|
Turbulencije koje su prošle godine zahvatile tek osnovanu Partiju
radikalne levice ponovo su na dnevni red postavile pitanje zbog čega
u Srbiji nije moguće imati jednu istinsku i respektabilnu partiju
levice koja bi bila u stanju da kroz parlamentarni život promoviše
vrednosti za koje se zalaže.
Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan i zahteva analizu brojnih
društvenih fenomena koji ovde mogu biti samo naznačeni. Uprošćeno
rečeno, na razvrstavanje političkih partija i na njihov identitet
utiču dve vrste faktora: s jedne strane to su endogeni faktori koji
se tiču samog partijskog organizovanja, a sa druge su egzogeni
faktori koji se tiču stanja u nekom društvu i dominantnih kretanja u
savremenom svetu.
Za identifikaciju neke političke partije i utvrđivanje njenog mesta
na političkoj lepezi, koja se kreće od ekstremne levice pa preko
centra do ekstremne desnice, iz sfere endogenih faktora najvažnija
su tri elementa: naziv te partije, zatim njena programska
orijentacija i konačno njena praktična politička delatnost.
Kada je u pitanju naziv političkih partija stvari su nekada, u
skladu sa maksimom Nomen est omen, bile jednostavnije i bio je
dovoljan i sam naziv da bi se odredilo mesto neke partije i njen
karakter (Konzervativna, Komunistička, Socijalistička i sl). Danas
je situacija u velioj meri izmenjena. Pod uticajem teorija o kraju
ideologije, kao i ideja o postmodernom društvu u kome „više ni jedna
ideologija nije u stanju da zapali mase“ (Lipovecki), mnoge partije
negiraju da spadaju u levicu ili desnicu, nastoje da se definišu kao
ideološki neutralne i posvećene samo apstraktnom opštem interesu,
usled čega biraju nazive koji ne dozvoljavaju političku
prepoznatljivost. Tako u Španiji postoji partija pod nazivom Možemo,
u Bugarskoj pod nazivom Nastavljamo promene, u Rusiji Jedinstvena
Rusija, u Italiji Pokret pet zvezdica, u Srbiji koalicija partija
pod nazivom Moramo itd, a ima i partija sa vrlo bizarnim nazivom.
Paralelno sa ovom tendencijom ide i tendencija stvaranja takozvanih
omnibus partija, ili catch all partija u čijim se programima nalaze
obećanja svim društvenim grupama i slojevima bez obzira na njihove
protivurečne interese. Konačno, tu je i problem političke mimikrije
kada neka partija uzima naziv, najčešće levičarskog značenja,
suprotan njenom praktičnom političkom delovanju. Tako u Portugalu
postoji Socijaldemokratska partija koja je u stvari partija desnog
centra a ne levice (na levici je Socijalistička partija Portugala),
a u Sloveniji je ekstremni desničar Janez Janša takođe osnovao
Socijaldemokratsku partiju i uspeo da je učlani u Socijalističku
internacionalu, odakle je brzo isteran kada su shvatili s kim imaju
posla. Slična je situacija i u Srbiji gde se Socijalistička partija
Srbije i Pokret socijalista predstavljaju kao partije levice a u
praktičnoj politici zastupaju ekstremno desničarske stavove i nalaze
se u dugogodišnjoj koaliciji sa reakcionarnom Srpskom naprednom
strankom. Na političku mimikriju snažno utiče i proces „starenja“
političkih partija kada one, u dogogodišnjem trajanju, izgube svoj
početni entuzijazam i reformski naboj. Karakterističan je primer
Revolucionarne institucionalne partije Meksika koja je počela kao
izrazito levičarska partija a danas je partija centra pa čak i
desnog centra, a sličnu evoluciju doživeo je i Savez komunista
Jugoslavije koji se od pokreta promena pretvorio u partiju vlasti.
Što se tiče programskih i statutarnih dokumenata političkih partija
njihova analiza nije pouzdan elemenat za utvrđivanje identiteta neke
partije. Naime, odavno je zapaženo da su ta dokumenta vrlo slična i
da među njima nema neke značajnije razlike koja bi omogućila
političku prepoznatljivost partije. U svim tim dokumentima postoje
gotovo identične deklaracije o demokratiji, o zalaganju za slobodno
društvo i prava građana, za materijalni progres i bolji život svih
građana i slične uopštene formulacije podložne različitom tumačenju,
iz kojih nije moguće zaključiti da li se radi o partiji levice ili
desnice. Došlo se čak dotle da postoje ljudi i agencije za stručno
pisanje programa i statuta partija, za nalaženje odgovarajućih
slogana i za političku promociju, koji svoje standardne usluge
podjednako pružaju svakoj od partija sa političkog spektra.
