|
Ukazaću na neka suštinska pitanja i izazove koje bi trebalo uzeti u
obizir tokom pisanja nove nacionalne strategije za sprečavanje i
brobu protiv terorizma i nasilnog ekstremizma, a koja su ignorisana
u Strategiji koja se završava ove godine. Nova strategija, kao što
smo danas čuli od predstavnika EU trebalo bi da bude skrojena prema
potrebama zemlje gde se sprovodi.
To znači da bi, pre svega, trebalo da pođe od realne
društveno-političke stvarnosti. Neophodno je govoriti ne samo o
manifestacijama nasilnog ekstremizma, njegovim pojavnim oblicima,
već i o suštini, uzrocima i posledicama. Najnoviji primer su
događaji u vezi sa muralom ratnog zločinca Ratka Mladića. Vladajuće
strukture zajedno sa ekstremnim desničarskim grupama čuvaju mural.
Mural je simbolička manifestacija mnogo dubljeg značenja. Reč je o
glorifikaciji ratnih zločinaca kao nacionalnih heroja koji su se
navodno, žrtvovali za srpski nacionalni interes. To istovremeno
podrazumeva da su ratovi devedesetih bili opravdani i odbrambeni i
da Srbija ne prihvata novu realnost na Balkanu. Te poruke su
uznemirile čitav region, a međunarodna zajednica po prvi put šalje
poruke o neprihvatljivosti glorifikovanja ratnih zločinaca. Taj
trend traje dugo, a da niko nije upozoravao na njega osim nekoliko
pojedinaca i organizacija civilnog društva.
Danas, na ovom skupu, nije moguće ignorisati takav kontekst.
Ekstrmeizam se ne može analizirati izvan onoga što nameće vodeći
politički narativ. Kada govorim o političkom narativu, ne mislim
samo na partijske narative, već i vodeće narative u akademskim i
kulturnim krugovima. Radikalizacija i polarizacija društva ne dešava
se u političkom vakuumu, već je nužno posledica vladajuće
ideologije. Strategija za prevenciju ekstrmeizma koja ne polazi od
stvarnosti ne može da bude uspešna i da društvu donese nešto novo.
Vodeći narativ jasno je izražen u nekoliko Vladinih dokumenata. Među
njima su “Strategija nacionalne bezbednosti”, “Povelja o srpskom
kulturnom prostoru”, “Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične
države i dijaspore i matične države i Srba u regionu”, “Strategija o
razvoju kulture”. Sve one imaju za cilj integraciju srpskih etničkih
teritorija što je u više navrata govorio i raniji ministar odbrane,
a sada policije Aleksandar Vulin, ali i mnogi drugi. Projekat
“srpski svet” ozbiljno ugrožava stabilnost regiona.
Iako ne postoji jedinstvena definicija, u Evropskoj uniji postoji
određeni konsenzus oko nekoliko generalnih karakteristika
desničarskog ekstremizma, a to su: antidemokratija, autoritarizam i
nacionalizam. Postoje i dva važna elementa nenansilnog desničarskog
ekstremizma: govor mržnje i provociranje nasilja kod oponenata.
Osnove desničarske misli u Srbiji čine: ideja etničke
homogenizacije, težnja za stapanjem državnih i etničkih granica,
negiranje antifašizma, jačanje tradicionalizma i autoritarnosti,
pravoslavlje tretirano kao superiorna religija u odnosu na ostale
etničke i religijske grupe, otpor idejama interkulturalizma i
izražen šovinizam i netrpeljivost prema manjinama.
Ključni pojmovi radikalizirajućih narativa su žrtva (realna ili
nerelna; razvijanje narativa o žrtvi je neophodan za legitimisanje
prošlih ili budućih sukoba), potom narativi o ugroženost i
neophodnoj odbrani.
Tokom rata, ekstremisti su uglavnom bili deo paravojnih formacija i
sarađivali su sa srpskim režimom tog vremena. Nakon 2000. godine,
transformisali su se u udruženja, pokrete i brojne grupe huligana na
fudbalskim utakmicama koji su širili govor mržnje i bili uključeni u
nasilne incidente.
Jedan od ciljeva Strategije je promovisanje dijaloga među kulturama
i religijama i stvaranje uslova za zastupljenost u institucijama
socijalnih grupa i pojedinaca koji su potencijalno izloženi riziku
od radikalizacije. Međutim, u Srbiji su na delu suprotni trendovi.
Najnoviji izveštaji Helsinškog odbora pokazuju da se pripadnici
manjinskih grupa, posebno Bošnjaci i Albanci osećaju nesigurno, baš
zbog sve češćih incidenata, kao i poruka o “srpskom svetu”. Desetak
dana ranije, bili smo svedoci šovinističkog ponašanja srpskih
navijača na rukometnoj utakmici Novi Pazar – Crvena zvezda. Takođe
se klicalo Ratku Mladiću, a obezbeđenje je dopustilo da se
transparenti iste sadržine unesu na stadion.
Način na koji su definisane pretnje u Strategiji, ukazuje na
neobjektivno sagledavanje situacije i redukvoanje problema na
islamistički radikalizam. To otvara i prostor za zlouptorebu
strategije i dalju diskriminaciju manjina. Na primer, kao pretnja
percipira se etnički motivisani ekstremizam i separatističke
tendencije na pojedinim delovima teritorije.
