|
Povodom godišnjice političkih promena u Crnoj Gori 30. avgusta 2020.
čule su se različite ocene o njihovim pozitivnim i negativnim
efektima, ali su u senci te diskusije ostala pitanja o socijalnoj
prirodi izvršenih promena i o karakteru i političkoj orijentaciji
nove vladajuće većine i njene vlade. Ta dva pitanja su daleko
važnija od učinka u rešavanju dnevno-političkih pitanja, koja mogu
biti i jesu vrlo promenljiva, dok su socijalna priroda promena i
politička orijentacija vlade oni faktori koji određuju strateške
pravce njihovog delovanja u dužem vremenskom periodu.
Kada je reč o socijalnoj prirodi izvršenih promena mnogi su u prvi
plan isticali njihovo formalno značenje za razvoj demokratije,
budući da je alternacija na vlasti jedno od važnih obeležja
parlamentarne demokratije. Dominiralo je uverenje da je promena na
vlasti otvorila nove demokratske mogućnosti, pa je u jednom trenutku
čak i predsednik Đukanović pozitivno ocenio pobedu dotadašnje
opozicije rekavši da je dobro što građani sada imaju na raspolaganju
dve političke opcije pa „mogu da biraju“.
Nije potrebno dokazivati da promena na vlasti sama po sebi nije
dokaz ni demokratičnosti ni racionalnosti u društvu i da nije dobro
stvarati mit od principa alternacije. Istorija je prepuna primera
kada je smena na vlasti i dolazak „novih“ snaga vodilo društvo u
tešku regresiju i bilo uzrok mnogih problema. Zbog toga i promenu na
vlasti u Crnoj Gori treba ceniti pre svega sa stanovišta
legitimiteta, odnosno da li je ona izvršena uz poštovanje
demokratskih principa, kao i sa stanovišta racionalnosti i društvene
korisnosti programskih opredeljenja nove vlasti.
Što se tiče legitimiteta već na prvi pogled je jasno da smena na
vlasti nije izvršena uz poštovanje demokratskih principa i da nova
vlast nije legitimna. Takvu ocenu je relativno lako verifikovati
upoređenjem ponašanja političkih aktera sa principima legitimiteta,
naročito onim principima koje je analizirao italijanski sociolog i
istoričar Guljelmo Ferero u svom znamenitom delu Vlast (Power,
1942). Tu se pre svega radi o ponašanju opozicije prema vlasti pre
izvršene promene i o njihovom međusobnom odnosu, zatim o načinu na
koji je osvojena vlast i o odnosu nove vlasti prema novoj opoziciji.
Pogledajmo kako se sa stanovišta tih principa može oceniti promena
do koje je došlo u Crnoj Gori pre godinu dana.
Kada je u pitanju period pre političkih promena, važno je znati da i
vlast i opozicija imaju, u načelu, jednaku odgovornost prema
zahtevima demokratskog legitimiteta. Zato je neophodno da se njihovi
međusobni odnosi zasnivaju na principima fer pleja, međusobnog
uvažavanja i shvatanja da je druga strana politički protivnik a ne
neprijatelj koga treba uništiti. „Fer plej je, kaže Ferero,
kardinalna vrlina legitimne demokratije“. Ako sa tog stanovišta
procenjujemo ponašanje bivše opozicije u Crnoj Gori, naročito od
referenduma za sticanje nezavisnosti 2006. godine, onda možemo reći
da je ono bilo daleko od fer pleja i poštovanja legitimiteta i da
je, naprotiv, bilo ispunjeno netolerancijom, otvorenim
neprijateljstvom i govorom mržnje. A ono što je najgore jeste da se
to neprijateljstvo i govor mržnje nisu, osim čisto retorički,
zasnivali na pitanjima upravljanja društvom već su to bili
neprijateljstvo i mržnja ideološkog i etničkog karaktera, što nema
veze sa pitanjima demokratskog legitimiteta. Ideološki i etnički
motivisani stavovi nisu nikada zasnovani na racionalnom već na
iracionalnom i oni apriorno isključuju svaki dijalog, dogovor i
kompromis. Tu netrpeljivost i nesposobnost za dijalog tadašnje
opozicije najbolje je izrazio poslanik DF-a Milun Zogović kada je
poslanicima DPS-a poručio: „Mi se sa vama nikada pomiriti nećemo;
pre će se pomiriti Palestinci i Jevreji nego što ćemo se mi sa vama
pomiriti“.
