|
Narod koji se baš ne gura u redovima za knjige i u čitaonicama
progovorio je kroz pisca; deficit demokratskih tradicija i modernih
institucija artikulisan je nacionalizmom, a autor manijakalnih
sekvenci odsustva razuma postao je otac nacije, kako ga je tretiralo
na hiljade suicidnih pripadnika tog kolektiviteta.
Vazda mu je bila strepnja dublja od nade, o ratu koji je osmislio i
punih godinu dana (1992 -‘93) realizovao sa mesta vrhovnog
komandanta Vojske govorio je kao o nesreći, kao o elementarnoj
nepogodi, sa sve otezanjem slogova u ritmu iz rodne Velike Drenove.
Kada bi se ispostavilo da je grešio, govorio bi da mi moramo da se
suočimo sa vlastitim zabludama; bio je zao, pokvaren do srži,
okrutan, opasan i moćan, bio je hodajuća, ostvarena pretnja susednim
narodima, personifikacija udbaške moći, vlasnik bolesnih dosetki i
sintagmi za koje se ginulo.
Rešen da Srbija više ne bude – tog ludila – “pobednica u ratu,
gubitnica u miru”, da ispravi nepravdu saveznika koji su joj uvek
udeljivali komadić pobede, potpaljivao je sve oko sebe, od komšiluka
do prekodrinskih srpskih lidera, Raškovića i Karadžića. Poželjni
disident sa Dedinja okupljao je svekoliki ološ, duboko zamišljen,
pogleda uprtog ravno u neizvesnu budućnost svog naroda, prihvaćen
kao Domanovićev slepi vođa, rešen da ispolji i dovoljnu količinu
slugeranjstva prema voždu u naletu.
Sto godina je prošlo od te istinske nesreće, rođenja Dobrice Ćosića,
čoveka koji je voleo rat više nego što je sanjao pobedu.
„Jedan jadan, traljav, drljav i vrlo krvav rat za dovršavanje
nedovršene istorije – još jedna ostvarena životna čežnja, još jedno
ostvareno životno delo Dobrice Ćosića – jedan starački rat, u koji
će bestidno biti odašiljani mladi ljudi, doprineće da se
samouniženje, pa možda i samouništenje Srbije obavi besprekomo i
neopozivo. A da stvar bude još gora – ne odjednom, već na mučne i
krvave rate”, zapisaće izgnanik iz Beograda, njegov nekadašnji
gradonačelnik Bogdan Bogdanović.
Umjetnik u ratovanju
U ratnom je duhu proteklo i prošlonedeljno obeležavanje jubileja;
poštovaoci se u setnom raspoloženju spremahu da duvaju svećice, čulo
se i to da, eto, Danilo Kiš nije napisao dirljivu poemu o Gedži
(Pesnik Revolucije na predsedničkom brodu), padoše i potresne reči o
memoarskim kupusarama, Vladimir Kecmanović zasoli konstatacijom da
Ćosića “ne osporavaju samo ‘drugosrbijanci’ (najjezivija uvreda
kojom se karakterišu Srbi koji ne žele da kolju), da se Ćosiću
dogodio preokret kada je napustio „komunistički prezir prema
nacionalnom i opredelio se kao patriota“.
„Tako da oni koji su bliži Ćosićevoj orijentaciji koju je imao u
prvom delu života ne mogu da mu oproste što ju je promenio, a oni
kojima je prišao ne mogu da mu oproste što je prethodno bio na
drugoj strani.“ Kratko i jasno, bio je partizan, a sada je naš.
Sve vreme se o Dobrici Ćosiću govorilo i kao o piscu – među nama –
to je, primenjeno na balkanske okvire, kao govoriti o Hitleru kao o
slikaru. Ne upoređujući talente dvojice očeva nacija, obojica su
životnim ciljevima i delanjem prevazišla stvaraoce u sebi. I
stvorila specifičnu percepciju sebe kod puka kojem su namerili da
vrate dostojanstvo.
O Ćosićevom šmiranju, umišljenosti, ali i uspehu koji je postizao
imidžom mudraca zabrinutog za sve nas, Mirko Kovač će zapisati:
“Rado je viđen na svim sijelima, premda je dosadan i ponavlja istu
priču; ugledan je među popovima, među seljacima, posvuda čašćen,
plješće mu se na ulici, nose mu kace kajmaka u dvore na Dedinju,
itd. Tu čudovišnost gotovo je nemoguće odgonetnuti, osim ako bismo
povjerovali u nepouzdane filozofske teze da je nastranost privlačna,
da je zlo fascinirajuće, da je nacionalizam neprolazan unatoč bijedi
koju donosi”.
U poslednjoj, najbestidnijoj etapi svog života Dobrica će Ćosić biti
ad hoc analitičar sa dna kace i vrhovni komandant – ubica po
zapovednoj odgovornosti, svedoče njegove višetomne beleške (Bosanski
rat, Vreme zmija) i jedan intervju koji mu se omakao.
„Iz Bosne stižu zastrašujuće vesti: počeo je rat između Muslimana i
Srba. Započeli su ga muslimanski, sarajevski razbojnici, ubijajući
Srbe ‘četnike’. Za Muslimane i njihove ‘zelene beretke’ svi su Srbi
‘četnici'”, beleži u jednoj knjiga prošaranom naknadnom „pameću“. U
prvim mesecima agresije na Bosnu i Hercegovinu, 16. maja: “Muslimani
su Srbima objavili rat do potpunog osvajanja BiH i istrebljenja Srba
iz prve muslimanske republike u Evropi“.
Vrhovni zapovjednik ubica
Tada je već bio predsednik mutant Jugoslavije, unezverene amputirke
koja ne odustaje od rata, menjajući manijakalno, iz poraza u poraz,
svoje ratne ciljeve. U analizi Demijurg zla (Helsinška povelja 2012)
ugledni beogradski advokat Dragoljub Todorović zapisao je:
„U knjizi Miodraga Petrovića, književnog kritičara iz Niša, ‘Susreti
sa Dobricom Ćosićem’ koja je izašla 2000. godine, Petrović pita
Ćosića ko je porušio 264 kuće Muslimana u okolini Višegrada, pošto
su zajedno bili u Višegradu. Na to pitanje Ćosić mu odgovara:
‘Užički korpus… Tu su se Muslimani uklinili i to njihovo
uklinjavanje na domak granica Srbije bila je njihova potajna i
svesno vođena politika. Ja sam poslao Užički korpus na borbene
zadatke, a posle kad su mi javljali o žrtvama san me nikako nije
hteo’.”
Olovka i pisaća mašina, u redu, mogu biti efikasne, ali, artiljerija
je artiljerija.
Ko hoće može da veruje u Ćosićevu nesanicu i ustalasane krhotine
savesti – ostali mogu da čitaju, recimo, o prvim Markalama i
uspostavljanju propagandnog modela koji podrazumeva da Bošnjaci sami
sebe ubijaju, ne bi li optužili Srbe. Zao i pokvaren do srži, zašto
ne ponoviti. Zabrinut za siromahe koji moraju na pijacu.
„Došli gladni mučenici da kupe neki krompir, luk, neku glavicu
rotkve i cvekle. Moram da proverim ovu užasavajuću vest. Zovem
prijatelja Gojka Đoga da čujem njegovo mišljenje, jer je on prilično
obavešten o zbivanjima u Bosni. ‘Ni govora o srpskom zločinu.
Razgovarao sam sa Tolimirom. To je muslimanska nameštaljka, kao i
ona pred pekarom, spremaju nam nešto opasno’. Zovem Milorada
Ekmečića jer on svaki događaj tumači znanjem i istorijom: ‘To
varvarstvo nikako ne može biti srpsko. To je džihadsko. Samo se u
islamskom ‘svetom ratu’ tako svirepo za Alaha ubijaju Alahovi
vernici. To mi potvrđuje Nikola Koljević koga sam pozvao telefonom i
on mi je rekao, čvrsto uveren, da je to muslimanski zločin. General
Mladić i svi sarajevski komandanti tvrde da ne mogu da dobace do
Markala. ‘To je Alijin i Silajdžićev uvod u nastavak ženevskih
pregovora. Pred svaki pregovor oni serviraju poneki ‘srpski zločin’
i idu u Ženevu na pregovore kao ‘srpske žrtve'” (Dobrica Ćosić,
Bosanski rat, Službeni glasnik, Beograd, 2012.).
Toliko je Bošnjaka žrtvovano na Markalama, kao i u Vase Miskina.
Marko Vešović kaže: „Pa ko je kriv za naše troipogodišnje mučeništvo
(…), ako ne ti, Đogo, Tolimir, Ekmečić, Prco Mali, Ratko Mladić…
(psovke cenzurisane).
Vizionar rastakanja Bosne
I još koja, ovog puta o budućnosti; na predstavljanju beleški
friziranih mržnjom (Bosanski rat), izgovoriće Ćosić vizionarski,
rečenicu o ratnom plenu: „Knjiga o bosanskom ratu je moja odbrana
slobode i istine i nacionalnih prava koja se sadrže u Republici
Srpskoj, toj preskupoj, ali jedinstvenoj političkoj i ratnoj pobedi
srpskog naroda u drugoj polovini 20 veka“.
Kome je promakao ovaj hegemonizam luzera kojem su ostali snovi
(takvi su nepredvidivo opasni), može da se podseti i današnjih
vesti, neke podvale Milorada Dodika koji je za Ćosića još 2011. bio
“nova pojava u srpskoj politici”. „Borben, a spreman na kompromis i
odličan taktičar, hrabar i dostojanstven borac za srpska prava i
odbranu Republike Srpske na dejtonskim osnovama“. Pa, ako ovo nije
vizija…
Svaki rat ima kakav-takav kraj, sa skupim ili jeftinim pobedama
treba podvući crtu i kazati nacijama iz susedstva da su
neprijatelji:
„Životno pitanje Srbije i srpskog naroda jeste: utvrditi političku
krivicu za raspad Jugoslavije i rat sa Hrvatima i Muslimanima. Naši
neprijatelji Hrvati i Muslimani su uz pomoć Evropske unije i Amerike
uspeli da Srbe proglase krivcima za propast Jugoslavije i rat.
Činjeničko umanjenje te istorijske odgovornosti uslov je nastajanja
nove nacionalne samosvesti”, zaključuje u smiraj života Ćosić te
naše zablude.
Nisu ni Albanci bolje prošli, naprotiv, poslužili su da zapovednik
ubica ubistveno analizira jedan kolektivitet, sve hvaleći Srbe,
opštepoznato najcivilizovanije: “Taj socijalni politički i moralni
talog tribalnog varvarskog Balkana uzima za saveznika Ameriku i
Evropsku uniju protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg,
najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda.”
Pa, to, izgleda, Srbi nemaju nikog normalnog u okruženju, biće da
ovaj Balkan i nije dobro mesto za civilizovane.
“Ćosić je lažac koji često priziva istinu i to je dobar način da se
istina parodira. U tim malim seljačkim lukavostima, ponajčešće je
sam Gedža ispadao groteskna figura”, pisao je poput Tomasa Mana
suočenog s fašizmom (Mario i mađioničar) Mirko Kovač. |