Među ciljevima Strategije je komunikacija sa javnošću, slanjem
pozitivnih poruka koje su usmerene ka ranjivim grupama u društvu.
Vodeći mediji, međutim, imaju ključnu ulogu u radikalizaciji.
Narativi su duboko islamofobični. Mediji veoma često dovode
muslimane Bošnjake i kosovske Albance u vezu sa „islamskom
pretnjom”. Jedan od primera jeste nedeljni dodatak objavljen u
Politici 2019. pod naslovom „Zelena transverzala: balkanski koridor
nestabilnosti”. Dodatak je štampan u nedelji kada se obeležava
godišnjica genocida u Srebrenici. Cilj medijskih narativa koji
Bošnjake i Albance dovede u vezu sa paramilitarnim džihadističkim
organizacijama poput Al-Kaide i ISIS, kao i sa počiniocima
terorističkih napada na Zapadu jeste da u nekim kriznim situacijama,
predstave Bošnjake i Albance kao pretnju Srbiji.
Nejedank tretman stranih boraca, onih koji ratuju na strani
proruskih snaga u Ukrajini, i onih koji su odlazili na bliskoistočna
ratišta, drastične razlike u sudskim presudama i sudskim procesima
takođe ukazuju na redukcionistički pristup.
Uticaj desničarskih ekstremista na javnost je znatno veći od uticaja
drugih ekstremista, zbog tolerancije državnih institucija prema
njima i zbog kompatibilnosti njihovih programa sa mejnstrim
diskursom. Desničarske organizacije imaju otvoren prostor za
delovanje.
Već niz godina, organizacije civilnog društva se zalažu za stvaranje
baze podataka o zločinima iz mržnje. Treba imati u vidu da se
prelazak sa ideološkog zagovaranja, pretnji, govora mržnje na
fizičko nasilje ne dešava preko noći. U poslednjih godinu dana,
delovanje ekstremnih desničarskih grupa u Srbiji eksalira. Događaji
koje organizuju ogranizacije civilnog društva, kao što su
komemoracije žrtvama zločina, održavaju su u napetoj atmosferi pod
stalnom pretnjom desničara; u poslednji godinu ipo dana; umetnici i
javne ličnosti su izložene najgrubljim pretnjama preko društvenih
mreža; tzv. narodne patrole prete migrantima, došlo je do upada u
izbeglički kamp u Obrenovcu uz islamofobne uzvike... Taj niz primera
mogao bi da se nastavi u nedogled.
Sve više ekstremističkih desničarskih organizacija, krije se iza
humanitarnog rada. Nastoje da, baveći se društveno prihvatljivim
aktivnostima, “omekšaju” svoj imidž kako bi bili društveno
prihvaćeni i lakše došli do mejnstrim medija. Takva je, na primer,
organizacija Levijatan.
Nov pristup nasilnom ekstremizmu zahtevao bi i promenu političke
kulture u Srbiji. Radikalizirajući diskurs uključuje i poruke iz
najznačajnijh institucija, kao što je parlament. Mislim prvenstveno
na neosnovane optužbe koje su iznosili poslanici vladajuće stranke,
da pojedine organizacije civilnog društva pripremaju državni udar.
Strategija ne sme da bude korišćena u svrhe sužavanja prostora za
rad civilnog društva, kao što je to bio slučaj kada je Ministarstvo
finansija pokrenulo istragu o pranju novca i finansiranju terorizma
protiv 20 pojedinaca i 37 nevladinih organizacija, uključujući
istraživačke medije, novinare i istaknute organizacije za ljudska
prava.
Nacionalizam i šovinizam indukovani su odozgo. Političari se
oslanjaju na desne desne birače što dodatno radikalizuje političko
polje, umesto da dekontaminiraju politički prostor od fašizacije i
nacifikacije.
Glorifikacija ratnih zločinaca, nasuprot memorijalizaciji zločina, u
čijem centru bi bio pijetet prema žrtvama, podstiče grupacije koje
imaju potenicjal za nasilje.
Preteće političke poruke prema susedima (posebno pretnje oružijem)
takođe ohrabruju pojedine grupacije u Srbiji koje destabilizuju
region i ugrožavaju bezbednost građana. Negovanje desničarskih gurpa
koje predstavljaju opasnost za društvo u celini, u nekoj drugoj
situaciji, da, primerice, vlast odustane od zagovaranja “srpskog
sveta”, moglo bi joj se vratiti kao bumerang.
Dosadašnja istraživanja i rad Helsinškog odbora, pre svega sa mladim
ljudima, pokazuje da je najefikasniji odgovor na ekstremizam
razgovor o ljudskim pravima, otvaranje argumentovanog dijaloga o
ratovima devedesetih i mogućim alternativama.
I na kraju, s obzirom da na ovom skupu učestvuju i predstavnici
Ministarstva unutrašnjih poslova, želela bih da upozorim da
privođenje mojih koleginica Aide Ćorović i Jelene Jaćimović takođe
daje podstrek desničarskom nasilju. Helsinški odbor nikad od
nadležnih institucija nije dobio odgovor na bezbroj pritužbi u vezi
sa pretnjama koje su stizale osnivačici organizacije i našim
saradnicima.
Skup su organizovali misija OEBS u Srbiji i Ministarstvo za ljudksa
i manjinska prava i društveni dijalog Republike Srbije |