Kao najpouzdaniji kriterij za utvrđivanje identiteta neke partije
ostaje njena praktična politička delatnost i operativno angažovanje
u ostvarivanju nekih vrednosti i ciljeva. Teškoću u ovom pogledu
predstavlja činjenica da se društva i države, uprkos procesima
globalizacije, međusobno razlikuju pa se ne mogu primeniti
univerzalni kriterijumi. Tako je u zemljama Trećeg sveta, naročito u
Latinskoj Americi, borba za agrarnu reformu bila glavni „lakmus
test“ za partije levice. U nekim evropskim zemljama partije levice
prepoznavale su se ranije po žestokoj borbi za pravo glasa žena, za
abortus i za pravo na razvod braka, ali su ta pitanja danas uglavnom
konzumirana, dok su u prvi plan izbila ekološka pitanja.
Svojevremeno su takođe borba za mir i za razoružanje bile tipično
levičarske teme, naročito u doba hladnog rata ili u periodu rata u
Vijetnamu, dok se danas takvi glasovi vrlo retko čuju uprkos tome
što situacija u svetu nije bitno promenjena. Može se zaključiti da u
svakom društvu postoje pitanja koja dominantno određuju karakter
političkih partija, odnosno pitanja koja čine vododelnicu između
partija levice i desnice, bez obzira da li se radi o pitanjima
karakterističnim samo za to društvo ili i za širu međunarodnu
zajednicu. S tog stanovišta potrebno je utvrditi koja su to pitanja
koja u Srbiji predstavljaju lakmus test za partije levice, odnosno
pitanja na kojima se one oštro odvajaju od partija desnice. Ali pre
nego što na to odgovorimo neophodno je pogledati kako na profil
političke partije utiču pojedini egzogeni faktori.
Od egzogenih faktora treba pre svega pomenuti one koji snažno utiču
na homogenizaciju i uniformnost društva i koji stvaraju situaciju u
kojoj je teško zalagati se za društvene promene jer za njih u
prisustvu uniformnosti „nema ni mnogo razloga“ (Pareto). A pošto su
partije levice u principu pre svega partije promena, to je jasno da
uniformnost društva ne stvara dobru atmosferu za njhovo delovanje.
Do uniformisanja društva, zbijanja redova i nacionalne
homogenizacije dolazi najčešće pod uticajem događaja koji ugrožavaju
kolektivnu bezbednost nekog društva, kao što su razne prirodne
kataklizme, međunarodni sporovi i oružani sukobi kada „staleške i
klasne suprotnosti odlaze u drugi plan“ (Maks Veber), što znači da i
partijske razlike odlaze u drugi plan zato što tada „faktor
nacionalno potiskuje faktor partija“ (Robert Mihels).
Sličan efekat kao i rat proizvodi ideologija nacionalizma a taj
momenat je za srpsko društvo veoma važan jer se ono nalazi pod
apsolutnom hegemonijom srpskog nacionalizma. Međutim, dok je rat
stvarna pretnja za neku zajednicu, dotle se nacionalizam zasniva na
izmišljenim opasnostima i na veštačkom stvaranju neprijatelja i
njihovih pretnji. Za razliku od rata u kome je uglavnom sve
vidljivo, nacionalizam je jedna nevidljiva mentalna tvorevina
zasnovana na mitovima, propagandnim špekulacijama, lažnim vestima,
vulgarnoj patetici i „ljubavi“ prema svom narodu, paranoji i
apokaliptičnim predviđanjima. Školski primer takvog nacionalizma je
srpski nacionalizam koji u javnom duiskursu agresivno nameće govor o
ugroženosti srpskog naroda, naročito van Srbije, o neprijateljskim
namerama drugih, uglavnom susednih naroda i o planovima za uništenje
Srba, o stvarnom, a još više izmišljenom stradanju Srba kroz
istoriju, o odlučnosti aktuelne vlasti da tako nešto više nikada ne
dozvoli i o potrebi vojnog jačanja Srbije, o planovima raznih snaga
da sve to spreče, pre svega atentatom na predsednika republike
Srbije itd. Sve to praćeno je izlivima jeftinog rodoljublja,
otkrivanjem neke slavne prošlosti, podizanjem spomenika, pevanjem
nacionalističkih pesama, crtanjem zastava, murala, parola i druge
banalne ikonografije, uz snažno negiranje onoga što je bila stvarna
istorija Srbije, naročito kada se radi o njenoj nečasnoj ulozi u
raspadu Jugoslavije i ratovima 90-ih godina. Sastavni deo ovog
retrogradnog kretanja srpskog društva je porast političke uloge
Srpske pravoslavne crkve kao rasadnika srpskog nacionalizma i
sledstvena klerikalizacija svih aspekata društvenog života.
Suvišno je i govoriti da u atmosferi koju stvara hegemonija srpskog
nacionalizma nema nikakvih mogućnosti za afirmaciju partija levice.
