|
U zapadnim medijima kolaju različite glasine o zdravstvenom i
mentalnom stanju u kojem predsednik RF Vladimir Putin donosi odluke
koje se tiču rata i mira, života i smrti miliona ljudi. Medicinske
dijagnoze se postavljaju u rasponu od mogućih mentalnih poremećaja i
demencije do navodnih simptoma karcinoma i začetaka Parkinsonove
bolesti. Uz ove fiziološke poremećaje navodi se učestalo i još jedno
patološko stanje, naime Putinova opsednutost istorijskom geografijom
i nekritičkim narativima o ruskoj istorijskoj veličini, slavi i
nepravdi koja se nanosi ruskom narodu. Već u jednom intervjuu iz
2019. Putin se bavio opravdanim i neopravdanim etnogenezama naroda,
iskonskim i konstruisanim identitetima u rasponu od 12. veka do
danas. Ovoj ezoteriji je navodno u užem krugu saradnika bio naročito
izložen tokom dugotrajnog karantina u koji se dobrovoljno sklonio za
vreme aktuelne pandemije. Jedna patologija je tako hranila ovu
drugu, a evropski kontinent je iz kolektivne neuroze izazvane
pandemijom upao u stanje opšte anksioznosti koju je pokrenula ruska
vojna agresija na Ukrajinu.
Sve bi ovo u uslovima reaktivirane hladno-ratovske konfrontacije
moglo da prođe kao propagandno klevetanje istorijske nauke i
neutemeljeno nagađanje zapadnih think-tank-ova, eksperata i medija,
da se na oficijelnoj internet stranici ruskog predsednika ne nalaze
Putinovi poslednji govori u kojima sve vrvi od gore pomenutog
misticizma i okultnog bavljenja istorijom. U kvazi-profesionalnom
kapacitetu istoričara predsednik RF se tu poziva na arhivska
dokumenta i „istorijske činjenice“ sa namerom da dokaže veštački
karakter ukrajinske nacije nasuprot primordijalnog karaktera ruskog
naroda, kao i efemernost ukrajinske državnosti u odnosu na
neprikosnoveni integritet carsko-ruske i sveobuhvatniji koncept
sovjetske državnosti. Ovo se naročito odnosi na jednočasovno
Putinovo obraćanje javnosti tri dana pre otpočinjanja „specijalne
vojne operacije“ 21. februara ove godine. Prva polovina ovog
obraćanja, dakle 30 minuta monotone priče u kontinuitetu, bila je
gotovo u potpunosti posvećena istoriji ruskog etničkog i sovjetskog
državnog projekta od 17. veka do danas. Druga polovina govora bila
je koncentrisana na događaje iz bliže prošlosti ukrajinsko-ruskih
odnosa uz brojne ekskurse u dalju prošlost.
Francuski predsednik Makron je naveo da je i njega zaprepastilo kada
je prilikom jednog ranijeg razgovora sa Putinom morao da sluša
takođe polučasovno predavanje na temu etnogeneze Ukrajinaca,
istorije Ruskog carstva, SSSR-a itd. Putinov interes za istoriju
podudara se sa značajnim publicističkim razmahom Ruskog istorijskog
društva čiji je predsednik Sergej Nariškin, direktor Spoljne
obaveštajne službe RF-a i jedan od njegovih najbližih saradnika još
iz KGB dana. Predsednik Istorijskog društva, koji je ujedno i jedan
od glavnih operativaca državne bezbednosti, Nariškin, možda na
najbolji način personifikuje ovu (ne)prirodnu spregu, tj.
instrumentalizaciju istorijske nauke od strane aktuelnog državnog
aparata u Rusiji. Detalji ove sprege neodoljivo podsećaju na
međuodnos sadržaja oficijelne istoriografije i njene zloupotrebe u
svrhe spoljno-političkih i (ranije) vojnih aspiracija Srbije. Naime,
negiranje državnosti i identiteta Bošnjaka, Crnogoraca, Makedonaca,
čak i Hrvata-štokavaca jedna je od stalnih preokupacija mnogih
srpskih istoričara već decenijama unazad.
