|
Hoće li predsjednik Ruske Federacije Vladimir Putin, nakon što je
prethodnih dana naredio stavljanje ruskih nuklearnih snaga za
odvraćanje u visoko stanje pripravnosti, zaista ostvariti svoju
prijetnju datu 24. februara 2022. i svijet dovesti u situaciju
„kakva do sada nije viđena“? Blefira li predsjednik Putin kada kaže
da će „organizatori bilo kakvih provokacija“ protiv ruske agresije
na Ukrajinu „zažaliti kao što nikada nisu“?
Bivši šef ruske diplomatije Andrej Kozirjev, koji je armiju
predsjednika Putina nazvao ,,Potemkinovom vojskom“, ne misli da će
ruski predsjednik posegnuti ,,za nuklearnim naoružanjem“. ,,Ne
vjerujem da bi Rusija upotrebila nuklearno oružje, vjerujem da je
Putin racionalan akter“.
Slično misli i penzionisani profesor Filozofskog fakulteta u
Beogradu, psiholog Žarko Korać. Ne sporeći da trenutno svjedočimo
najvećoj krizi nakon Drugog svjetskog rata, za što se, kako kaže,
postarao ruski predsjednik Vladimir Putin lično, profesor Korać u
intervjuu za Pobjedu kaže da je čovjek sa kojim je svojevremeno
razgovarao kao potpredsjednik Vlade Srbije u mandatu Zorana Đinđića,
racionalniji nego što se to na prvi pogled čini.
„Nema sumnje da svedočimo najvećoj ratnoj pretnji još od vremena
takozvane kubanske krize iz oktobra 1962. godine. Činjenica je da
je, pominjanjem nuklearnog oružja, Vladimir Putin uznemirio svet.
Dosadašnje krize i ratovi u svetu, koji su imali ogroman broj
žrtava, ipak nisu uključivale potencijalnu upotrebu nuklearnog
oružja; čak ni tamo gde je Rusija direktno vojno intervenisala.
Mislim na Avganistan, Gruziju, Jermeniju, Siriju…“, kaže profesor
Žarko Korać.
„Sve ovo pokazuje koliko je Vladimiru Putinu stalo do pobede u ratu,
koji će ga, kako veruje, proizvesti u ,,obnovitelja ruske imperije“.
Vidite li mogućnost da se ruska agresija na Ukrajinu u ovom momentu
nekako zaustavi?
Naravno, agresija se može zaustaviti mirovnim sporazumom, ali u ovom
bi se trenutku svaki sporazum mogao doživeti kao poraz Vladimira
Putina. Maksimalistički zahtevi ruskog predsednika ne ostavljaju
mnogo prostora za kompromis. To što Putin traži nije samo
kapitulacija Ukrajine, već i nestanak te države.
Kakav nestanak?
Nestanak Ukrajine ne samo u formalnom, nego pre svega u suštinskom
smislu.
Hoćete da kažete da, umjesto mira, očekujete eskalaciju?
Eskalacija koja sledi mogla bi da podrazumeva sve više nasilja i sve
više nediskriminativnog uništavanja civilnih objekata, kao i
nastavak opkoljavanja manjih gradova, uništavanja njihove urbane
infrastrukture – ulica, zgrada, vodovoda, električne mreže. Bojim se
da Ukrajini predstoje veoma teški dani, u kojima ćemo gledati kako
sve više građana te zemlje ostaje bez struje, vode, grejanja i
hrane.
Nedavno je nekadašnji ministar vanjskih poslova Crne Gore Miodrag
Vlahović, komentarišući poziciju predsjednika Putina, kazao da je
ruski predsjednik na početku agresije odigrao svoju posljednju
kartu, što, kako je rekao, može biti opasno. Ima li u ovom momentu
predsjednik Putin izlaznu strategiju?