Ovde je teško i nabrojati sve akte otvorenog neprijateljstva i sve
primere govora mržnje od strane opozicije, naročito u trenucima
donošenja važnih političkih odluka (referendum o nezavisnosti,
priznanje Kosova, odluka o stupanju u NATO itd): od provokativnog
postavljanja verskih objekata na Rumiji i u Tivtu, pokušaja državnog
udara 2016. godine sa ciljem likvidacije Đukanovića i drugih
funkcionera DPS-a, fizičkih napada na poslanike DPS-a u Skupštini,
do gaženja ustava i brojnih drugih agresivnih akata. Ton ovom govoru
mržnje davao je duhovni i politički vođa opozicije Amfilohije
Radović svojim otrovnim kletvama upućenim na račun Crne Gore,
Crnogoraca, antifašistilčke borbe, spoljnopolitičke orijentacije
zemlje i drugih temeljnih državnih odrednica. Ovaj negatorski stav
veoma je oštetio demokratske kapacitete zemlje i njenu sposobnost da
rešava važna društvena pitanja. O efektima takvog ponašanja Ferero
kaže: „Ništa nije tako opasno za jednu demokratiju kao što su to
male grupe opijene nepomirljivom mržnjom, koje ne priznaju režim i
čija opozicija vodi ka potpunom uništenju legaliteta.“ Ove Fererove
reči su verna slika ponašanja opozicije u Crnoj Gori u godinama
nakon proglašenja nezavisnosti i one upućuju na zaključak da je
aktuelna vlast izgubila demokratski legitimitet još u vreme
opozicionog delovanja.
Nasuprot militantnom ponašanju opozicije poslanici DPS i manjinskih
partija upadljivo su se trudili da u Skupštini afirmišu kulturu
dijaloga i tolerancije, što je kod opozicije i dela javnosti imalo
suprotan efekat od očekivanog. Njihova uzdržanost u polemici,
nereagovanje na neosnovane optužbe i stidljivo iznošenje
kontraargumenata, ponekad i uz izvinjavanje kao što je radio
dobroćudni Luiđ Škrelja, ostavljalo je utisak da su kritike
opozicije opravdane i da se vlast plaši da uđe u konfrontaciju sa
opozicijom.
Ipak, za procenu legitimnosti najvažniji je način osvajanja vlasti a
sa tog stanovišta se može reći da način na koji je izvojevana
izborna pobeda 2020. godine jasno govori o nelegitimnom karakteru
nove vlasti. Notorno je da je ta pobeda ostvarena nasilno,
svojevrsnom političkom pobunom i revolucijom, odnosno
kontrarevolucijom, a ne putem slobodnog izjašnjavanja građana na
izborima. O tome govore višemesečne crkvene litije koje su, uz
masovno učešće Srba iz Srbije, Bosne i Hercegovine i sa Kosova,
trebale da pokažu kako se pobunio „sav narod“ ili bar društvena
većina, zatim brojni akti nasilja i pretnji naročito prema
pripadnicima manjinskih naroda, beskrupulozni propagandni rat iz
Srbije i masovna proizvodnja lažnih vesti, manipulacija sa hrvatskom
nacionalnom zajednicom usled koje je ona ostala bez svog
predstavnika u skupštini, što je odlučilo rezultat izbora, i po
mnogim drugim radnjama koje svedoče o nasilnom i protivpravnom
osvajanju vlasti. Svemu tome treba dodati i ulogu reakcionarnog dela
Zapada koji je preko svojih ambasada u Podgorici pružio odlučujuću
podršku opoziciji i njenoj nameri da prevratničkim aktima dođe do
vlasti. Van svake je sumnje da su izbornu pobedu 2020. godine
kreirali država Srbija, Srpska pravoslavna crkva i reakcionarni
krugovi sa Zapada predvođeni famoznim Grenelom. Bez njihovog
finansijskog, propagandnog i subverzivnog angažovanja tri opozicione
grupacije u Crnoj Gori ostale bi daleko ispod sadašnjeg broja
mandata.