U Srbiji je još uvek u zvaničnoj upotrebi udžbenik istorije u kojem
se preci današnjih Bošnjaka smatraju za nacionalne otpadnike,
poturčenjake i konvertite, uz slične uvredljive komentare na račun
drugih susednih naroda. Negacije identiteta gore pomenutih etničkih
grupa jedna je od stalno prisutnih tema razgovora istaknutih srpskih
istoričara u (o)kultnoj emisiji Ćirilica. Nedavno je u toj emisiji
jedan ugledni istoričar, univerzitetski profesor, najpre pomirljivo
rekao da prihvata da je pitanje identiteta stvar ličnog izbora, ali
je odmah zatim dodao da neko na taj način može da izabere i da bude
majmun. Nacionalna emancipacija jugoslovenskih naroda u vreme epohe
socijalizma se, dakle, na početku 21. stoleća sa stanovišta struke i
nauke može uzimati i kao primer regresivne evolucije čovekolikih
primata. Drugi kolega istoričar je u vreme meteža u Crnoj Gori
pretio kako će 7 miliona Srba znati kako da se razračunaju sa 100
hiljada izdajnika na Cetinju. U udžbenicima istorije nalazimo i
etnicizaciju istaknutih primera herojstva iz Drugog svetskog rata,
pa se recimo srbijanski partizan, rodom Dalmatinac i Hrvat srbizira
tako da se od Stjepana Filipovića stvara Stevan ili Stevo Filipović.
Slučaj Stjepana Filipovića mogao je poslužiti kao srećna spona
nacionalnog pomirenja kada bi udžbenici istorije u Srbiji imali
svrhu da doprinesu regionalnom pomirenju i stvaranju funkcionalnog
društva i odgovornih pojedinaca, a ne obratno.
Nisam nikada do kraja prihvatao ocenu Bore Krivokapića o Srbiji kao
„demonskoj replici Rusije“, međutim u poslednje vreme mi se čini da
se na tragu instrumentalizacije istorijske nauke takva relacija
uspostavlja između naše i ruske istoriografije i njihovog odnosa sa
predstavnicima političkih elita. U prvom redu se to vidi u
preuzimanju kvazi-profesionalnog kapaciteta istoričara koji govore u
ime države i naroda i državnika koji govore u ime istorijske struke
i istorijskih činjenica. U domenu negiranja etničkih i nacionalnih
identiteta susednih naroda oni su zaposleni na jednom projektu koji
valjda nikada nikome nije pošao za rukom. Podsetiću da su i neki
Nemci 1848. za Čehe govorili da su „izmišljeni narod“. A povodom
uticaja koji sugestivna naklapanja o kolektivnoj pravdi, krivici,
izdaji i slavi imaju na publiku moram podsetiti da je gimnazijski
profesor istorije u Lincu Leopold Peč, inače posvedočeni rasista,
antisemita i šovinista bio jedini nastavnik čija predavanja je sa
oduševljenjem pratio Adolf Hitler i kome se budući diktator kasnije
beskrajno zahvaljivao na stranicama Majn Kampfa.
„Zloupotreba autoriteta nauke“ (Olivera Milosavljević) je kod nas
bila i jeste modus operandi oficijelne istoriografije. Pri tom, u
Srbiji u poslednje tri decenije uglavnom nije postojala komandna
odgovornost ili ideološki uticaj vlasti na istoričare. Istoričari su
sami birali put: većina je izabrala etno-nacionalizam i nekritičke i
etno-centrične narative konflikta, dok se manjina opredelila za
kritički odnos prema sopstvenoj prošlosti i za istorijske narative
koji doprinose integraciji manjina, izgradnji funkcionalnog društva
i dobrih regionalnih odnosa. Izbor profesionalne orijentacije
istoričara u Srbiji je, dakle, bio slobodan i utoliko je njihova
lična odgovornost veća od one njihovih kolega u Rusiji. Dok kod nas
postoji svojevrsna sinergija neodgovorne istoriografije i
populističkih elita na vlasti, u Rusiji je taj odnos više u formi
prepotčinjavanja.
Aktuelni rat u Ukrajini još jednom nas upozorava da razmišljamo o
karakteru i upotrebnoj vrednosti istorije kao humanističke
discipline kako je ne bismo uvek i iznova pronalazili među
uzročnicima ili vinovnicima šire društvene patologije. Preliminarni
rezultati projekta koji Centar za istorijske studije i dijalog
sprovodi na Kosovu ukazuju na to da su tzv. obični, mali ljudi,
pripadnici albanske i srpske zajednice u trenucima konflikta i
poremećenih međunacionalnih odnosa često pokazivali veću meru
građanske hrabrosti i društvene odgovornosti od njihovih političkih
i intelektualnih elita. I pored dugogodišnjeg negativnog uticaja
medija, istoriografije i politike, ljudi su u svojim sredinama
pronalazili formu suživota, solidarnosti i ispomaganja. Ne bih da
propagiram nekakav anarhizam, ali barem u domenu
institucionalizovane istoriografije kakva se neguje u Republici
Srbiji čini se da su spontane forme kolektivnog pamćenja bile manje
destruktivne od ovih koje nameću intelektualne i političke elite. |
