|
U najnovijim političkim previranjima u Crnoj Gori lako je uočiti
rukopis američke diplomatije i njene ambicije da situaciju na
Zapadnom Balkanu uredi po sopstvenom nahođenju. To je bilo vidljivo
još kada je Abazović po povratku iz SAD izjavio da se otuda uskoro
očekuju „dobre vijesti“. A prva dobra vijest bila je da treba
skloniti šarlatansku i štetočinsku vladu Zdravka Krivokapića jer su
svi, osim Bečićevih Demokrata, shvatili da bi njen dalji opstanak,
time što bi totalno upropastio državu Crnu Goru, mogao da nepovratno
kompromituje i samu vladajuću većinu.
Međutim, smena Krivokapićeve vlade bila je samo prvi korak i uslov
za realizaciju zamišljene opsežne operacije preuređenja političke
scene u Crnoj Gori. U toj operaciji postoje više etapnih ciljeva ali
njen vrhovni cilj jeste odvajanje manjinskih partija od DPS-a, ali
takođe i građanskih partija njenih tradicionalnih koalicionih
partnera (SDP, SD, LP). Političku i društvenu važnost ovoga cilja
nije shvatila ni aktuelna većina pa je zato impuls morao da dođe sa
strane. Naime, dokle god manjinske partije i drugi koalicioni
partneri budu bliski sa DPS-om, dotle će omiljena teza vladajuće
većine, naročito DF i Demokrata, o „diktatorskom“ i „kriminalnom“
režimu DPS-a, biti isprazna propagadna konstrukcija u koju niko neće
verovati. Upravo manjinske partije, svojim dugogodišnjim aktivnim
ućešćem u vlasti, kao i multietnički sklad ostvaren u Crnoj Gori,
predstavljaju živi dokaz dijaloškog karaktera društva građenog
naročito od sticanja nezavisnosti. Zbog toga, da bi teza o diktaturi
imala prođu, neophodno je odvojiti manjinske i građanske partije od
DPS-a, prevesti ih u savez sa aktuelnom većinom kako bi ona imala
više od 41 poslanika i kako bi se ta teza odnosila samo na DPS a ne
i na njene koalicione partnere.
Kao prelazna faza u ostvarivanju ovog strateškog cilja lansirana je
lukava ideja o memorandumu i o formiranju manjinske vlade. Svima je
jasno da u sadašnjem trenutku nije moguće uspostaviti saradnju
manjinskih i građanskih partija sa aktuelnom vladajućom većinom.
Između njih postoji dubok jaz koji DF i Demokrate stalno produbljuju
svojim govorom mržnje i netolerancije („selite se Turci“ i sl). Zbog
toga je neophodan izvesan prelazni period, period uzajamnog
prilagođavanja, a to treba da obezbedi manjinska vlada. Zamisao je
vrlo prosta: oni koji uđu u manjinsku vladu neće imati
principijelnog razloga, onda kada ona zapadne u krizu (a kriza se
može lako isprovocirati) da odbiju „pomoć“ i podršku DF-a i
Demokrata i njihov ulazak u tu vladu, čime bi operacija prebacivanja
manjinskih partija i drugih koalicionih partnera DPS-a u suprotni
tabor bila politički dovršena.
Oštre reakcije DF-a i Demokrata protiv ove zamisli pokazuju da je
oni, opsednuti patološkim strahom od DPS-a, nisu razumeli i nisu
shvatili o čemu se radi. Cilj URE nije povratak DPS na vlast već,
naprotiv, otimanje od nje njenih tradicionalnih saveznika i njihovo
prevođenje u aktuelnu vladajuću većinu, što znači slabljenje DPS-a i
jačanje sadašnje vlasti duboko uzdrmane katastrofalnim iskustvom sa
vladom Krivokapića. Ali, njihova oštra reakcija, a naročito
organizovanje uličnih demonstracija i pretnje oružanim otporom,
ukazuje na postojanje još jedne prvorazredne političke činjenice.
Naime, postalo je sasvim jasno da DF i Demokrate nisu sposobni da
prihvate pravila parlamentarne demokratije i nikada neće dozvoliti
da izgube vlast makar na izborima dobili i manje od deset odsto
glasova. Uostalom, izborni inženjering koji je započela
Krivokapićeva vlada biće ubrzano nastavljen, osim ako se URA i
manjinska vlada tome ne suprotstave, što će biti prvi test njihovih
stvarnih namera.