Moguće da takva strategija postoji, ali je ja, iskreno, trenutno ne
vidim. Što je duboko zabrinjavajuće. Pritom, jasno je da ni jedan
ukrajinski predsednik neće pristati na komadanje svoje zemlje. Ipak,
s obzirom na to da rat po svemu sudeći ne ide kako je Putin
zamislio, nije isključeno da bi ruski predsednik uskoro mogao početi
da razmišlja i o izlaznoj strategiji. Što se pokazuje kao veoma
ozbiljan problem: sve je više poginulih ruskih vojnika, više napada
na civilne objekte u Ukrajini, koji bi se u budućnosti mogli
okarakterisati kao ratni zločin, izolacija i osuda Rusije od srane
sveta…
I to je paradoks trenutne Putinove pozicije: što je više želje za
završetkom rata, sve su manje šanse da se to i desi.
Opasno je kada se čovjek nađe u bezizlaznoj poziciji, zar ne? Koliko
je opasno ako se u takvoj situaciji nađe jedan od politički
najmoćnijih ljudi na svijetu?
Naravno da je opasno. Međutim, ima i jedna dobra stvar u svemu, a to
je da Putin i dalje ne odbija razgovor sa značajnim evropskim
političarima, pre svega sa francuskim predsednikom Emanuelom
Makronom, sa kojim ipak održava vezu i prihvata da sa njim razgovara
o ratu. Takođe, razgovara i sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom,
što je važno ne samo zbog toga što je Nemačka najbrojnija evropska
zemlja posle Rusije, nego je i ekonomski najjača. U toj je državi,
da Vas podsetim, Putin kao oficir KGB-a živeo nekoliko godina. Putin
je proteklih dana obavio razgovore sa još nekoliko svetskih lidera,
uključujući i izraelskog premijera Beneta, koji je nedavno u Moskvi
sa njim proveo gotovo četiri sata.
Dobro, ali što hoćete da kažete? Što to, zapravo, znači?
Sama činjenica da Putin razgovara sa ljudima koji agresiju Rusije na
Ukrajinu vide na drugačiji način i koji od njega traže da zaustavi
rusku armiju, jedini je stvarno dobar znak koji govori da predsednik
Rusije još želi da čuje i druge i da im objasni svoju poziciju.
Zanimljivo je da Putin ne razgovara sa Amerikancima i sa Englezima.
Zašto?
Zato što su, gledano iz njegove pozicije, Džo Bajden i Boris Džonson
teški pregovarči u smislu da su uže zategli do kraja. Njihova je
retorika dosta oštrija i oni, baš kao i Putin, često prete.
U svakom slučaju, ovaj rat je veoma opasan po svetski mir i zato
što, pored ostalog, nuklearnom supersilom danas komanduje autokrata,
kome su donedavno prilično lako prolazile sve političke odluke. Svet
se nije previše potresao od ruskog prisvajanja Krima, od rata u
regiji Donbasa sa više od deset hiljada mrtvih, od faktičke podele
Moldavije, Gruzije i Jermenije. Za Putina sada mora predstavljati
veliko iznenađenje sve što se u Evropi dogodilo kao reakcija na
njegovu agresiju u Ukrajini.
Mislite da je predsjednika Putina iznenadilo jedinstvo Zapada?
Mislim da je Putin napravio dve ozbiljne političke greške: potcenio
je reakciju građana Ukrajine, kao i složnost EU i NATO u osudi
njegove agresije. Ruski predsednik je svakako racionalan, ali
pretpostavke koje su ga vodile ka ratu u Ukrajini bitno su drugačije
od onih koje vode nas kada procenjujemo domete tog rata.
Vi, dakle, ne vjerujete u spekulacije da agresijom na Ukrajinu
rukovodi čovjek smanjene uračunljivosti, kako pišu pojedini zapadni
mediji? Ovakve ocjene nedavno je negirao bivši šef ruske diplomatije
Andrej Kozirjev.
Saglasan sam sa bivšim šefom ruske diplomatije. Mislim, naime, da je
Putin racionalan. Međutim, problem je to što predsednik Rusije sve
uzroke koji su doveli do rata i sve posledice tog rata vidi i tumači
na potpuno drugačiji način u odnosu na ostatak Evrope. Zašto? Pored
ostalog i zato što su njegove prethodne vojne akcije vojnog –
doduše, manjeg intenziteta – u Jermeniji, Gruziji, Donbasu, Krimu
prošle bez odgovarajuće reakcije Zapada.
