|
Postalo je već zamorno osvrtati se na uporne manipulacije i
falsifikate neočetnika i monarhista, ali pošto su u gore pomenutom
tekstu g. Mihailović i njegova organizacija Pokret za obnovu
Kraljevine Srbije uputili, preko Danasa, oštro upozorenje medijima
da paze kako pišu o Draži i vode računa o sudskim odlukama,
neophodno je još jednom ukazati na materijalnu istinu i pravo stanje
stvari.
Pre svega, radi preciznosti, nema nikakvih „sudskih odluka“ o Draži
već samo jedna odluka, koja se zove rešenje a ne presuda kako joj
tepa g. Mihailović, i to samo jednog suda, Višeg suda u Beogradu.
Stav g. Mihailovića da je „nedopustivo da mediji ne poštuju odluke
suda“ mogao bi se shvatiti kao principijelno zalaganje za načelo
pravne sigurnosti po kome nije dozvoljeno osporavanje konačnih
sudskih odluka jer onda nema kraja sporenju i sukobima. Pa kako ste
onda, gospodo neočetnici i monarhisti, doveli u pitanje odluku
Vojnog suda u Beogradu iz 1946. godine i to posle punih 60 godina?
Da li to znači da odluke nekih sudova treba poštovati a nekih ne i
kojih? Ako je to tako, a očigledno vi mislite da tako treba, onda
prepustite svakome živom a naročito medijima da slobodno biraju
sudove čije će odluke poštovati a čije neće.
Stvar je u tome što ste vi, gospodo, u ime afirmacije vaše
ideologije, poništili presudu iz 1946. godine i time bukvalno ubili
pojam pravne sigurnosti kao temeljni princip pravne države.
Vulgarna je laž da je presuda Draži iz 1946. godine zasnovana na
„komunističkoj propagandi“. Ona je zasnovana isključivo na
materijalnoj istini i nepobitnim činjenicama utvrđenim putem
dokumenata, svedoka i iskaza samoga Draže i drugih optuženih, i sve
to javno, pred licem čitave međunarodne zajednice. Te činjenice do
danas niko nije osporio.
Kada je reč o činjenicama, treba reći da Draža nije osuđen po ličnoj
odgovornosti, kako to perfidno imputiraju neočetnici, jer on, koliko
se zna, nije lično nikoga ubio niti mučio. On je osuđen po komandnoj
odgovornosti kao vođa zločinačkog četničkog pokreta koji je tokom
Drugog svetskog rata izvršio nečuvene pokolje civilnog stanovništva
naročito nad Bošnjacima u Sandžaku, Hrvatima u Dalmaciji i nad
Srbima u Vraniću, Drugovcu, Mačvi, Posavini i u svim drugim
krajevima Srbije osim u Vojvodini.
To što je Draža na suđenju govorio da za te zločine nije znao i nije
ih odobravao uopšte nema uticaja na primenu principa komandne
odgovornosti kako je taj princip definisan u Statutu Međunarodnog
vojnog suda i kako je primenjivan u Nirnbergu i drugim posleratnim
suđenjima ratnim zločincima jer su svi oni govorili da o zločinima
nisu pojma imali.
Apsolutno je legitimno Dražu Mihailovića nazivati ratnim zločincem
ne samo zbog navedene komandne odgovornosti već i zato što rešenjem
Višeg suda u Beogradu od 14. 5. 2015 ta kvalifikacija nije dovedena
u pitanje. Naime, u obrazloženju tog rešenja doslovno se kaže: „…
treba napomenuti da sud nije bio nadležan da se bavi utvrđivanjem
činjenica i izvođenjem zaključaka da li je Dragoljub Mihailović
ratni zločinac ili ne. To posle ovoliko vremena i nije moguće
učiniti u sudskom postupku.“ Prema tome, ne postoji nikakva sudska
odluka kojom bi bilo utvrđeno da Draža nije ratni zločinac.
Kad je reč o celini odluke Višeg suda i o njenom meritumu, treba
reći da ta odluka nije nikakav pravni akt već običan politički
pamflet čiji su autori tadašnji četnički Pi aR (neki ovo čitaju kao
predsednik republike) vojvoda Toma Nikolić i njegov savetnik Oliver
Antić, koji je zbog izuzetne veštine u falsifikovanju nagrađen
mestom ambasadora u Portugalu, a sve uz saglasnost i današnjeg
četničkog Pi aRa. U tom pamfletu najpre su pronađene neke tobožnje
procesne nepravilnosti na suđenju 1946 – da je publika u sali
povremeno glasno reagovala, da nisu saslušani američki piloti, a sam
Draža je rekao da se ne slaže da oni budu saslušani, i druge slične
gluposti – a zatim je zaključeno da usled takvih „nepravilnosti“
nije mogla biti doneta pravilna odluka i da suđenje nije bilo „fer“.
O svemu tome detaljno sam pisao u mojoj knjizi „Rehabilitacija Draže
Mihailovića – političko nasilje nad istinom i pravom“ (2016), koju
do danas niko nije osporio. Inače, „suđenje Draži“ je jedan
kolokvijalni izraz jer je to bilo suđenje dvadeset i trojici ratnih
zločinaca. A činjenica da je presuda iz 1946. godine poništena samo
u delu koji se odnosi na Dražu dok je za sve ostale ostala na snazi
predstavlja pravni apsurd kakav nije zabeležen u istoriji prava.
Dakle, isto suđenje bilo je fer za 22 optužena i ista presuda je
pravilna za njih, a samo za Dražu suđenje nije bilo fer i presuda
nije bila pravilna!
Na neočetničke mistifikacije o Draži kao prvom gerilcu u Evropi (u
svim okupiranim zemljama u Evropi postojali su gerilci i pokreti
otpora još 1939. i 1940) i o odlikovanjima koje je dobio od Trumana
i De Gola zbog „iskrene borbe protiv fašizma“, a stvarni razlog je
bio njegova iskrena borba protiv „komunizma“, ne vredi se osvrtati
jer su njih osporili čak i neki neočetnički istoričari.
Svojom intervencijom g. Mihailović i njegova organizacija POKS
predstavili su se kao veliki legalisti i poštovaoci pravnog poretka.
Ali, kako se ta pretenzija može pomiriti sa činjenicom da se ta
organizacija zove Pokret obnove Kraljevine Srbije, koja se zalaže za
rušenje postojećeg republikanskog društvenog uređenja, odnosno za
rušenje ustavnog poretka Srbije. To je par exellance političko
krivično delo i čudi me da ta organizacija do sada nije zabranjena.
Na kraju, o Draži Mihailoviću kao ratnom zločincu rečito svedoči i
njegov mural pored murala drugog ratnog zločinca Ratka Mladića. Po
mom mišljenju građanski aktivisti greše što žele da uklone te
murale. Treba ih ostaviti, oni su slika, prilika i ponos današnje
Srbije i ceo svet treba da ih vidi i da shvati sa kim ima posla.
Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije |
