|
Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić krajem novembra se u Sočiju
susreo sa predsjednikom Ruske Federacije Vladimirom Putinom. Bio je
to njihov devetnaesti susret, reći će, ne bez likovanja, šef srpske
države. Zvanično, isporuka ruskog gasa Srbiji bila je glavna tema
razgovora dvojice predsjednika. Ipak, tokom tročasovnog susreta u
Sočiju, Vučić i Putin uspjeli su da porazgovaraju i o prilikama na
Kosovu, o stanju u regionu, kao i o „svim pritiscima sa kojima se
Srbija suočava“. Kremlj je saopštio da su odnosi Srbije i Rusije na
najvišem nivou, da su dvije zemlje streteški partneri, te da se
saradnja razvija u svim oblastima. Uključujući vojno-tehničku
saradnju, koja podrazumijeva redovne zajedničke vežbe bezbjednosnih
snaga dvije države.
Da li se Srbija konačno opredijelila i, umjesto dosadašnja četiri,
odabrala oslanjanje na dva stuba svoje spoljne politike: na ruski i
na kineski? Hoće li i kako Zapad reagovati na tu promjenu? Tim prije
što ona podrazumijeva nastavak destabilizacije država regiona u
režiji predsjednika Vučića.
„Poslednja poseta Aleksandra Vučića Rusiji imala je cilj da
građanima Srbije pokaže da on, predsednik Vučić, od Vladimira Putina
može da dobije najpovoljniju cenu gasa u Evropi“, kaže za Autonomiju
dugogodišnji dopisnik ruskog Komersanta sa Balkana, novinar Genadij
Viktorovič Sisojev. „Srbija je dobila cenu od 270 dolara po kubiku,
što je manje od cene gasa na evropskom tržištu. Međutim, Srbija i
Rusija su tu cenu usaglasile mnogo pre razgovora dva predsednika u
Sočiju“.
AUTONOMIJA: Kada?
SISOJEV: Mesec ili mesec i po uoči Vučićevog odlaska u Soči. To se
dogodilo u Beogradu, tokom sastanaka šefa ruske diplomatije Sergeja
Lavrova sa Vučićem. Tada je u Srbiju stigao i predsednik Ruskog
Međuvladinog komiteta za ekonomsku saradnju i potpredsednik Vlade
Ruske Federacije Jurij Borisov, koji je potvrdio da je navedena cena
gasa usaglašena. U tom smislu, Vučić je poslednju posetu Rusiji
iskoristio kako bi pokazao da on i samo on ima povlašćen status kod
predsednika Putina. Podsećam da je Vučić, dan uoči odlaska u Rusiju,
na konferenciji za medije rekao – evo, nudi nam se oko 500 dolara po
kubiku, bojim se da ćemo tako izgubiti više milona eura na godišnjem
nivou; imam tremu pred susret sa predsednikom Putinom, ali obećavam
da ću se lavovski boriti da Srbija dobije najbolje uslove.
Kao i mnogo puta do sada, bila je to predstava za javnost, budući da
je, ponavljam, Vučić već znao da je cenu ruskog gasa. Ipak, uoči
aprilskih parlamentarnih i predsedničkih izbora, javnosti u Srbiji
bilo je neophodno pokazati koliko je predsednik države sposoban i
povlašćen u Rusiji.
AUTONOMIJA: Da li su otvarana i neka politička pitanja?
SISOJEV: Tokom susreta u Sočiju, politička pitanja bila su u drugom
planu. Ipak, otvorio se prostor i za razgovor o tome. I sa srpske i
sa ruske strane. Tim pre što je Vučić praktično od Moskve dobio
poklon uoči srpskih parlamentarnih i predsedničkih izbora.
AUTONOMIJA: Budući da „nema besplatnog ručka“, šta je Rusija mogla
da traži zauzvrat?
SISOJEV: To je najinteresantnija i najintrigantnija tema. Zanimljivo
je da je sajt ruske državne agencije RIA Novosti istog dana kada je
Vučić stigao u Rusiju – dakle, pre susreta sa Putinom – na naslovnoj
strani objavio tekst u kojem tvrdi da će Rusija imati nuklearnu bazu
u Srbiji. Autor teksta iskazuje uverenje da je Beograd već pristao
na to da Rusija na srpskoj teritoriji pravi nuklearnu centralu.