Vlast osvojena nasilnim putem je, po Fereru, nelegitimna i
uzurpatorska zato što nju ne prihvata većina naroda. Ona pati od
temeljne protivurečnosti da se stalno poziva na narod a nema njegovu
saglasnost, nema konsensusa. Aktuelna vlast u Crnoj Gori nije svesna
značenja te protivurečnosti, za razliku od Kromvela koji je to video
jasno još pre mnogo vekova: „Dužnost je da se vlada uz konsensus
naroda, ali kako to učiniti ako tog konsensusa nema?“ Da bi izašla
iz ove protivurečnosti prevratnička vlast nema drugog načina nego da
silom nameće svoju vladavinu maskirajući to demagoškim pričama o
slobodi i demokratiji. Prevratnička vlast, kaže Ferero, „koja
pretenduje da bude izraz slobodne i iskrene volje naroda, mora da
maskira svoju tiraniju jednom parodijom slobode“. Budući da je
predstavnik društvene manjine i da se lažno predstavlja kao
društvena većina ona živi u stalnom strahu od naroda i prinuđena je,
kao što se to dogodilo na Cetinju, da vlada strahom i da stalno
preti i izaziva incidentrne situacije. To je njena sudbina i ona,
svesna da je nelegitimna i uzurpatorska, ne može drugačije da se
ponaša. Prevratnička vlast, do opet citiramo Ferera, „ne može
nikada, šta god da radi, postati legitimna, pa makar trajala i sto
godina: ona je osuđena na nelegitimnost od rođenja pa do smrti“.
Za dobijanje svojstva punog legitimiteta neke vlasti veoma je važan
i njen odnos prema opoziciji. Naravno, reč je o odnosu prema
parlamentarnoj opoziciji koja poštuje pravila političkog fer pleja a
ne o buntovničkoj opoziciji koja planira nasilnu smenu na vlasti. O
tome Ferero kaže: „U demokratijama opozicija je organ narodnog
suvereniteta isto tako važan kao i vlast. Ugušiti opoziciju znači
ugušiti suverenitet naroda.“ Pravo opozicije da kritikuje vlast i da
teži da i sama postane vlast jedanko je tako važno kao pravo većine
da upravlja zemljom. Rešavanje ova dva protivurečna zahteva kako bi
i manjina i većina vršili svoje društvene funkcije – to je jedan od
osnovnih problema koji se nalazi pred demokratijom. A da bi se
rešenje našlo neophodno je, po Fereru, da većina bude stvarna većina
a ne prikrivena manjina. Jedna lažna većina, koja nije ništa drugo
nego maskirana manjina, „uvek će se suviše plašiti opozicije da bi
joj dozvolila da koristi političke slobode koje su joj potrebne i da
bi iskreno poštovala slobodu glasanja“. S druge strane, da bi vlast
i opozicija bile dve delotvorne stvarnosti nužno je da većina, osim
što mora da bude stvarna, istovremeno bude i svesna da je, po svojoj
prirodi, prolazna te da se odrekne korišćenja vlasti kako bi se
ovekovečila, sprečavajući silom i prevarom da opozicija postane
većina.
Ako bi se u svetlu ovih uputa cenio odnos nove vlasti u Crnoj Gori
prema opoziciji, naročito prema DPS-u kao glavnoj opozicionoj snazi,
onda se zaključak o nelegitimnosti nove vlasti nameće sam po sebi.
Daleko od toga da bi opoziciju tretirala kao deo narodnog
suvereniteta nova vlast koristi svaku priliku da iskaže svoju
ekstremnu netrpeljivost i mržnju prema DPS-u. Vidljiva je
neformalna, a možda i formalna zabrana predstavnicima nove vlasti da
imaju bilo kakav kontakt sa rukovodiocima DPS-a, da o njima bilo šta
pozitivno kažu i da sa njima komuniciraju. Oni su obavezni da ih u
svakoj prilici bojkotuju i ponašaju se kao da ovi ne postoje, kao
što je to nedavno uradio ministar inostranih poslova na Generalnoj
skupštini OUN kada demonstrativno nije bio u sali dok je govorio
predsednik republike Đukanović, što je gest bez presedana u
diplomatskoj praksi. Da ova mržnja poprima i patološke dimenzije,
gušeći pritom i minimum osećanja odgovornosti, govori i činjenica da
aktuelna vlada svim sredstvima, a naročito finansijskim, bojkotuje
opštine u kojima je na vlasti DPS, ne hajući što time nanosi štetu
građanima. Iz redova nove vlasti sve su češći zahtevi, na osnovu
dubioznih afera, da se DPS zabrani, da predsednik Đukanović podnese
ostavku, pa čak i da odmah bude uhapšen, što je sve ubedljiv
pokazatelj onog straha nelegitmne i uzurpatosrke vlasti od opozicije
o kojem govori Ferero.
