|
Dragi Rade, zahvalni smo ti što si nam podario ovu knjigu. Ona nas
vraća u vreme koje bismo intimno možda želeli da zaboravimo.
Međutim, moramo ga se sećati. To je i naša obaveza jer posledice
živimo još uvek.
Knjiga „Smeh pod vešalima“ tematizuje deo najnovije istorije (kraj
devedesetih godina prošlog veka), kad je sistematski državni
terorizam doveo zemlju do toga da se međunarodna zajednica, uprkos
svim prethodnim naporima da posreduje u traganju za mirnim rešenjem
ipak opredelila za intervenciju; i Milošević i NATO smatrali su da
neće trajati duže od desetak dana.
Knjiga „Smeh pod vešalima“ dolazi u trenutku kad su pred Srbijom
ponovo postavljena sudbinska pitanja, a od odgovora na njih zavisi u
kom pravcu će ona dalje. Ni 20 godina nakon dramatičnih događaja na
Kosovu Srbija nema ni hrabrost ni spremnost da adekvatno odgovori i
razreši kosovsko pitanje. Ona se opet oslanja na Rusiju, ali ovog
puta Rusija vešto instrumentalizuje Kosovo radi vlastitih interesa.
Činjenica da je Kosovo bilo prostor najduže državne represije u
novijoj istoriji Balkana, te da je po svojoj kompleksnosti i inače
bilo problem za međunarodnu zajednicu, dodatno je delovala
frustrirajuće na međunarodnu zajednicu i sve njene pokušaje da nađe
adekvatno rešenje koje bi zadovoljilo obe strane.
Prvi sukobi su počeli početkom januara i februara. Masakr 58
albanskih civila u selu Prekazu u februaru 1998. je presudan događaj
za dalju eskalaciju rata. Tokom nekoliko meseci sukobi su doveli do
oko 500.000 izbeglica, više od polovine interno raseljenih. Mnoge od
ovih izbeglica vratile su se svojim kućama nakon potpisivanja
sporazuma Holbruk-Milošević. Oslobodilačka vojska Kosova je skoro
razbijena u napadu na Orahovac.
Sporazum Holbruk-Milošević iz oktobra 1998. godine je najverovatnije
predstavljao poslednju šansu za mirno razrešenje krize. Shvativši da
međunarodna zajednica nije očekivala sukob do proleća i verujući da
verovatno i ovako neće doći do intervencije, Milošević je počeo da
gomila snage, i, još jednom, doveo međunarodnu zajednicu pred svršen
čin.
Sazivanje konferencije u Rambujeu osudila je cela politička scena
Srbije. Reagovanja u Srbiji na ponudu u Rambujeu jasno su pokazivala
da srpska strana nije spremna na pregovore, ne samo režim, već i
veći deo opozicije. Iz atmosfere koja je prethodila bombardovanju
sticao se utisak da postoji spremnost za suprotstavljanje bilo
kakvom nametanju rešenja, a bila je očita i spremnost za
suprotstavljanje NATO intervenciji.
Ta vrsta arogancije nalazila je svoje utočište u nerazumnom
podsticanju određenih krugova u Rusiji na prihvatanje izazova,
očigledno sa procenom da će takva avantura dovesti NATO do kolapsa,
što bi Srbiji obezbedilo poziciju moralnog pobednika.
Naime, ruska solidarnost sa Srbijom oko Kosova navela je Srbiju da
očekuje rusko vojno angažovanje.
Prolongiranje intervencije na više od dva meseca bila je emotivno
teška za Zapad, ali i za Rusiju. Posredničku ulogu u zaustavljanu
intervencije odigrao je Viktor Černomirdin, bivši premijer i
direktor Gasproma.
Ruska histerija je možda najbolje opisana u vodećem moskovskom listu
Nezavisimaja gazeta (25. mart 1999) koji je objavio da se nada da će
akcija na Kosovu pokrenuti „kolaps američke globalne imperije“ i da
je u interesu Rusije da pusti „Sjedinjene Države i NATO da sa svojim
dementnim zapadno i istočnoevropskim članicama zaglibi što je dublje
moguće u balkanskom ratu“. Nakon 20 godina ruski predsednik Putin je
krenuo u rat sa istom ambicijom.
Pošto je uzeo Kosovo i čitavu zajednicu kosovskih Albanaca za taoce,
Milošević je pokrenuo reakciju koju nije očekivao i za koju nije
imao odgovor. Miloševićeva odluka da odbaci sporazum iz Rambujea je
konačno prisilila snage NATO da definišu prirodu sukoba koji je
progonio jugoistočnu Evropu čitave protekle decenije. Po prvi put ih
je Zapad jasno prepoznao kao seriju srpskih agresivnih ratova i
osvajanja.