Budući da taj projekat košta osam milijardi eura, a da Srbija taj
novac nema, elektrana može biti napravljena samo uz pomoć i uz
finansijsku podršku Rusije. Naravno, onaj ko plaća u poslu ima i
najveći udeo. Uostalom, i u tekstu RIA Novosti se kaže da onaj ko
bude dao novac za izgradnju nuklearne centrale, taj će kontrolisati
isporuku električne energije u celom regionu Balkana. A onaj ko
isporučuje struju, taj ima i uticaj. U tom smislu, nuklearna
elektrana može biti neuporedivo uticajnija od vojne baze.
Zanimljivo je, kažem, da se Rusija ponaša kao da je Srbija na to
pristala, iako iz Beograda nije bilo zvanične potvrde.
Paralele sa Miloševićem
AUTONOMIJA: Očekujete li reakciju Zapada? Interesuje li uopšte
predsjednika Vučića šta Zapad misli?
SISOJEV: Imam utisak da Vučić i dalje veruje da je lukaviji i od
Zapada i od Rusije. Ubeđen je da će ih nadmudriti, tj. da će moći da
nastavi dosadašnju politiku sedenja na nekoliko stolica. Dugo mu je
polazilo za rukom da u Moskvi govori jedno, u Briselu drugo. Ipak,
mislim da mu ni na jednoj od adresa nikada nisu do kraja verovali.
Sa druge strane, izvesno je da poseta ministra Aleksandra Vulina
Moskvi, upriličena neposredno nakon Vučićevog povratka iz Sočija,
pokazuje da se Srbija sve više približava Rusiji i Kini, istovremeno
se sve više distancirajući od EU. Ne znam da li je Vučić u ovom
momentu prešao liniju nakon koje nema povratka. U svakom slučaju –
svesno ili nesvesno – sasvim je blizu te linije.
AUTONOMIJA: Koje linije?
SISOJEV: U geostrateškom smislu, Vučić staje na stranu Rusije i
Kine, distancirajući se od EU. Da li će reagovati Zapad? Reagovale
su SAD.
AUTONOMIJA: Kako?
SISOJEV: Nedavno je grupa američkih kongresmena zatražila od
administracije u Vašingtonu da sankcioniše režim u Beogradu, pored
ostalog i zbog toga što se, po njihovom sudu, Srbija veoma
približila Rusiji i Kini. Američka administracija još nije reagovala
na pismo kongresmena, ali nije ni odbacila tu mogućnost. Pismo
kongresmena mogla bi biti prva lampica koja se upalila iz
Vašingtona, a koja pokazuje da bi Amerika Vučića mogla da, ako ne
odmah „pusti niz vodu“, onda da ozbiljno koriguje svoj odnos prema
njemu i Srbiji.
Drugi indikator ili nagoveštaj promene američke politike prema
Srbiji je očekivanje imenovanja novog ambasadora u Beogradu. Reč je
o Kristoferu Hilu, koji je samo zbog tog imenovanja praktično vraćen
iz penzije. U Hilovoj bogatoj i zanimljivoj biografiji imate veoma
interesantan detalj: ambasador Hil bio je aktivan u američkoj
administraciji i veoma blizak saradnik tada glavnog američkog igrača
na Balkanu Ričarda Holbruka, u vreme kad su SAD vršile pritisak na
Slobodana Miloševića da prekine rat u Bosni i Hercegovini i potpiše
Dejtonski sporazum.
AUTONOMIJA: Šta hoćete da kažete?
SISOJEV: Hoću da kažem da se ne bih iznenadio ako bi Amerika sada
ponovila sličan metod u odnosu na Aleksandra Vučića. To ne znači,
dakle, da će on odmah biti otpisan, ne. Mislim da će pre toga
Amerikanci izvršiti na njega pritisak da nešto važno završi.
AUTONOMIJA: Šta?
SISOJEV: Da smiri situaciju u BiH. Mislim na Milorada Dodika.
Rezultat bi mogao biti veoma sličan rezultatu koji su SAD postigle
sa Slobodanom Miloševićem.
Džaba je Milošević kasnije podsećao Ameriku na to da mu je Holbruk
tokom pregovora nešto obećao; na kraju je ipak završio u Hagu.
AUTONOMIJA: Opozicioni mediji u Srbiji tvrde da predsjednik Vučić
„trguje Dodikovom glavom“. Imaju li ove spekulacije utemeljenje?
SISOJEV: Video sam te spekulacije, ali ne verujem u njih. Možda bi
Vučić zaista hteo da isporuči Dodika kako bi dobio titulu
mirotvorca, političara koji doprinosi stabilnosti u regionu. I
Milošević se, sećate, trudio da se Zapadu nametne kao faktor mira i
stabilnosti, pa je, ponavljam, završio u Hagu. Sa druge strane,
Vučić ne sme da isporuči Dodika.