Mislim da je benevolentnost Zapada Putinu olakšala donošenje odluke
o napadu na Ukrajinu, a ne nekakvo njegovo psihičko stanje.
Što je još uticalo na tu odluku, što mislite?
Možda Putinovo uverenje da je Zapad slab i razjedinjen, ulaganja u
novo rusko naoružanje, moguće duboko lična frustracija zbog raspada
Sovjetskog Saveza, osećanje da je Rusiju ,,digao iz pepela“
Jeljcinovog doba, vešto nanipulisanje javnim mnjenjem u Rusiji,
snažna podrška unutar Rusije aneksiji Krima… Ali i, kažem, odnos
Zapada prema njemu. Jer nije samo Rusija od Putina napravila cara;
to je činio i Zapad. I Putin se zaista danas tako i ponaša: kao
čovek koji nikome ni za šta ne polaže račune.
Pažljivo pratim svetske medije: premijer Benet ništa nije rekao o
pregovorima sa Putinom, Makron je očito bio veoma iznenađen dužim
razgovora sa ruskim predsednikom, u kojem se Putin pokazao kao
izuzetno nepopustljiv. Ako biste me pitali o kakvoj vrsti patologije
je reč, a možemo je, u većoj ili manjoj meri prepoznati kod gotovo
svakog čoveka, rekao bih vam da je Putin agresivni narcis. Što ga
uglavnom ne sprečava da stvari oko sebe jasno vidi. S tim što, kao
svaki narcis, misli da je u svakoj situaciji on centralna ličnost
oko koje se sve okreće.
Sada se i okreće?
Tačno je, okreće se. Cela Evropa se njime danas bavi, ali na način
koji nije dobar ni za Putina ni za Rusiju. Podsećam da se čak i
tradicionalno neutralna Švajcarska priključila ekonomskim sankcijama
protiv Rusije, dok je Nemačka donela odluku da poveća izdvajanja za
odbranu i izveze odbrambeno oružje u Ukrajinu.
Može se reći da je u ovom trenutku Putinova Rusija potpuno izolovana
na Zapadu, ali i u velikom delu sveta.
Koliko je Rusija sposobna da izdrži tu vrstu izolacije i sankcije
Zapada?
Rusija bi sankcije mogla dugo izdržati, ali će najveću cenu, kao i
uvek, platiti običan svet. Pad rublje je već mnogima od njih obrisao
ušteđevinu, učinio da građani bankama više ne mogu da vraćaju
kredite. Rusi će sve teže putovati izvan zemlje, njihove
avio-kompanije ne lete izvan Rusije, čuvajući sopstvene avione od
zaplene.
Kao dobar primer efikasnosti sankcija mogu poslužiti i sankcije koje
je, devedesetih godina prošloga veka, Zapad uveo Miloševićevoj SR
Jugoslaviji. Verujem da ćemo i sada gledati kršenje sankcija, odluku
Kine da ih se ne pridržava i sl. Pritom, nije reč samo o Kini, nego
i o drugim zemljama. Drugim rečima, ovo su sankcije koje je Zapad, a
ne ceo svet uveo Rusiji. A skoro sva ruska ekonomija zavisi od
zapadne tehnologije. Biće potrebne godine da se to barem delimično
promeni. Sa druge strane, i Rusija skoro u potpunosti ekonomski
zavisi od izvoza nafte i gasa.
Jednom je američki senator Mekejn krajnje cinično primetio da je
,,Rusija benzinska stanica koja se pretvara da je država“. Pita li
se neko šta će biti kada zapadni svet postepeno smanji svoju
zavisnost od ruskih energenata?
Kina se, kažete, ne pridržava sankcija…
Kina je s jedne strane zabrinuta zbog mogućeg proširenja sukoba;
istovremeno, pokušava da se postavi kao primarni ekonomski, posebno
energetski partner Rusije. Je li to bilo očekivano? Pa, jeste.
NATO, koji je počeo da djeluje neefikasno i djelimično anahrono,
Putinovom intervencijom postao je ponovo veoma relevantan. Ovo je
možda jedan od najvažnijih rezultata Putinovog rata: vojno je
ujedinio Zapad upravo onda kada mu se činilo, posebno nakon
Trampovog mandata na mjestu predsjednika SAD, da je Zapad slab i
razjedinjen
Predsjednik Volodimir Zelenski upozorava Zapad da će, ako ostavi
Ukrajinu da se sama bori, neka od zemalja NATO biti sljedeća meta
ruske agresije. Očekujete li da će Rusija krenuti na Baltičke
zemlje?
Zelenski se očajnički bori da angažuje NATO da se aktivnije umeša u
sukob. Savršeno ga razumem, ali to što on traži neće se desiti.
Svakako ne onako kako se Zelenski nada. Međutim, upravo se ovde
krije srž pouke ukrajinskog predsednika, koji su mnogi razumeli: da
je Ukrajina bila deo NATO, ovo se ne bi desilo! Jedan
vojno-politički savez, koji je počeo da deluje neefikasno i
delimično anahrono, Putinovom intervencijom postao je ponovo veoma
relevantan. Ovo je možda jedan od najvažnijih rezultata Putinovog
rata: vojno je ujedinio Zapad upravo onda kada mu se činilo, posebno
nakon Trampovog mandata na mestu predsednika SAD, da je on slab i
razjedinjen.
Ne verujem da će Putin vojno napasti neku NATO zemlju, ali su mnoge
od njih, kao baltičke države ili Poljska, opravdano duboko
zabrinute. Imale su, naime, istorijski veoma komplikovane odnose sa
Rusijom. Najblaže rečeno.
Ako svijet preživi rusku agresiju na Ukrajinu, postoji li opasnost
da država koja je dala ogroman doprinos borbi protiv fašizma tokom
Drugog svjetskog rata sada ponese žig koji je dugo nosila Njemačka
poslije Hitlera i nacizma?
Tek ćemo da vidimo moralne posledice ovog rata. Trenutno su užasne.
Trebalo bi imati na umu i jednu psihološku činjenicu.
Koju?
Po svojoj prirodi, ljudi su skloni da budu na strani slabijeg.
Rusija, najveća zemlja po površini na svetu i nuklearna super sila,
napada mnogo manju zemlju, koja joj je još i sused. Ko bi poverovao
u osnovni narativ ruske agresije da je ,,Ukrajina ugrožavala
Rusiju“?! Kada tome dodate Putinove eksplicitne tvrdnje da Ukrajinci
kao narod ne postoje i da je Lenjin pogrešio što im je dao republiku
– i to u vreme kada je 1922. formiran Sovjetski Savez – dobićete
odgovor zašto je na Zapadu Putin toliko nepopularan i zašto ga
porede sa tiranima iz prošlosti. Čak i sa Hitlerom.
U tom smislu, ono što ste konstatovali u pitanju jeste tragična
istina: narod koji je izgubio toliko miliona ljudi u Drugom svetskom
ratu sada se doživljava kao varvarski.
Kako se agresija Rusije na Ukrajinu odražava na region? Vidimo li
već posljedice?
Siguran sam da će ruska agresija na Ukrajinu imati krupne posledice
u regionu. Koje se već vide.
Naime, proputinovske političke snage na Zapadnom Balkanu trenutno su
u ozbiljnoj regresiji. Pogledajte samo izjave Milorada Dodika ili
cviljenje Aleksandra Vučića, koji gotovo svakodnevno ponavlja koliko
mu je teško. U ovom momentu mi se čini da jedino Demokratski front u
Crnoj Gori i Vojislav Šešelj u Srbiji – što je, politički gledano,
isto – i dalje mašu ruskim zastavama i nose Putinove slike. Ostali
su oprezniji, vide da se stvari menjaju velikom brzinom. Nadam se da
će, nakon ruske agresije na Ukrajinu, i EU i SAD pažljivije
pogledati region i jasnije videti šta su i gde su proputinovske
snage.