Među ostalim kriterijumima za proveru legitimiteta neke vlasti treba
pomenuti i shvatanje francuskog autora Žana Mora po kojem
legitimitet počiva na društvenoj korisnosti vlade i njenom
kvalitetu. On kaže: „Legitimna vlada, dobra vlada je ona koja radi i
koja dobro radi ono što joj je dužnost, ona koja brine o javnom
dobru. Njen legitimitet potvrđuje njena korisnost.“
Iako se o kriteriju društvene korisnosti može diskutovati, jer se ne
retko događalo da vlade sa katastrofalnim učinkom uživaju
plebiscitarnu podršku (na pr., vlada Milošević-Šešelj) ipak bi se sa
stanovišta tog kriterija mogla napraviti paralela između vlade DPS-a
i njenih koalicionih partnera, naročito manjinskih partija, s jedne
strane, i aktuelne Krivokapićeve vlade, s druge strane. Za raniju
vladu, uz sve opravdane kritike, moglo bi se reći da je to bila
dobra vlada. O tome najviše svedoči činjenica da je pod njenom
upravom Crna Gora postala glavni regionalni kandidat za prijem u
Evropsku uniju i članica NATO pakta, što se nije moglo nikako
dogoditi da ta vlada nije sprovela ozbiljne demokratske reforme i u
velikoj meri ispunila one stroge kriterije u pogledu približavanja
Crne Gore standardima i vrednostima koji vladaju u EU i NATO. O tome
takođe govori i činjenica da su tri koalicije potpisale sporazum da
neće menjati ono što su glavna dostignuća vladavine DPS-a
(spoljno-političku orijentaciju zemlje, članstvo u NATO, priznanje
Kosova, državne simbole), bez obzira na to da li su one bile
primorane na taj sporazum. Imajući u vidu te činjenice može se
zaključiti da izjava premijera Krivokapića da je DPS iza sebe
ostavio „sprženu zemlju“, kao i izjava njegovog zamenika Abazovića
da je režim DPS-a bio jedan od „najkorumpiranijih i najkriminalnijih
poslednjih autokratskih režima u Evropi“, predstavljaju izraz
šizofrene protivurečnosti nove vlade i njene razapetosti između
mržnje prema DPS-u i podrške njenim dostignućima, što je sve
posledica straha nelegitimne i uzurpatorske vlasti od društvene
većine, o čemu govori Ferero.
Nausprot ovakvom učinku vladavine DPS-a sa njenim koalicionim
partnerima, za Krivokapićevu vladu moglo bi se bez rezervi reći da
je to vrlo loša vlada, što govori i većina onih koji je podržavaju.
Evidentno je da ta vlada nema nikakav pozitivan rezultat, da ima
brojne i skupe promašaje, kao što je onaj sa gašenjem i osnivanjem
isto takve avio-kompanije, da je paralisala i samu sebe i druge
institucije i da je njena glavna aktivnost u protekloj godini bila
sprovođenje političkog revanšizma i čiščenje svih državnih
institucija od Crnogoraca i od stvarnih ili nabeđenih pristalica
stare vlasti.