Međutim, namera Beograda da se proteraju Albanci bila je očigledna i
dokazana je pred Haškim tribunalom. Jedan od svedoka bio je i
Ratomir Tanić, koji je bio u brojnim delegacijama koje su
pregovarale sa Albancima. Radovanović citira rečenicu srpskog
oficira „kada završimo sa OVK, uklonićemo sve Albance sa Kosova“.
Samo nekoliko dana vazdušnih napada bilo je dovoljno da politička
scena Srbije odbaci svoju lažnu masku. Etničko čišćenje kosovskih
Albanaca je još jednom demonstriralo besprizornu okrutnost i
barbarizam srpske ratne mašinerije. Koncerti i druge manifestacije
otkrili su da većina nije spremna da se suoči sa zločinima koji se
na Kosovu čine u njihovo ime.
NATO intervencija je nakratko konsolidovala režim i politički vakuum
koji je nastao posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma opozicija
nije mogla iskoristiti, jer se nije distancirala od vojne i
policijske ofanzive na Kosovu. Naprotiv, smatralo se da je tadašnja
ofanziva na Kosovu bila uvod u definitivno rešenje kosovskog pitanja
tj. njegovu podelu. NATO intervencija i ulazak NATO trupa (KFOR) na
Kosovo doveli su u pitanje srpski plan za podelu, a UN rezolucija
Saveta bezbednosti 1244 je Kosovo izvukla iz nadležnosti Srbije.
Nažalost, razvoj događaja je takođe pokazao da je demokratska
alternativa bila gotovo zanemarljiva. Mediji su postali prva žrtva
bombardovanja, a sve informacije su stavljene pod direktnu državnu
kontrolu. Objavljivanje vanrednog stanja, kao i uvođenje smrtne
kazne, ratnog stanja, delimične mobilizacije, oslobađanje
kriminalaca i mobilisanje dobrovoljaca – svim tim merama zatvoreni
su svi putevi mogućeg otpora. Podstaknuta divljačkom propagandom i
kriminalnim banditizmom, Srbija je tada krenula putem sa kojeg još
nije skrenula.
Knjiga Radeta Radovanovića slika to vreme iz jednog specifičnog
ugla, izveštača za Radio Slobodnu Evropu, ali i kao oca maloletne
dece i komšiluka u novobeogradskom bloku. Uhvatio je atmosferu ne
samo političkih elita nego i celog društva. Rade je svojim
izveštavanjem stekao ne samo međunarodno poštovanje nego i cele
Srbije i, posebno srpskog rukovodstva. Mada su pokušavali da mu
podmetnu neke informacije, on je i u situaciji kada je njegov život
objektivno bio ugrožen ostao ne samo profesionalac nego i čovek sa
čvrstim moralnim i etičkim stavom.
Knjiga ima i jednu posebnu pikanteriju. Naime, glavni junak je
ondašnji ministar informacija, a današnji predsednik – Aleksandar
Vučić. Radovanović je veoma vešto oslikao njegov karakter i
ponašanje posebno kad svedoči pred sudom o tome ko je sve znao da će
NATO bombardovati RTS. On je naravno negirao da je tada u razgovoru
sa Radetom izneo imena koja su namerno propustila da službenicima
RTS saopšte da će biti meta te noći. Čak ni on nije znao jer je i
njegova majka bila u zgradi RTS te noći.
Radovanović je uhvatio sve dramatične situacije – od bombardovanja
kineske ambasade, posredovanja Černomirdina, Holbrukovo ubeđivanje
Miloševića, raju u kafiću u bloku, reakcije običnih ljudi, do onih
iz establišmenta, ubistvo Ćuruvije, masakriranje kosovskih Albanaca
– od Đakovice do Kruše, beg Albanaca od srpske policije, otmice Srba
nakon ulaska KFOR, zatim redakcija Slobodne Evrope u Pragu… I što
je, čini mi se najvažnije, u tom opštem haosu uspeo je da pokaže
prizore humanosti i na jednoj i drugoj strani.
Rade Radovanović nije samo novinar već i veoma uspešan pisac. Pred
nama je dragocen dokument o jednom zločinačkom vremenu koje je do
kraja degradirao ljudski život i ogolio jedan zločinački projekat.
On već ima veliku recepciju u regionu, ali i u Srbiji. I nadam se da
će biti uzor novim generacijama, ne samo kao uvid u to vreme, već i
kako profesionalno i objektivno izveštavati bez obzira na cenu koju
može platiti.
Autorka je predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava |
