|
U nameri da po svaku cenu spreče formiranje nove vlade Crne Gore
ultra-desničari su krenuli u oštru kampanju destabilizacije države,
ne hajući mnogo za pravne i moralne norme. Pojačana je do maksimuma
tradicionalna verbalna agresija prema protivnicima, potpuno je
blokiran rad parlamenta koji je, u doba kriminalne i štetočinske
vlade Zdravka Krivokapića, inače bio marginalizovan, podnete su
krivične prijave protiv poslanika koji su tražili sazivanje
parlamenta, nastavilo se sa rasipničkim trošenjem budžetskih
sredstava i, uopšte, činilo sve u stilu devize „posle mene potop“. A
da bi Crna Gora bila pogođena u srce ultradesničari su na brojne
adrese, naročito na adrese škola, poslali lažne dojave o podmetnutim
bombama, što je njihova ministarska prosvete Vesna Bratić hitro
iskoristila da naredi obustavu rada škola ne bi li pokazala kako bez
nje i njenih u Crnoj Gori ništa ne može da funkcioniše. Na kraju je
četnički miljenik Marko Kovačević zvani Šubara, koga je na poziciju
gradonačelnika Nikšića ustoličila vlada Srbije kroz poznatu
tabloidnu i finansijsku operaciju „Bitka za Nikšić“, smislio paklenu
provokaciju: poslao je na Cetinje autobus sa izletnicima i decom
kako bi pred cetinjskim manastirom igrali kolo i pevali „Veseli se
srpski rode“. Grupa ogorčenih građana Cetinja nasela je na ovu
provokaciju i kamenovala autobus. Ali, taj benigni incident, u kome
niko nije povređen i koji je imao samo simbolično značenje, bio je
dovoljan ultra-desničarima da histeričlno zavrište i ceo događaj
predstave kao smak sveta u koji će nova vlada odvesti Crnu Goru. Na
račun građana Cetinja i Crnogoraca uopšte izrečene su najružnije
uvrede a jedan od zapenušanih ultra-desničara, izvesni Goran
Danilović, uspeo je čak i da postavi pitanje šta je to sporno u
pesmi „Veseli se srpski rode“ i koji deo te pesme se vama, tj.
Crnogorcima, ne sviđa.
Na to pitanje valjalo bi odgovoriti bez obzira što se začuđeni
Danilović pravi nevešt kao da ne razume o čemu se radi.
Što se mene lično tiče, nemam ništa protiv te pesme, iako mi se ne
sviđa. Takođe, nemam ništa protiv slogana „Za dom spremni“, jer je
svako od nas svakako spreman da brani svoj dom, kuću ili domovinu
svejedno, a neki su spremni i život da daju za njega. Dodaću i to da
nemam nikakvu averziju ni prema pesmi „Lili Marlen“, šta više baš mi
se sviđaju i tekst i melodija, naročito u interpretaciji Marlen
Ditrih.
Problem je, međutim, u tome što je slogan „Za dom spremni“ bio ratni
poklič ustaškog pokreta pa svako pominjanje tog slogana izaziva
mučno sećanje na szrove ustaške zločine i dovodi, blago rečeno, do
uznemiravanja javnosti. Problem je takođe u tome što je pesma „Lili
Marlen“ bila nezvanična himna nacističkog Vermahta, čiji su je
vojnici veselo pevali nakon što bi spalili neko selo i pobili sve
njegove stanovnike, te je stoga, onoga ko se seća tih zločina,
nemoguće uveriti da je pevanje te pesme danas motivisano muzičkim
razlozima a ne veličanjem nacističkih zločina. Zbog toga su i ta
pesma i ustaški slogan proterani iz javnog diskursa kako ne bi bili
simboli želje za povratkom tog zlog vremena.
Isti je slučaj i sa pesmom „Veseli se srpski rode“. Ona je postala
nezvanična himna velikosrpskog klerofašizma, na isti način kao što
je to 90-ih godina bila, danas skoro zaboravljena, pesma „Ko to
kaže, ko to laže“. Obe ove pesme se ne pevaju iz muzičkih već iz
političkih razloga, sa jasnom namerom da se provociraju susedni
narodi i da im se uputi preteća poruka, pa stoga najmanje što se
može učiniti jeste da se i jedna i druga proteraju iz javnog
diskursa.
Sve je ovo toliko očigledno da mu nije potrebno nikakvo objašnjenje.
A posebno je nepotrebno objašnjavati vrhunski kukavičluk
velikosrpskih klerofašista u Crnoj Gori kada decu koriste u
političke svrhe, kada decu uče da mrze druge narode i državu u kojoj
žive i kada iza dece kriju svoje nečasne namere.
Aleksandar Sekulović |
