma Joram Hazoni bi želeo ne samo da
rehabilituje već i da je postavi na pijedestal vrhovnog merila za
stvaranje nekog novog poretka u svetu, pri čemu su njegovi i motivi
i namere vrlo providni. Kao što je pribegao ulepšavanju
nacionalizma, Hazoni i njegove protivnike nastoji da što više ocrni
koristeći omraženi termin „imperijalizam“. Ali njegov imperijalizam
nije ono što smo do sada mislili da jeste već on pod imperijalizmom
podrazumeva nastojanje da se svet uredi po nekim pravilima i
normama, odnosno nečiju navodnu ambiciju da se ugase sve one nacije
koje praktikuju samoodređenje i slobodu. Imperijalizam i njegovi
nosioci „liberalni imperijalisti“ (čudna kovanica!) su apsolutno zlo
ispunjeno besom i mržnjom prema nezavisnim nacijama koje samo žele
da deluju unilateralno i prema sopstvenoj proceni.
Pa ko su onda u današnjem svetu ti zli liberalni imperijalisti? To
su, pre svega, Evropska unija i Ujedinjene nacije koji su nosioci
„užasnih kampanja klevetanja“ protiv Izraela, ali i protiv Srbije,
Velike Britanije, Mađarske, Poljske, Češke i svih drugih čiji i sam
pokušaj neke nezavisne politike „izaziva bes“ liberalnih
imperijalista. Hazoni bez priziva tvrdi da je Evropa, odnosno
Evropska unija nosilac težnje za stvaranjem „univerzalnog političkog
uređenja“ u skladu sa evropskim standardima, čemu se protive
Trampova administracija, Velika Britanija koja je zato i napustila
EU, a naročito Izrael i Jevreji koji, „sa svojom nepomirljivom
brigom za sopstvene poslove“, predstavljaju nesavladivu prepreku.To
je razlog zbog kojeg iz EU dolaze „užasne kampanje klevetanja
usmerene protiv Izraela“, “mržnja Evrope prema modernom Izraelu“, a
Jevreji su postali „objekat posebnog besa pristalica liberalne
imperije“. Zato će svi oni koji pokušavaju da se ponašaju kao Izrael
(ovde je jasna poruka upućena Srbiji i drugim nacionalističkim
režimima) postati „predmet mržnje“ tog liberalnog internacionalizma
koji u stvari nije ništa drugo nego jedna „imperijalistička
ideologija koja huška protiv nacionalizma i nacionalista“.
Ali nije samo Evropska unija objekat žestokog napada ovog razjarenog
nacionaliste već su to i Ujedinjene nacije zbog toga što pokušavaju
da ustanove neke međunarodne mehanizme za suživot u savremenom
svetu, od onih za zaštitu prirodne sredine do onih za zaštitu prava
čoveka. Hazoni ne krije svoje oduševljenje što su Amerikanci spremni
da odbace Ujedinjene nacije kao „vrhovni autoritet za donošenje
odluka“ i što „deluju unilateralno, prema sopstvenoj proceni, u
službi sopstvenog naroda, vrednosti i interesa“.
Šta stoji iza ovog otrcanog klišea o dobrim i lošim momcima i iza
uzvišenih fraza o slobodi i nezavisnosti, maskiranih čak i jednom
neinteligentnom konstrukcijom o prvobitnom grehu koji su počinili
hrišćani odbacujući poruku Starog zaveta (jevrejskog pisma) o
spasenju i miru? Stoji jedna vrlo prosta činjenica a to je
konstantna kritika koju Evropska unija i Ujedinjene nacije upućuju
Izraelu zbog surovog odnosa prema Palerstincima. Na sve te kritike
Izrael je uvek odgovarao po šablonu „vi mrzite Jevreje“, a taj
šablon su spremno prihvatili i srpski nacionalisti koji sve one koji
kritikuju njihova zlodela nazivaju srbomrscima. Sada tu mantru
Hazoni podiže na rang teorije u kojoj „imperijalistička ideologija“
Evrope sprečava Izrael da radi šta hoće, da Palestince lišava prava
na rad, na zdravstvenu zaštitu, na kretanje, na obrazovanje, na
stanovanje i na život dostojan čoveka, da ih ubija, muči, drži po
zatvorima bez suđenja, da ruši njihove kuće, otima teritoriju i da
ih zlostavlja po sopstvenom nahođenju, odnosno, što bi rekao Hazoni,
„prema sopstvenoj proceni“.