Kod Demokrata postoji još jedan dodatni razlog za besno reagovanje
protiv URE i njene ideje o manjinskoj vladi. Radi se o klasičnoj
poltičkoj ljubomori zbog toga što je URA izabrana od strane zapadnih
faktora za privilegovanog partnera, umesto Bečića i Demokrata kao
uticajnije partije. Međutim, ovaj izbor nije učinjen slučajno. Bečić
se suviše eksponirao u savezništvu sa Krivokapićem da bi mogao da
bude inicijator pada njegove vlade, pa je na kraju i podelio njegovu
sudbinu, dok su drugi rukovodioci Demokrata (Koprivica, Martinović,
Bogdanović) tek petorazredni politikanti kojima se mogu poveriti
samo poslovi komunalnog karaktera. S druge strane, Abazović ima tu
prednost da se u aktuelnim crnogorskim podelama na Crnogorce i Srbe,
antifašiste i četnike, ateiste i svetosavce, on, kao Albanac, ne
može svrstati ni u jednu od tih kategorija i može pretendovati na
ulogu nekakvog medijatora ili pomiritelja.
Drugi cilj ove zamašne operacije normalizacije političke scene u
Crnoj Gori tiče se izvesnog „pripitomljavanja“ i civilizovanja
Demokratskog fronta, odnosno njegovog pretvaranja od militantne
falange u normalnu parlamentarnu partiju. To podrazumeva tupljenje
njegovih fanatičnih stavova iz arsenala „srpskog sveta“,
potiskivanje rusko-srpskih sentimenata u privatnu sferu,
distanciranje od ratnohuškačke politike iz 90-ih i još mnogo toga
drugog što ovu organizaciju čini neprihvatljivom za partije
nacionalnih manjina. Istovremeno sa time trebalo bi bitno smanjiti
uticaj Srpske pravoslavne crkve u političkim pitanjima. Ocenjuje se
da su svi glavni zahtevi SPC ispunjeni i da je ona obezbedila
nad-državni status u Crnoj Gori i izuzela sebe iz pravnog poretka,
tako da sada više nema potrebe da se meša u dnevno-politička
pitanja.
Ovaj gotovo udžbenički plan za normalizaciju prilika u Crnoj Gori
ima nekoliko slabih tačaka, odnosno hendikepa koji izazivaju
ozbiljne sumnje u mogućnost njegove realizacije.
Prvi hendikep odnosi se na pogrešno shvatanje prirode i karktera
DPS-a. Nesporna je činjenica da je ta partija, naravno uz svesrdno
angažovanje i pritisak manjinskih partija, liberala i
socijaldemokrata, ipak najzaslužnija za savremena strateška
opredeljenja Crne Gore: za ostvarivanje državne nezavisnosti i
izvlačenje iz velikosrpskih projekata,za državno konstituisanje Crne
Gore sa sopstvenim državnim i nacionalnim obeležjima, za potpuno
novu, severnoatlantsku spoljnopolitičku orijentaciju i članstvo u
NATO paktu uprkos žestokim otporima u zemlji i okruženju, za
društvene i političke reforme koje su zemlju dovele na korak od
Evropske unije, za snažnu promenu tradicionalnog rusofilskog
mentaliteta i za njegovo dominantno usmerenje ka Zapadu itd.
Nemoguće je visoko ceniti sva ova dostignuća a istovremeno
demonizovati onoga ko ih je ostvario. To jednostavno nema smisla,
nije etički i nije logično. Ako parafraziramo onog nemačkog naučnika
koji je rekao da je logika najveći neprijatelj demokratije, onda
ćemo neminovno doći do zaključka da vlast treba prepustiti onima
koji će sva ta dostignuća revidirati i odbaciti. Veštački pokušaj da
se neko drugi proglasi tumačem i braniocem tih dostignuća, kao što
je to učinjeno sa famoznim Sporazumom tri koalicije iz septembra
2020. godine, neizbežno vodi menjanju strateške orijentacije zemlje,
pa je tako proces pridruživanja EU sasvim zaustavljen, o spoljnoj i
unutrašnjoj politici odlučuje se u Beogradu, skrnave se obeležja
antifašizma, političko ustrojstvo zemlje pretvara se u teokratiju,
na manifestacijama se vijore samo srpske zastave itd. Jednostavno,
kao što je nemoguće da neko u vaše ime izjavljuje ljubav voljenoj
osobi, tako isto je nemoguće da vaš svetonazor ostvaruje neko ko ima
sasvim suprotne ideje, vrednosti i verovanja, neko sa sasvim
suprotnim svetonazorom.