Loš kvalitet aktuelne vlade nije pre svega posledica izrazito
nekvalitetnog kadrovskog sastava, koliko samog karaktera nove vlasti
i njene političke orijentacije. Po tipologiji vlasti koju utvrđuje
Maks Veber nova vlast nesumnjivo spada u harizmatske vlasti, sa svim
onim karakteristikama koje Veber navodi za harizmatsku vlast. Ona je
takva zbog toga što je nastala na harizmi svog duhovnog i političkog
vođe Amfilohija Radovića koji je odlučujuće uticao kako na sastav
vlade tako i na njenu poltičku orijentaciju. Prema toj ličnosti
njegovi sledbenici gajili su fanatičnu privrženost, pripisivali mu
natprirodna svojstva i sposobnosti pa čak i to, kako je rekao njegov
naslednik Joanikije, da je on na mesto mitropolita postavljen od
strane samoga Boga, što je tvrdnja koja se danas ne može sresti čak
ni kod primitivnih religija.
Problem kod harizmatske vlasti, ili „harizmatske zajednice“ kako je
naziva Veber, je u tome što ona funkcioniše po sasvim drugačijim
pravilima nego što to čini racionalna i sekularna vlast. To se
najbolje videlo na primeru borbe protiv Korona virusa: dok su
racionalne norme zahtevale strogo poštovanje zdravstvenih mera od
strane svakoga, dotle su članovi harizmatske zajednice tvrdili da
virus ne može ništa onome ko je zaražen božjom ljubavlju, da se
virus ne prenosi korišćenjem iste kašičice od strane stotina osoba,
te da se može slobodno posećivati i celivati umirući Kovid bolesnik,
kako je to odobrila ministarka zdravlja Jelena Borovinić. Dakle, čak
i kod zdravstvenih normi, koje spadaju u red najstrožijih građanskih
normi, pobedu odnose harizmatska osećanja i harizmatska poslušnost o
kojima govori Veber. Slično se događa i u sektorima kojima rukovodi
ministarka Bratić. Smenjivanje dekretom svih direktora
vaspitno-obrazovnih institucija u Crnoj Gori, među kojima je sigurno
bilo osoba sa visokim stručnim kvalitetima, i dovođenje na njihovo
mesto osoba čija je glavna kvalifikacija učestvovanje u harizmatskim
manifestacijama (litijama) predstavlja drastičan primer
iracionalnosti i lošeg upravljanja društvom, ali je istovremeno i
ubedljiv dokaz harizmatske poslušnosti.
Zbog svega rečenog logično je što su kod harizmatske vlasti i pravo
i ekonomija gurnuti u drugi plan i što na tim područjima harizmatska
vlast teško može da ostvari pozitivne pomake. Kod nje „nema
reglmana, ni apstraktnih pravnih načela, nema racionalnog pravnog
odlučivanja orijentisanog prema njima“, pa sledstveno tome nema ni
adekvatnog odnosa prema organima zaduženim za tumačenje prava. Od
njih se ne traži da primenjuju pravo već da „isporučuju rezultate“,
kako to zahteva potpredsednik Abazović. Harizmatska vlast je takođe
i antiekonomskog karaktera, ona je, kako kaže Veber, „specifično
tuđa ekonomskoj delatnosti“ i otuda proizlaze ekonomski promašaji
nove vlade Crne Gore koje ona, za sada, uspešno prikriva trošeći
rasipnički i populistički onih 750 miliona dolara kredita koji je
uzela odmah po svojoj inauguraciji.
Naravno, kod antiekonomskog delovanja nove vlade ne treba isključiti
ni zlu nameru kao ni druge iracionalne i okultne motive. Na javnom
planu vidljivo je da se vlada često ponaša poput mnogih direktora
preduzeća širom ex-Jugoslavije koji su u procesu privatizacije
namerno, lošim poslovnim odlukama, dovodili preduzeće do bankrota da
bi ga zatim, oni ili njihovi prijatelji, kupili po bagatelnoj ceni.
Dodatni problem za novu vlast leži u tome što ona nije čista ili
potpuna harizmatska vlast već bi se pre mogla definisati kao
„hendikepirana harizmatska vlast“. Njen hendikep je dvojakog
karaktera. S jedne strane, njen duhovni vođa i kreator Amfilohije
napustio je životnu scenu pre nego što su se stabilizovali odnosi u
novoj vladi pa je došlo do tipične borbe oko plena i za nasleđe. S
druge strane, nova vlast može u harizmatske sledbenike da ubroji
samo ubedljivu manjinu crnogorskog društva, dok priroda harizmatije
zahteva totalnu kontrolu i potpunu poslušnost, a to se, u konkretnoj
situaciji, može ostvariti samo nasilnim putem, izbornim
inžinjeringom i drastičnim manipulacijama sa državljanstvom i sa
popisom stanovništva, kako to i planira da učini nova vlast.