AUTONOMIJA: Zašto ne smije?
SISOJEV: Zato što bi na taj način ušao u direktan sukob sa Moskvom.
Rusija podržava Milorada Dodika i sa njim ima posebnu liniju
komunikacije. Vučić zna da bi ga skupo koštalo eventualno
ponavljanje onoga što je 1994. i 1995. Milošević učinio sa Radovanom
Karadžićem, uvodeći mu sankcije. Sukob sa Moskvom Vučić sebi ne sme
da dozvoli ni po koju cenu. Istovremeno, to što je u Rusiju otišao
svega nekoliko dana pre Dodika njegov je pokušaj da Zapadu kaže –
evo, vidite da Dodik ima posebne veze sa Rusima, ja tu nemam uticaj;
pokušaću, ali ne mogu da obećam. Mislim da upravo taj „argument“
Vučić koristi u komunikaciji sa Zapadom.
Vučić ima razloga da se plaši Moskve
AUTONOMIJA: Ima li predsjednik Vučić razloga da se plaši Moskve?
SISOJEV: Ima. Politiku Rusije prema Srbiji javno je i najpreciznije
pre tri godine formulisao ministar spoljnih poslova Ruske Federacije
Sergej Lavrov. Bilo je to marta 2018. godine, kada je šef ruske
diplomatije, tokom posete Beogradu, kazao da se Rusija ne plaši
„ukrajinizacije Srbije dok je na vlasti predsednik Vučić i ekipa oko
njega“. Drugim rečima, Moskva se ne boji nereda i destabilizacije
režima u Beogradu kao što je to bio slučaj u Ukrajini.
Beogradski kontrolisani mediji su reči ministra Lavrova protumačili
kao bezrezervnu podršku Moskve Vučiću, što nije istina.
AUTONOMIJA: Šta je istina?
SISOJEV: Rusija podržava Vučića dok su na ključnim pozicijama u
njegovom timu ljudi koji zastupaju politiku jasne orijentisanosti
Srbije ka Rusiji. Uostalom, predsednik Putin je 2017. godine,
neposredno nakon pobede Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima,
tokom Vučićeve posete Moskvi kazao da se nada da će nova Vlada
Srbije imati veći broj ministara koji se zalažu za tešnju saradnju
sa Rusijom. To je rekao javno, pred kamerama. Vučić nije imao kud:
morao je da sluša šta mu kaže predsednik Putin. Vučiću je jasno da
podrška Rusije zavisi od toga hoće li u Vladi, odnosno u rukovodstvu
Srbije, imati određeni broj proruskih političara. Što trenutno jeste
slučaj. Dok poštuje taj uslov, Moskva će podržavati Vučića.
Kada je reč podršci o Vučiću, nemojte zanemariti izjave uticajnih
ruskih političara i eksperata, koji tvrde da Moskva ne veruje Vučiću
upravo zbog toga što se plaši da bi se on mogao okrenuti Zapadu.
Uostalom, neke stranke bliske Kremlju svojevremeno su otvoreno
podržavale Dveri, Demokratsku stranku Srbije i sl, pokazujući na taj
način da Vučić nije jedini političar na koga računaju.
AUTONOMIJA: Ko su najistaknutiji proruski političari u vrhu režima
predsjednika Vučića?
SISOJEV: Najeksponiraniji su Ivica Dačić, Nenad Popović, koji sedi i
živi u Moskvi, i Aleksandar Vulin, koji je sa mesta ministra odbrane
preuzeo resor unutrašnjih poslova.
AUTONOMIJA: Ministar Vulin je čak tri puta ove godine išao u Moskvu.
Kako to tumačite?
SISOJEV: Baš kao i Dodik, izgleda da i Vulin ima svoj poseban kanal
komunikacije sa Moskvom. U decembru 2020. Vulin je izabran za
ministra unutrašnjih poslova, što je među prvima pozdravio
koordinator ruskih bezbednosnih službi Nikolaj Patrušev, pozivajući
novoizabranog ministra da poseti Rusiju. Vulin je išao u Moskvu
sredinom maja, sredinom septembra i početkom decembra i svaki put se
sastao sa Patruševim. Doduše, i sa drugim ruskim funkcionerima,
uključujući ministra odbrane Sergeja Šojgua, sa kojim je razgovarao
o nabavci naoružanja. Zanimljivo je da o nabavci naoružanja i
eventualnoj vojnoj saradnji dve zemlje razgovara ministar
unutrašnjih poslova, a ne ministar odbrane.