Da bi umanjio vrednost kritike koja se upućuje nacionalizmu, između
ostalih i srpskom, Hazoni se tobože poziva na jednaka merila koja
treba da važe za sve, koristeći pritom logiku svojstvenu onima koji
vole da krše zakon: toliko ima pljačkaša banaka, a vi ste samo mene
uhvatili! Kako to, pita se on, da se bes usmerava samo na Izrael,
Južnu Afriku ili Srbiju, da se Amerikanci grde zbog praktikovanja
„nezavisnog prosuđivanja svojih interesa kao nacije“ (kakva umilna
definicija Trampovog bezobzirnog gaženja normi međunarodnog prava!),
a niko se ne skandalizuje kada to rade Kina ili Iran, kojima on
zatim dodaje i Severnu Koreju, Tursku, Siriju, pa čak i američkog
bliskog prijatelja Saudijsku Arabiju, roneći pritom krokodilske suze
zbog ugnjetavanja žena u tom nakaradnom društvu. Objašnjenje ovog
tobožnjeg dvojnog aršina koji daje Hazoni ima snažan ukus rasizma:
Evropa je stroga prema Izraelu, Južnoj Africi i Srbiji zato što ih
smatra „belim Evropljanima“ pa za njih važe strožiji kriterijumi,
dok se od afričkih i muslimanskih zemalja i ne očekuje da se
ponašaju po civilizacijskim standardima!
Osim ovog rasističkog ispada Hazoni se još služi i krivotvorenjem.
Evropska unija nije nikada štedela kritiku i osudu ponašanja ni
Turske, ni Irana, ni Severne Koreje, niti bilo koje druge države
čija je spoljna ili unutrašnja poliitika bila u suprotnosti sa
opšteusvojenim normama međunarodnog prava i građanskog kodeksa.
Pritom za EU nikada nije bilo od značaja ono što joj podmeće Hazoni,
tj. da se u EU rađa „bes... zbog same mogućnosti nezavisne politike
neke evropske nacije“.
Sa sistemom vrednosti koji zastupa Hazoni očito nešto nije u redu, a
i ne može biti kada po svaku cenu želi da odbrani pravo Izraela da
ugnjetava Palestince, praveći pritom nekakve kvazi-naučne
konstrukcije.
Da zaključimo: Joram Hazoni je lobista i glasnogovornik snaga
državmog egoizma koje zagovaraju apsolutnu slobodu „svih“ država da
se ponašaju u skladu sa sopstvenim interesima, bez vođenja računa o
pravima i interesima drugih i bez vođenja računa o tome kakve
posledice njihovo ponašanje može imati po svet u celini. Paradigma
tog državnog egoizma je Bolsonaro koji je celom svetu poručio da su
požari u Amazonskoj prašumi unutrašnje pitanje Brazila u koje niko
ne sme da se meša. Problem je u tome što ova apsolutna sloboda da se
„slede sopstvene originalne težnje“ nije sloboda za sve, kako to
lažno prikazuje Hazoni, već je to sloboda samo za najjače. To je
svet u kome vlada zakon džungle i pravo jačega, u kome postoji samo
volja nekoliko globalnih moćnika, a Hazoni se nada da bi u takvom
poretku Izrael bio u grupi privilegovanih kao štićenik najmoćnije
svetske sile.
Ima već neko vreme kako živimo u uverenju da je u svetu pobedila
ideja zajedništva i solidarnosti, da smo shvatili koliko je sudbina
svih nas povezana, da se svi nalazimo u istom čamcu i da, u slučaju
neke globalne kataklizme, neće više biti, kako je rekao Gorbačov,
novog Nojevog kovčega. Verovali smo da globalne pretnje opstanku
čovečanstva, kao što je stalna pretnja atomskog rata, dramatične
klimatske promene, međunarodni kriminal i terorizam, masovne bolesti
kao što je pandemija Kovida 19, katastrofalne prirodne nepogode i
mnogi drugi izazovi, mogu biti savladani samo kolektivnom akcijom,
solidarnošću i svesnim prihvatanjem novih normi međunarodnog prava.
Međutim, vidimo da su doktrine državnog egoizma vrlo žilave, da se
rađaju čak i brutalni hvalospevi nacionalizmu, kao što je ovaj
Hazonijev, iako nas i teorija i iskustvo uče da je nacionalizam put
koji čovečanstvo vodi u bestijalnost.
Aleksandar Sekulović |