U teoriji je poznato da nacionalizam stvara u društvu mentalitet
nacionalnog opsadnog stanja u kome se sve najvažnije poltičke
partije, kao što se danas događa u Srbiji, utrkuju u izjavama
vernosti nacionalnom identitetu i u verbalnoj spremnosti za njegovu
odbranu. To je atmosfera iz koje, kao iz nekog vrela, izbijaju govor
mržnje, netolerancija, suzbijanje svakog političkog pluralizma i
drugačijeg mišljenja, usled čega je nacionalizam glavni neprijatelj
demokratije.
U opisanoj situaciji čini se nedvojbeno da lakmus test za levicu u
Srbiji predstavlja odlučan i jasan otklon od srpskog nacionalizma,
od njegove sulude politike sukoba sa susednim narodima i sa celom
međunarodnom zajednicom tokom 90-ih godina i od svih onih ličnosti i
političkih aktera koji su bili protagonisti ratnih zločina i
genocida u Srebrenici, Prijedoru, Foči, Sarajevo i brojnim drugim
mestima. Bez radikalnog raskida sa smutnim vremenom u kojem Srbija
živi već više od tri decenije i sa svim onim društvenim činiocima
koji su to vreme kreirali i danas ga kreiraju, svaka diskusija o
društvenom progresu svodi se na obično sholastičko naglabanje.
Međutim, oni u Srbiji koji pretenduju na levičarsku orijentaciju,
naročito onu marksističkog karaktera, imaju sasvim drugačije
tumačenje sadašnje društvene stvarnosti u Srbiji. Oni smatraju da je
njihov glavni protivnik kapitalizam, da je nacionalizam samo produkt
kapitalizma i da će rušenjem kapitalizma automatski biti eliminisan
i nacionalizam. Zbog toga se oni, najčešće pod providnim izgovorom
da su okrenuti budućnosti, ne izjašnjavaju o delikatnim temama iz
nedavne prošlosti, a ima i onih koji o karakteru ratova 90-ih i
rušenju Jugoslavije, o Srebrenici, NATO bombardovanju Srbije, Oluji,
Kosovu i drugim lakmus pitanjima imaju identične stavove kao i
srpski nacionalizam i njegove partije vlasti.
Ostavljajući po strani činjenicu da teza o rušenju kapitalizma, u
situaciji kada je kapitalizam trijumfovao nad evropskim
socijalizmom, deluje kao izgovor da se ne ide u konfrontaciju sa
nacionalizmom i da se stvari odlože ad calendas grecas, treba
primetiti da teza o karakteru nacionalizma potiče još iz ranog
komunističkog pokreta, naročito njegovog boljševičkog krila pre
Oktobarske revolucije. I tada se govorilo i verovalo da je
nacionalizam produkt kapitalizma i buržoazije, da je radnička klasa
po prirodi internacionalistička dok je buržoazija nacionalistička,
pa se u skladu sa tim koristio samo termin buržoaski nacionalizam.
Naravno, kasniji razvoj događaja izvrgao je ruglu tezu o
nacionalizmu kao produktu kapitalizma jer je nacionalistički
motivisanih sukoba bilo ne samo u pojedinim socijalističkim zemljama
već i između njih, a ti sukobi su ponekad prelazili u prave ratove.
Još je Lenjin pred kraj života uočio vitalnost nacionalističkih
osećanja u ruskom društvu i ukazao na potrebu zaštite drugih naroda
od „najezde pravog Rusa, Velikorusa-šoviniste, u biti podlaca i
nasilnika, kakav je tipičan ruski birokrat“. Ispostavilo se,
međutim, da nacionalizam nije svojstvo samo Rusa i njihovih
birokrata, već da se radi o osećanju vezanom za individualnu i
kolektivnu psihologiju koje je nezavisno od karaktera društvenog
uređenja i produkcionih odnosa. Da je to tako pokazuje i činjenica
da je nacionalizam veoma prisutan i kod radničke klase, iako bi ona,
po marksističkoj definiciji, trebalo do bude nosilac proleterskog
internacionalizma. Ostaće upamćen slučaj kada su radnici iz Rakovice
došli pred Skupštinu nezadovoljni svojim položajem, a vratili se
umireni nacionalističkim govorom Slobodana Miloševića; tada se
govodilo da su oni došli kao radnici a vratili se kao nacionalisti.
Možemo zaključiti da levičarske ideje i organizacije ne mogu
prosperirati kada u društvu vlada mentalitet opsadnog stanja i
nacionalističke indoktrinacije te da bi zato za levičare u Srbiji
osnovni zadatak morao biti borba protiv srpskog nacionalizma. Dok se
ne shvati da je, parafrazirajući Lenjina, Velikosrbin-šovinista, u
biti podlac i nasilnik, svaka priča o socijalizmu i kapitalizmu biće
sterilna i imaće za posledicu nepostojanje prave levice na
političkoj sceni Srbije, kao što je to danas slučaj. |