Harizmatska priroda ove vlasti određuje i njenu političku
orijentaciju. Činjenica da je njen tvorac Amfilohije Radović bio
ultra-reakcionarni verski poglavar i strasni sledbenik
profašističkog četničkog pokreta, da je javno manifestovao svoje
šovinističke stavove, angažovao se u ratno-huškačkim aktivnostima i
otvoreno ispoljavao antievropsku orijentaciju, smešta novu vladu
Crne Gore na ekstremno krilo reakcionarne desnice. Gotovo svi njeni
članovi odlikuju se verskim fanatizmom, nacionalnom netrpeljivošću i
emotivnom vezanošću za četnički pokret, u čemu prednjači premijer
Krivokapić.
Osnovna karakteristika svake vlade ekstremne desnice jeste da po
svaku cenu i ne birajući sredstva želi da se dokopa vlasti i da se
na njoj održi, odnosno da svoju vlast ovekoveči. U praksi gotovo da
nema primera da je vlada ekstremne desnice dobrovoljno napustila
vlast ili da je priznala rezultate izbora, a to se neće dogoditi ni
sa aktuelnom vladom Crne Gore. Ona i sama svoju tzv.pobedu ne smatra
normalnom alternacijom na vlasti već je doživljava kao potpuni
preokret, kao državni udar, prevrat i revoluciju, odnosno kao
kontrarevoluciju i definitivni revanš snaga koje su poražene u
Drugom svetskom ratu. A da je zaista u pitanju prevrat, a ne
demokratska i izborna promena vlasti, pokazuje i bizarni podatak da
je jedan od organizatora državnog udara 2016. godine, čovek koji je
nogama gazio ustav Crne Gore i izazivao fizičke obračune u
skupštini, postavljen za predsednika skupštinskog odbora za
bezbednost i odbranu. Takvi nenormalni obrti ne događaju se u
demokratskim izbornim ciklusima već samo u revolucionarnim i
kontrarevolucionarnim prevratima. Iz toga jasno proizlazi da nova
vlast u Crnoj Gori nema nikakvu nameru da opoziciji prizna pravo da
i ona može postati vlast. Iluzija je da će građani sada moći da
biraju između dve opcije jer će ova vlast upotrebiti sva sredstva,
uključujući tu i silu i inženjering sa državljanstvom i biračkim
pravom, a naročito manipulacije sa popisom stanovništva, kako bi
ovekovečila svoju vladavinu. I u tome je, a ne u ideološkim
simpatijama ili antipatijama, glavna razlika između bivše i sadašnje
vlasti u Crnoj Gori: bivša vlast je priznala svojoj opoziciji pravo
da osvoji vlast i zbog toga je ona bila legitimna; aktuelna vlast
trojne koalicije negira to pravo sadašnjoj opoziciji, traži da se
ona zakonski zabrani, da se njen lider uhapsi, da se njeni kadrovi
proteraju sa svih funkcija, i zato je nova vlast nelegitimna i
uzurpatorska.
Da bi se stvari vratile u normalne demokratske tokove i da bi se
prekinula agonija u kojoj se sada nalazi Crna Gora neophodno je da
evropska diplomatija, kao jedan od ključnih kreatora političkih
promena, shvati da je pogrešila i da 2020. godine nije izvršena
standardna smena partija na vlasti već klasičan kontrarevolucionarni
prevrat. Ona je zato dužna da narednim izborima u Crnoj Gori
pristupi bez ideoloških predrasuda i da obezbedi veoma strogi
monitoring kako bi ti izbori bili izraz slobodne volje građana Crne
Gore. Pritom je od prvenstvene važnosti da se isključi bilo kakav
uticaj Srbije i Srpske pravoslavne crkve na izborni proces, što
Evropska unija može lako da učini ukoliko želi. Ako se tako ne uradi
agonija Crne Gore produžiće se ad infinitum destabilizujući trajno
čitav region. |