Od ,,Otvorenog Balkana“ nema ništa! Ako je ikada i bilo… Umjesto
,,Otvorenog Balkana“, pametan odgovor na postojeću krizu bilo bi
brže uključivanje zemalja regiona u EU.
Što nijesu činile do sada; naprotiv: ambasade nekih zapadnih zemalja
u Podgorici javno su građanima Crne Gore čestitale „slobodu“ koju su
im donijele proruske, kleronacionalističke političke snage, ojačane
nominalno građanskom koalicijom Dritana Abazovića.
Pozdravljanje formiranja ,,apostolske vlade“ ili pohvale na račun
Vučića koji se ne usuđuje da uvede ekonomske sankcije Rusiji – mnogo
su koštale i crnogorsko i srpsko društvo. Nadam se da su iz tih
grešaka svi naučili važne lekcije. Tektonske političke promene koje
je izazvala ruska agresija na Ukrajinu već su, kažem, vidljive i u
Evropi i u svetu. Uostalom, pogledajte šta se dogodilo sa projektom
,,Otvoreni Balkan“.
Što se dogodilo?
Od ,,Otvorenog Balkana“ nema ništa! Ako je ikada i bilo… Umesto
,,Otvorenog Balkana“, pametan odgovor na postojeću krizu bilo bi
brže uključivanje zemalja regiona u EU. Uostalom, Bugarska i
Rumunija primljene su u EU po ubrzanoj proceduri, iako u to vreme
nisu ispunjavale baš sve uslove za prijem. I svet i Evropa idu iz
krize u krizu: pandemija, sada i ozbiljan rat u Evropi, pa najveća
izbeglička kriza u od Drugog svetskog rata… Gde će milioni izbeglica
iz Ukrajine? Kako im pomoći? Dok razgovaramo, rat besni, ljudi ginu,
razara se Ukrajina. Kada će stati, kako će se sve završiti? Bojim se
da odgovore na ta pitanja ovog trenutka niko ne zna.
Sreća je Crne Gore što je u NATO-u
Kako vidite poziciju Crne Gore u kontekstu ruske agresije na
Ukrajinu?
Crna Gora ima sreću što ju je prethodna vlast uvela u NATO savez. Sa
tako agresivnim proputinovskim strankama, pitanje je šta bi se
dogodilo da nema sasvim realne poruke da NATO neće dozvoliti
destabilizaciju svojih članica. I to je ključna razlika između ove i
vlasti DPS-a: uz sve krupne mane, stranka predsednika Mila
Đukanovića imala je političku viziju koja je upravo potvrđena.
Nažalost, sledi vreme slabih koalicionih vlada, oslobođenih bilo
kakve jasne političke vizije. Što je manje-više uvek bila sudbina
država Balkanu. Retki su lideri i politike koje su nas vodile
napred. Mnogo je više onih koji su nas vraćali na početak.
Istorijska regresija
Govorili ste o politici popuštanja, koju je posljednjih godina
sprovodio Zapad, posebno njemačka kancelarka Angela Merkel. Zašto su
zapadni lideri to činili? Teško je povjerovati u to da nijesu
vidjeli šta predsjednik Putin radi i kuda njegova politika vodi.
Politika popuštanja Zapada i ignorisanja potpuno očiglednih
antidemokratskih tendencija u Putinovom ponašanju krajnje je
neobična. Hapšenje, pa i ubijanje novinara i političkih protivnika,
zatvaranje ruskih nezavisnih medija, ruski vojni upadi u susedne
zemlje uglavnom su, kao što sam rekao, ostali bez reakcija Zapada.
Sve što sam nabrojao nedvosmisleno je ukazivalo na radikalizaciju
Putinove političke agende – čvrsta ruka i obnova izgubljene moći
SSSR. Rat je samo finale ove transformacije političke klime u
Rusiji, koja danas najviše liči na predgorbačovsku Rusiju.
U kojem smislu?
U smislu da je reč o temeljnoj istorijskoj regresiji. |
