|
AKO JE NEKO ZAISTA VITEZ POZIVA INTELEKTUALCA, ONDA JE TO VLADIMIR
GLIGOROV. NEZAVISAN, PRINCIPIJELAN, NEPOTKUPLJIV, KRITIČAN, NIKADA
LIČAN, NIKADA ZLOBAN
(Izgovoreno 8. novembra 2022. godine)
Dragi Vlado, da li slučajno znaš… – tako su neretko počinjala moja
pisma, naravno elektronska, čoveku od koga se danas opraštamo.
I Vlada je uvek znao.
Sa Vladimirom Gligorovim sam, radeći u istoj redakciji, na jedan ili
drugi način sarađivao gotovo pola veka. Za to vreme, što kao novinar
što kao urednik, pročitao sam jedno dve hiljade njegovih kolumni.
Ostale tekstove, specijalno naručene, kao i intervjue, da ne
računam. To je jedno 2.000 novinskih stranica. Pretvoreno u knjiški
format, sve to bilo bi jedno 5.000 strana. I da ništa drugo nisam
pročitao, ne bi bilo malo, zar ne.
Vladine kolumne, to su moji univerziteti.
Vlada nije pisao i govorio samo o ekonomiji. Lepeza njegovog znanja
i publicističkog delovanja kretala se od usko stručnih ekonomskih
tema, poput monetarne i devizne politike, preko makroekonomije do
tema iz istorije, sociologije, političkih nauka, teorije prava,
filozofije.
Zato ne preterujem kad ponavljam da je Vladimir Gligorov naš
enciklopedista.
Pre tri godine, decembra 2019, Vladimir Gligorov je dobio nagradu
Vitez poziva. To je, ako se ne varam, jedino društveno priznanje
koje je u Srbiji ikada dobio. Iskreno da kažem, više je zbog toga
izgubila Srbija. Latinka Perović svom lancu portreta zvanom
neželjena elita sada može da doda još jedan beočug.
Ako je neko zaista vitez poziva intelektualca, onda je to Vladimir
Gligorov. Nezavisan, principijelan, nepotkupljiv, kritičan, nikada
ličan, nikada zloban.
Vlada se nikada nije žalio. Kada je letos otišao na operaciju
kancera, nikome nije rekao. Mislim da je propustio samo jedan broj.
U utorak, kada je po pravilu u Novi magazin stizala njegova kolumna,
te kobne poslednje nedelje oktobra samo mi je poslao mejl: Dragi
Mijate, neću stići danas. Žao mi je. Pozdrav, Vladimir.
Ne sluteći ništa, ja sam odgovorio: Dragi Vlado, baš šteta, žao mi
je, pozdrav, Mijat.
Žal je ogroman, šteta je neprocenjiva.
Mi u redakciji i ne razmišljamo da tražimo zamenu za Vladimira
Gligorova. Jer ono čega nema, ne možete naći.
Neka je večna slava i hvala Vladimiru Gligorovu.
IN MEMORIAM: VLADIMIR GLIGOROV (24. 9. 1945–27. 10. 2022)
ENCIKLOPEDISTA, LIBERAL
Ako bi se sutra pisala istorija liberalizma u Srbiji, ona se ne bi
mogla zamisliti bez Vladimira Gligorova.
Iz njegovih „ranih radova“ s početka sedamdesetih vidi se da Vlada
ne spada u one koji su bili ljuti marksisti, da bi posle
deceniju-dve postali liberali; niti će, što nije bio redak slučaj u
Srbiji, ući u red onih liberala koji su se devedesetih premetnuli u
ljute nacionaliste. Kritikovao je „socijalističku robnu proizvodnju“
i delegatski sistem, hvalio laissez-faire i pisao u prilog
političkom pluralizmu.
Učestvovao je u studentskim demonstracijama 1968. mada nije bio u
tzv. „tvrdom jezgru“. Slagao se sa zahtevima za više demokratije,
ali ne i za više socijalizma; bliže mu je bilo „više slobode” nego
„više jednakosti”.
Ipak, 1971. godine dao je ostavku na funkciju u rukovodstvu Saveza
studenata Jugoslavije. Ta vest je zabeležena čak i u Našoj reči,
jugoslovenskom emigrantskom časopisu, sa čijim će se glavnim
urednikom Desimirom Tošićem upoznati 20 godina kasnije, u
novoosnovanoj Demokratskoj stanci. Vladimir Gligorov je bio jedan od
„13 veličanstvenih“ utemeljivača DS-a i, što je malo poznato, čovek
koji je s Kostom Čavoškim najviše (u)radio na njenom osnivanju.
Ubrzo će se, međutim, razići i sa Čavoškim i sa partijom. Glavni
razlog je bila odluka Glavnog odbora da se odbiju razgovori s
kosovskim Albancima.
Vladimir Gligorov je snažno podržavao vladu Ante Markovića, ali je –
u skladu sa svojim stavom, formulisanim desetak godina ranije –
njegovom programu zamerao pokušaj da političke probleme rešava
ekonomskim sredstvima.
Zbog oštre kritike nacionalizma Gligorov se veoma zamerio ovdašnjim
vodećim intelektualcima.
Nije prošlo mnogo, a Gligorov je (1992) napustio i –
nacionalističkom euforijom zahvaćenu (ali i iz ekonomskih razloga) –
Srbiju. Od 1994. skrasio se u Beču, napose u Institutu za
međunarodne ekonomske studije.
Do kraja svog života Vlada je praktično ostao u emigraciji. Ali iz
Jugoslavije kao da nije odlazio. Nema ekonomiste u ovom delu sveta,
pa ni u svetu, koji je bolje poznavao balkanski region.
Bio je savetnik pojedinim vladama i političarima, pisao je za
novine, manje ili više redovno, u svim eks-Ju državama. Ipak,
najčešće je boravio u Beogradu, tu je nezaobilazni sagovornik i
autor (i u NIN-u naravno), bio je stalni saradnik/kolumnista
Peščanika i Novog magazina.
Vlada se suvereno kretao ne samo u usko stručnim ekonomskim
oblastima kao što su monetarna ili fiskalna politika nego i kroz
političke nauke, teoriju prava, istoriju, filozofiju. Prava
renesansna ličnost. Kantove (prosvetiteljske) maksime o večnom miru
i svetskoj državi bile su njegove ideje vodilje. Ali često je
navodio delove iz romana, poeziju, kao i replike iz filmova.
Posle Zorana Đinđića napisao je da će se „s vremenom težina tog
ubistva sve više osećati”.
Slično se može reći i povodom odlaska Vladimira Gligorova: gubitak
je ne samo nenadoknadiv nego će i njegova cena biti sve veća.
Mijat Lakićević,
NIN, 3. novembar 2022. |
