|
U svojim neobjavljenim sećanjima Petar Stambolić iznosi i podatak da
je Tito pozvao na razgovor njega i Dobrivoja Radosavljevića,
predsednika Saveza komunista Srbije 1966-68, i saopštio im da
rukovodioci Kosova predlažu da Kosovo, radi ostvarenja pune
ravnopravnosti Albanaca u Jugoslaviji, treba da dobije status
republike, pa ih je pitao šta misle o tome. Oni su tu ideju ocenili
vrlo negativno, rekli da bi ona u Srbiji stvorila velike političke
probleme te da se oni sa njom ne mogu saglasiti. Na tome je razgovor
kod Tita i završen.
Ovaj do sada nepoznat podatak baca novo svetlo na istorijat i na
aktuelno stanje kosovskog pitanja i na odnose Kosova i Srbije.
Pre svega, iz ovog podatka je vidljivo da je ideja „Kosovo
republika“, koja je iz temelja potresla odnose Srbije i Kosova, bila
ideja samog političkog vrha kosovskih Albanaca a ne neke zavedene
omladine kako se tada govorilo. Zapravo, pitanje je znatno složenije
nego što je to rasprava o autorstvu nad jednim sloganom. Radi se o
tome da je u doba postojanja Jugoslavije politička elita kosovskih
Albanaca, kao i cela albanska populacija na Kosovu, bila podeljena
na projugoslovensku struju koja je smatrala da je definitivno
rešenje za Kosovo opstanak unutar Jugoslavije, ali u statusu
republike, i na separatističku struju koja je želela ujedinjenje sa
Albanijom. Nedavno je i Azem Vlasi podsetio na tu podelu rekavši da
su jedni bili za Jugoslaviju a drugi za Albaniju, dok o Kosovu kao
nezavisnoj državi apsolutno niko nije razmišljao, a ta činjenica je
jedan od uzroka današnjih teškoća u realizaciji kosovske
nezavisnosti.
U svakom slučaju, u vreme o kojem govori Stambolić pa sve do
demonstracija Albanaca 1981. godine, projugoslovenska opcija među
Albancima bila je daleko nadmoćnija od separatističke, naročito u
političkim strukturama. Vodeći ljudi u politici bili su izrazito
jugoslovenski orijentisani, svejedno da li iz iskrenog uverenja ili
iz ličnih motiva (mešoviti brakovi, profesionalna vezanost i sl). U
tu kategoriju spadali su Ali Šukrija, Kolj Široka, Sinan Hasani,
Džavid Nimani, Ilijaz Kurteši pa i Fadil Hodža, zatim Riza
Sapundžija, Džabir Džabiri, Redžaj Suroji, Mehmet Malići i mnogi
drugi, kao i pripadnici mlađe generacije političara kao Mahmut
Bakali, Azem Vlasi, Kaćuša Jašari, Remzi Koljgeci i drugi. Njima
treba dodati i one brojne pripadnike i elite i nižih društvenih
slojeva koji su, najčešće profesionalno, bili vezani za Jugoslaviju,
kao što je slučaj sa malim privrednicima rasutim širom zemlje, sa
oficirima JNA, sa studentima koji su se školovali u Beogradu,
Skoplju, Zagrebu i drugim gradovima, ili sa uglednim i uticajnim
ličnostima kakvi su bili glumac Bekim Fehmiju, fudbaleri Vokri i
Prekazi, pevačica Zana Nimani i druge u albanskoj populaciji cenjene
ličnosti. Nasuprot ovome separatističkoj struji pripadali su
uglavnom neki intelektualci, kao što su Redžep Ćosja, Adem Demaći i
Ibrahim Rugova, koji su slovili za disidente i kod kojih je
separatizam bio i izraz neslaganja sa društvenim uređenjem
Jugoslavije.
Kao što je poznato, Srbija je, pod pritiskom sve snažnijeg srpskog
nacionalizma, ne samo odbacila ideju o Kosovu kao republici već je
tu ideju, naročito nakon demonstracija 1981. godine, okvalifikovala
kao kontrarevoluciju, tj. kao najteži pravni i moralni oblik
ugrožavanja države, a zatim je, uz dobrovoljnu ili iznuđenu
saglasnost drugih republika Jugoslavije, naterala albansko političko
rukovodstvo da, protivno sopstvenim uverenjima, prihvati
kvalifikaciju o kontrarevoluciji i aktivno se angažuje u suzbijanju
parole „Kosovo republika“, što je imalo traumatski efekat i po njih
i po čitavu albansku zajednicu.
Glavni rezultat srpske borbe protiv ideje o Kosovu kao republici bio
je vrlo jasan i sasvim očekivan: u toj borbi nanet je težak udarac
projugoslovenskoj struji među Albancima a dat je ogroman doprinos
jačanju separatističlke struje. Separatisti su nakon žestokog
obračuna Srbije sa projugoslovenskim Albancima mogli argumentovano
da tvrde da za Albance nema života sa Srbima i u Jugoslaviji i da na
toj tezi, naročito posle ukidanja autonomije i donošenja novog
ustava Srbije 1990. godine, dobiju plebiscitarnu podršku albanskog
življa i preuzmu vodeću ulogu. Nasuprot njima, projugoslovenski
Albanci doživeli su i politički i ljudski poraz, povukli se u
izolaciju gde su, odbačeni i od Srba i od Albanaca, gledali kako
nestaju i poslednji tragovi jugoslovenstva među Albancima. Logičan
ishod ovog procesa, potpuno neracionalnog sa srpske strane, bilo je
totalno, definitivno i bespovratno odvajanje Kosova od Srbije koje
se, pod pritiskom međunarodnih faktora, pretvorilo u nezavisnu
državu sa nekom maglovitom idejom ujedinjenja sa Albanijom.