AUTONOMIJA: Zašto?
SISOJEV: Verovatno zato što Rusija ima mnogo veće poverenje u
trenutnog ministra policije nego u trenutnog ministra odbrane, koji
se u Rusiji očito smatra proameričkim čovekom.
AUTONOMIJA: Kakav je odjek u ruskoj javnosti imala informacija da je
ministar Vulin u Moskvu odnio snimke prisluškivanih razgovora ruskih
opozicionara koji su boravili u Beogradu?
SISOJEV: U ruskim medijima ni ta činjenica, kao ni sama Vulinova
poseta Moskvi nije imala posebnog odjeka. Jedan od snimljenih ruskih
opozicionara kasnije je prokomentarisao da to što ih je srpska
policija prisluškivala nije ni važno; tim pre što ništa značajno
nisu ni govorili. U tom smislu, informacije koje je Vulin odneo
očito nemaju veći značaj. Mnogo je važnije to da je Srbija sa
Rusijom uspostavila odnos u kojem je normalno da joj predaje
informacije koje je srpska policija tajno snimila, a tiču se
aktivnosti ruskih opozicionara na teritoriji Srbije. To dodatno
potvrđuje sumnju da je Beograd spreman da se maksimalno približi
Rusiji.
Većina medija u Rusiji su provladini i u njima ćete teško naći
informaciju koja ne odgovara vlastima. Interesantno je, ipak, da se
vest o formiranju radne grupe Srbije i Rusije u borbi protiv
takozvanih obojenih revolucija pojavila u saopštenju MUP-a Srbije,
ali ne i u ruskim medijima. Ni reči! O susretu Vulina i Patruševa
imate kratko saopštenje Saveta bezbednosti Rusije, čiji je Patrušev
sekretar, a koje sadrži samo dve rečenice: sastali su se, razmotrili
pitanja bezbednosti i realizacija dogovora na najvišem nivou.
Srbija spremna da koristi ruske zakone
AUTONOMIJA: Šta to tačno znači?
SISOJEV: To znači da je saradnja dve službe dostigla dosta poverljiv
nivo. I da je međusobna saradnja dosta duboka. Borba protiv
oponenata, protiv opozicije poverljivo je pitanje; uspostavljanje
saradnje u tom smislu znači da ste sa tim partnerom veoma bliski.
Ova vrsta bliskosti podrazumeva i razmeru najosetljivijih,
najpoverljivijih informacija dve službe. Članice NATO često ističu
da međusobno razmenjuju poverljive informacije. Ovde važni sličan
princip: Srbija je, dakle, spremna da u obaveštajnom smislu sa
Rusijom ima isti odnos kakav međusobno imaju zemlje članice NATO. Ta
činjenica dosta govori o suštinskoj orijentaciji Srbije. Pored toga,
kada država formira radnu grupu za borbu protiv obojenih revolucija,
što je takođe veoma osetljivo pitanje, to onda znači da je Srbija
spremna da koristi ili da prenese legislativu koja već postoji u
Rusiji.
AUTONOMIJA: Koju?
SISOJEV: Rusija je donela zakon o tzv. stranim agentima. Svaka
nevladina organizacija, svi mediji koji se bave političkim temama
ili pišu o politici a ima bilo kakvu podršku – uključujući
finansijsku, iz inostranstva, proglašavaju se stranim agentima. To
podrazumeva brojne obaveze, poput one da na svakih dvanaest ili na
šest meseci pišete izveštaje o radu, da na svakom memorandumu
istaknete da ste strani agent i sl. Što je ogroman pritisak. Ako je
Srbija zaista krenula u korišćenje i primenjivanje prakse kakva
postoji u Rusiji, onda je to ozbiljno upozorenje za srpsku
opoziciju, za nezavisne medije i nevladine organizacije koji imaju
bilo kakvu podršku ili finansijsku pomoć iz inostranstva.
AUTONOMIJA: Kako se čvrsti odnosi Beograda i Moskve mogu odraziti na
prilike u regionu?
SISOJEV: Sve ciljeve koje više ili manje otvoreno pokazuje u regionu
Rusija realizuje uz pomoć Srbije. Daljim približavanjem Beograda i
Moskve pozicija Rusije jača, dok Srbija postaje direktni eksponent
ruske politike u regionu. |