Drugi hendikep ove operacije odnosi se na slab legitimitet i
nedovoljan medijatorski kapacitet URE i njenog lidera Abazovića. Ni
jedna od dve suprotstavljene političke grupacije nema o njima dobro
mišljenje i nije spremna da im prizna ulogu glavnog protagoniste.
Osim toga, suviše je vidljivo da glavni motiv URE i Abazovića nije
želja za ozbiljnim društvenim i ekonomskim reformama, već pre svega
neprikriveno vlastoljublje i želja za ličnom promocijom. Uostalom,
to nije karakteristika samo URE već isto tako, a možda i više, i
Demokratskog fronta i Demokrata i njihovih lidera. Svi su oni nakon
osvajanja vlasti pojurili kao čopor gladnih vukova na funkcije i
radna mesta u državnim organima, javnim preduzećima, ustanovama iz
oblasti obrazovanja, zdravstva, kulture i svega drugog što se činilo
lukrativno tako da su za kratko vreme osvojili preko 600 „pozicija
po dubini“. Njihovo ponašanje neodoljivo podseća na ono što je
Musolini rekao uoči Marša na Rim: „Naš program je jednostavan: mi
želimo da upravljamo Italijom“. Koliko vladajuću većinu ne
interesuje stanje u crnogorskom društvu najbolje se videlo prilikom
skupštinske rasprave o smeni vlade i predsednika Skupštine Bečića.
Niko od njih nije ni jednu reč rekao o katastrofalnom ekonomskom i
finansiskom stanju u kome se zemlja nalazi, o rastućoj
nezaposlenosti, o alarmantnoj zdravstvenoj situaciji i o drugim
gorućim problemima društva, već samo o tome kako sačuvati osvojenu
vladajuću poziciju i kako sprečiti da se DPS ne vrati ponovo na
vlast. A na strani URE i Abazovića postoji još jedan veliki problem:
oni su od septembra 2020. dali ključan doprinos posrbljavanju i
klerikalizaciji Crne Gore, što će reći njenom anti-evropskom
usmerenju, pa je sada veoma upitna njihova sposobnost da budu
protagonisti proevropske orijentacije. Za tako nešto potrebni su
čvrsti dokazi, pre svega u smislu hitnog poništavanja nekih od
nakaradnih odluka Krivokapićeve vlade.
Treći hendikep operacije o kojoj je reč sastoji se u potcenjivanju
snage religioznog fundamentalizma i nacionalističke mitomanije. Čini
se da ništa nije naučeno iz iskustva u Avganistanu gde je sva ona
ogromna vojna i finansijska sila Zapada jednostavno kapitulirala
pred religioznim fanatizmom, pa sada gledamo neverovatnu scenu kako
taliban bičuje ženu na trgu u Kabulu pred masom sveta koja to nemo
posmatra. Ta scena nije samo poraz Zapada, ona je poraz univerzalnog
razuma i morala savremene civilizacije. Isti taj mentalitet
prepoznatljiv je i u muralima Ratku Mladiću širom Srbije i Crne
Gore, u negiranju genocida u Srebrenici, u pesmi „Polećela crna
ptica, Pljevlja biće Srebrenica“, u paroli „Šiptar, Hrvat, balija,
nisu naša bratija“, u ponosnom demonstriranju četničkog identiteta
Vesne Bratić i u bezbroj sličnih manifestacija posvećenosti „srpskom
svetu“. Nema ni najmanjeg nagoveštaja da Demokratski front i
Demokrate, kao i Srpska pravoslavna crkva, žele da se odvoje od ovog
narativa, naprotiv, što projektovanu normalizaciju političkog života
u Crnoj Gori čini potpuno neizvesnom. |