U svakom slučaju, kada se stvari posmatraju sa stanovišta Srbije,
koja je imala objektivan interes da ostane u nekoj pravnoj i
političkoj vezi sa Kosovom, odnosno sa stanovišta želja i htenja
srpskog nacionalizma kao hegemone snage u srpskom društvu, onda je
lako zaključiti da je sve ispalo potpuno suprotno tim interesima,
željama i htenjima, što je još jedan očigledan dokaz da je srpski
nacionalizam najveći neprijatelj državnih i nacionalnih interesa
Srbije.
Naravno, danas je lako postavljati pitanja „šta bi bilo da je bilo“
ali je činjenica da je u to vreme bilo objektivno moguće drugačije
postupiti i opredeliti se za politički realniju alternativu. Davanje
statusa republike Kosovu, uz istovremeno davanje istog statusa i
Vojvodini, i pretvaranje Jugoslavije u federaciju osam ravnopravnih
republika, snažno bi učvrstilo jugoslovensku koheziju i obezbedilo
trajni opstanak Jugoslavije, naravno pod uslovom energičnog
suzbijanja tradicionalne srpsko-slovenačke saradnje na
destabilizaciji Jugoslavije, odnosno zavereničkog delovanja srpskog
nacionalizma i slovenačkog separatizma.
Verovatno da je Tito imao u vidu upravo ovakve pozitivne efekte
pretvaranja Kosova u republiku čim je odlučio da o tome razgovara sa
vodećim ljudima Srbije. Međutim, ljudi sa kojima je razgovarao nisu
bili državnici i vizionari, nisu bili u stanju da pokrenu i
realizuju reforme tako dubokog psihološkog i političkog karaktera.
To ne znači da takve reforme nisu bile objektivno moguće već samo
znači da politički vrh Srbije nije bio sposoban za njih. U to vreme
srpski nacionalizam jeste bio u ekspanziji, ali su i on i njegova
matica – Srpska pravoslavna crkva – bili tada daleko od snage i
uticaja kakve danas imaju u srpskom društvu i bilo je moguće, uz
dobro promišljenu akciju i uz podršku svih drugih u Jugoslaviji,
slomiti njihov otpor. Izgovor koji je na srpskoj strani najčešće
korišćen protiv ideje o Kosovu kao republici bio je, kao i većina
argumentacije srpskog nacionalizma, formalno-pravnog karaktera: po
ustavu SFRJ republika je imala pravo na otcepljenje od Jugoslavije i
Albanci bi tu okolnost, govorilo se, odmah iskoristili i Kosovo
pripojili Albaniji. Niko pritom nije uzimao u obzir ono što su
realni društveni odnosi, tj. brojne ljudske, ekonomske i kulturne
veze kojima su Kosovo i Albanci bili tesno vezani za Jugoslaviju,
već se samo ukazivalo na formalno-pravni aspekt stvari. A što je
najvažnije, niko nije shvatao da bi davanje statusa republike Kosovu
snažno podiglo autoritet i uticaj projugoslovenske struje među
Albancima i verovatno definitivno porazilo separatističke
tendencije.
Srpskom nacionalizmu je išla na ruku i jedna negativna okolnost
stvorena ustavom SFRJ iz 1974. godine. Naime, po ustavu su pokrajine
bile i u Srbiji i u federaciji, što je njima davalo mogućnost da
učestvuju u upravljanju Srbijom, na pr., u izboru rukovodstva
Srbije, dok Srbija nije mogla da učestvuje u upravljanju pokrajinama
i u izboru rukovodećih ljudi u njima. Ta nelogična i politički
neodrživa situacija mogla je biti prevaziđena na dva načina: ili
povratkom na staro kada su pokrajine bile samo u Srbiji, ili
dovršenjem evolucije i pretvaranjem pokrajina u republike. Trećeg
načina jednostavno nije bilo i sve ono što su razne komisije u doba
Draže Markovića i Ivana Stambolića radile, da bi pronašle neko
pravno rešenje za pitanje koje nije bilo pravno, bila je obična
pravna akrobatika. To je shvatio Slobodan Milošević koji je
energično presekao Gordijev čvor i opredelio se za povratak na
staro, a do kakve je katastrofe to dovelo nije potrebno ponavljati.
Srbija je, dakle, najpre odbacila ideju Kosovo republika u
Jugoslaviji čime je i sve projugoslovenske Albance proglasila za
svoje neprijatelje, proganjala ih i zatvarala, pa je tako za
sagovornika dobila miroljubivog separatistu Rugovu, ali pošto je
učinila sve da i njega marginalizuje, dobila je oružanu borbu, OVK i
definitivno nezavisno Kosovo. Ona danas „velikodušno“ nudi Kosovu
neku besmislenu formulu „više od autonomije“, što znači više od
autonomije iz 1974. godine sa kojom je bila duboko nezadovoljna, ali
ta formula ne interesuje ni jednog jedinog Albanca.
Da li postoji ubedljiviji dokaz tupoumnosti srpskog nacionalizma? |
