|
Bilo je za očekivati da će srpski kleronacionalizam i njegovi
štampani i elektronski tabloidi doživeti veliku tugu zbog pada
Abazovićeve vlade jer je instrukcija za to došla sa najvišeg mesta.
Još ranije je nezvanični otac nacije Matija Bećković kazao da srpska
omladina treba Abazovića da nosi na rukama, a vrhovni vođa Vučić
rekao je „svaka mu čast“, što je kompliment koji on do sada nikome
nije dao osim svom idolu Vojislavu Šešelju. Nije, međutim, bilo
očekivano da će suze za Abazovićem proliti i oni srbijanski mediji,
analitičari, novinari, kolumnisti koji za sebe kažu da su nezavisni
i da su građanske i liberalne orijentacije.
Ovde se postavljaju dva pitanja, jedno koje se tiče metoda a drugo
suštine.
Naime, gotovo da nema dana da u svetu ne padne neka vlada i to prođe
bez komentara naših liberalnih analitičara. Eto, pre neki dan padoše
vlade Marija Dragija u Italiji i Janeza Janše u Sloveniji pa je i to
prošlo bez komentara i žalopojki. Zašto onda samo pad vlade u Crnoj
Gori izaziva toliki emocionalni naboj? Je li u pitanju, i kod vlasti
i kod opozicije u Srbiji, onaj isti sindrom kojim Srpska pravoslavna
crkva gleda na Crnu Goru kao na srpsku pokrajinu u koju se, kao što
je to bio slučaj sa helikopterom MUP-a Srbije koji je vozio
Porfirija na potpisivanje temeljnog ugovora, može ulaziti i izlaziti
kako se kome prohte, bez obaveštavanja crnogorskih vlasti i bez
traženja dozvole? Da je tako nešto pokušano, na primer sa Austrijom,
verovatno bi protivavionska odbrana odmah oborila helikopter, ali
ovde očigledno, sa obe strane granice, ima onih koji misle da Crna
Gora nije država već naša prćija. Činjenica da tako misle i tobožnji
srbijanski liberali, koji ove skaradne stvari primaju ćutke i kao
nešto normalno, predstavlja jedan od pouzdanih oslonaca aktuelne
vlasti u Srbiji.
Toliko o metodu. A što se tiče suštine reklo bi se, po dubini
žalosti, da se radi o vladi istorijskog nacionalnog preporoda i
kulturne revolucije, a u stvari radilo se o vladi prizemnog
politikantstva u službi velikosrpskog kleronacionalizma. Ton takvom
profilu te vlade davao je sam Abazović čija je osnovna
karakteristika da politiku shvata kao veštinu prevare. On je najpre,
govoreći da će od URE napraviti proevropsku građansku partiju,
prevario i same osnivače URE koji su, kada su videli da on URU vodi
u zagrljaj sa antievropskim i talibanskim Demokratskim frontom,
jednostavno napustili URU i prepustili je Abazoviću. Ovaj je zatim
prevario partije nacionalnih manjina pozivajući ih u tobože
proevropsku vladu, a cilj mu je bio da te partije donese kao miraz u
obnovljeni savez sa kleronacionalizmom. Nakon toga uspeo je da
prevari i samog Đukanovića obećavajući čvrsto opredeljenje za
evropske integracije, a na umu mu je bilo pre svega potpisivanje
ugovora sa SPC. Na kraju, Abazović je, ne trepnuvši, prevario i
celokupnu javnost Crne Gore: on je odlično znao da u tekstu ugovora
koji je pripremila SPC ni jedna jedina zapeta ne sme biti
promenjena, pa ipak je, glumeći velikog demokratu, pozvao svakoga ko
ima primedbe na tekst ugovora da ih dostavi vladi. Mnogi su na taj
trik naseli i poslali obrazložene i argumentovane primedbe, koje su
naravno završile kod Abazovića u korpi za otpatke.
Kada je kod nesretnog Krivokapića postao potpredsednik vlade zadužen
za sektor bezbednosti on je pod svoju kontrolu stavio sve organe tog
sektora, sve ljude, sredstva, informacije, veze i saradnike, i pred
sve njih postavio samo jedan jedini zadatak: da istražuju, kopaju,
prevrnu i nebo i zemlju ne bi li pronašli bilo kakvu kriminalnu
aktivnost Mila Đukanovića. I kakav je rezultat te sveopšte potrage?
Ništa, nula, na veliko razočaranje srpske političke elite i
kontraelite.
Dakle, niko od Abazovića nije napravio četnika, kako se to sa
kritičarima Abazovića sprda jedan njegov obožavalac iz redova
srbijanskih liberalnih kolumnista. On je sam sebe pretvorio u
četnika, on je self made četnik i sledbenik onog shvatanja političke
borbe čiju suštinu čine, kako je govorio Draža Mihailović, „intriga,
prevara, lukavstvo“. Njegov privilegovani politički saveznik je
Demokratski front na čelu sa četničkim vojvodom Andrijom Mandićem,
bliskim prijateljem Aleksandra Vučića. A njegovo privilegovano
kafansko društvo je četnička omladina i veselo pevanje četničkih
pesama. To što Abazović – on koji tako kontroliše bezbednosni sektor
da ni muva ne može da uđe u Crnu Goru bez njegovog znanja – kasnije
priča kako nije znao ko su ti momci sa kojima je terevenčio, to je
deo njegovog standardnog obrasca vučenja za nos javnog mnjenja i u
Crnoj Gori i u okruženju.
Sve ovo, dakle, kvalifikuje Abazovića da nastavi sa svojom mutnom
rabotom, tako da nema mesta tugovanju. Aleksandar Vučić je jasno
rekao da je Abazović više postigao za 100 dana nego njegovi
prethodnici za deceniju, čime mu je dao mandat da sastavi i novu
vladu Crne Gore.
Aleksandar Sekulović |
