|
Temeljna stvar: Svetosavlje je ideologija koja nema nikakve posredne
ili neposredne veze sa Svetim Savom, osim što je zloupotrebila ime
ove istorijske ličnosti. Svetosavski nacionalizam je
ultradesničarska politička ideologija koja spaja dva elementa –
srpski nacionalizam i pravoslavni klerikalizam u 20. veku. Nastala
je u krilu Bogomoljačkog pokreta kontroverznog vladike Nikolaja
Velimirovića i intelektualaca okupljenih oko fašističkog pokreta
Zbor 1930-ih godina. Kada je reč o sadržaju: od Svetog Save je uzeto
ime, ostalo je proizvod duhovnih strujanja na ekstremnoj desnici u
Evropi 30-ih godina 20. veka.
Rastko (Sava) Nemanjić istorijska je ličnost čije delo nije ni
nepoznato ni skriveno. Objavljeno je više izdanja sabranih dela koja
obuhvataju: Karejski tipik, Hilandarski tipik, Studenički tipik,
Žitije Svetog Simeona, Službu Svetom Simeonu, Pismo studeničkom
igumanu Spiridonu i Ukaz za držanje psaltira. Sve skupa jedva da
prelazi sto stranica sačuvanog teksta. Međutim, u njima nema
nikakvih elemenata za ono što će nastati sedam vekova kasnije kao
ideologija sa njegovim imenom. Naprotiv! Za svoje vreme Sava
Nemanjić je bio i moderan i pragmatičan i političan. Razumeo je
vreme, shvatao međunarodni kontekst, delovao čak i revolucionarno,
rušeću ustaljene principe i same crkvene kanone. Drugačije ne bi
izborio autonomiju za srpsku crkvu (1219) koju je, destruirajući i
dogme i pravila, mimo volje nadležnog (ohridskog) arhiepiskopa
Dimitrija Homatijana, izdvojio iz zakonite crkvene oblasti.
Kako se onda desilo da se u krilu najretrogradnijeg dela
jugoslovenskog i srpskog društva začne ideologija baš sa njegovim
imenom? Veoma jednostavno. Čovek posle smrti ne može da utiče na to
kako će njegovo ime biti korišćeno i na koje će načine njegovo delo
biti zloupotrebljeno i u koju funkciju stavljeno. Ipak, Sava
Nemanjić je bio simbol emancipacije, njegova pojava je
oslobodilačka, njegove poruke univerzalne u svom vremenu, a upravo
su se njegovim imenom okoristili oni koji su nastupali u ime najgore
porobljivačke ideologije u svetskoj istoriji.
GENEZA IDEOLOGIJE SVETOSAVLJA
Sam termin „svetosavlje“ skovao je ljotićevski teolog Dimitrije
Najdanović koji je 1932. pokrenuo list sa tim nazivom i u njemu
objavio tekst Svetosavska paralipomena. Najdanović kao deo najužeg
kruga oko Nikolaja Velimirovića, a po njegovoj naredbi, postaje
pripadnik fašističkog pokreta Zbor Dimitrija Ljotića. Imao je
istaknutu (intelektualno-propagandnu) ulogu kao kvisling u vreme
nacističke okupacije Beograda, da bi Jugoslaviju napustio skupa sa
Hitlerovim trupama, bežeći od antifašističkih oslobodilaca. Nikada
se nije vratio u Jugoslaviju, već je iz emigracije do kraja života
veoma aktivno radio protiv nje. U organicističkom ideološkom
konceptu Dimitrija Najdanovića srpsko pravoslavlje i nacija su u
simbiozi, dok je samu naciju definisao preko svojih uzora:
„Nacistički i fašistički totalitarizam dva ‘firera’ Nemačke i
Italije novijih dana potvrđuju na klasičan način našu postavku o
naciji kao etnobiološkom telu…” Uz snažnu podršku svog duhovnog i
ideološkog mentora, Nikolaja Velimirovića, Dimitrije Najdanović je
uređivao ljotićevsku i kvislinšku Našu borbu tokom 1941. i 1942.
ostavivši najcrnje nacističke i antisemitske napise na srpskom
jeziku. Jedna od njegovih neumrlih rečenica je: „Danas kako stoje
stvari, nama jedino Berlin i Hitler mogu doneti novu preporođenu
svetosavsku Srbiju.“ Svoj ideološki koncept i izum, od koga nije
odustao, zaokružio je u emigraciji 1973. u knjizi Pravoslavlje i
svetosavlje.
IDEOLOGIJA NIKOLAJA VELIMIROVIĆA
Uz Najdanovića, kao što je rečeno, ključni utemeljitelj ideologije
svetosavlja bio je njegov učitelj, vladika Nikolaj Velimirović, kome
je i posvetio doktorsku tezu. Zbog njegovog uticaja i činjenice da
je dao osnove ovom učenju, ta bi se ideologija ponajpre i mnogo
preciznije zvala – nikolajevskom. Važne obrise svoje ideologije
Velimirović je izneo u knjizi Nacionalizam Svetog Save kao
najdrskijem falsifikatu misli i dela ovog srednjovekovnog
svetitelja. Mnogo puta je već citirano i još više puta pokušano da
se lažno kontekstualizuje Nikolajevo poređenje Svetog Save i
Hitlera. Jedini kontekst koji bi kritička istoriografija kao nauka
mogla da postavi je sledeći: od samo dve strane u Drugom svetskom
ratu, Nikolaj je bio na pogrešnoj! Takođe, svako ko je završio u
taboru kvislinštva i nacizma – Velimirović to nije krio, ponosio se
time – otišao je na tu stranu jer je i pre samog rata imao
inklinacije ka fašizmu.
Dakle, u svom spisu Nacionalizam Svetog Save, Nikolaj iznosi
zapanjujuću tezu o tome da je srpski nacionalizam najstariji u
Evropi, vezuje ga uz prvog srpskog arhiepiskopa, iako se u Savinim
delima ne može pronaći ništa slično ni u tragovima. Poznata je
kontroverza tog spisa da je on napravio paralelu između Hitlera i
Svetog Save. „Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom vođi,
koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je
nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran
mehanizam“, piše Nikolaj, svrstavajući upravo Hitlera u svetosavski
panteon rečima: „I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetog Save i
kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji se
priliči jedino svetitelju, geniju i heroju“. Srbima je, piše
Velimirović, „taj posao svršio Sveti Sava, prvi među herojima u
našoj istoriji“, koji „može biti i današnjoj Evropi učitelj o
zdravom nacionalizmu svima“.
Nikolaj Velimirović je svoju ideologiju, nazvanu svetosavlje,
konstruisao potpuno izvan bilo čega što bi bilo uverenje, stav ili
misao Svetog Save. Velimirovićevo svetosavlje nije samo bez Svetoga
Save, ovo je po svemu konstruisano kao suprotnost onome što je bila
misao i delo Svetog Save u svom vremenu. S pravom je predani
istraživač religije Mirko Đorđević tvrdio: „Svetosavlje se gradi kao
totalitarna ideologija po modelu koji Nikolaj ne krije – po
fašističkom modelu.“ Ovaj konstruisani ideološki model napreciznije
bi se mogao označiti kao ljotićevska ideja pod lažnom oznakom Save
Nemanjića. Kasniji uticajni Nikolajevi učenici su nastavili da na
započetoj paradigmi izgrađuju ideološki obrazac, koji je pokazao
ogromni potencijal za političku funkcionalizaciju i
kleronacionalističku homogenizaciju. Filozofski prizemna i ideološki
isprazna koncepcija fašisitičkog ljotićevstva lako je umivena posle
poraza fašizma (1945) i nastavila bez puno opstrukcije da
preživljava u svojoj eksplicitnijoj formi u emigraciji i u nešto
prikrivenijem obliku u antifašističkoj Jugoslaviji, pod okriljem
nikada reformisane SPC.
PODUDARNOST SA TEMELJNIM POSTAVKAMA NEMAČKOG NACIZMA
Stavovi Nikolaja Velimirovića, kao utemeljitelja ove ideologije,
nisu bili nepoznati ni kada je reč o rasizmu, antisemitizmu, a išli
su i dalje od ideje. Tako je u manastiru Ravanica 1939. Nikolaj
održao govor poznat pod nazivom, „Čiji si ti, mali narode srpski“,
koji je sadržavao nesporni rasistički diskurs i glorifikaciju
arijevske rase i Srba kao arijevaca, u vreme kada je pod tom šifrom
u Hitlerovom Trećem rajhu već sprovođen Holokaust. I dalje, krajem
1944. dok nestaje poslednji od šest miliona Jevreja, Velimirović
piše, u spisu Kroz tamnički prozor, o kulturi kao „zbiru svih zala“
i da je potrebno moliti se za „spas od kulture“ koju su kao otrov
Evropi podmetnuli „Jevreji i njihov otac đavo“. U svom čudovišnom
manifestu antimodernizma on se ostvrljuje na parnu mašinu,
električnu energiju, umetnost, arhitekturu, zagovarajući rušenje
biblioteka i uništenje miliona „bezbožničkih knjiga“. I ovde lako
uočljivo preklapanje sa nacističkom praksom spaljivanja knjiga.
Ipak, vrhunac zla i jeresi za njega je Evropa, kao paradigma Zapada,
koja je zatrovala Srbe, smatrao je Nikolaj. I ključ za razumevanje
današnje popularnosti Nikolaja i njegove ideologije među srpskim
nacionalistima leži u sledećem: „A ti, Srbijo, kuda si pošla za
Evropom? Ti nikada nisi išla njenim putem i nikad za njom…“ Sama
Evropa je „zlo“ jer su njene vrednosti, smatra najistaknutiji među
srpskim rasistima i antisemitama, smislili Jevreji, nabrajajući,
opet podudarno, ceo katalog neprijatelja Hitlerovog nacizma, kao iz
propagandnih žurnala Trećeg rajha: demokratiju, socijalizam,
štrajkove, ateizam, pacifizam, toleranciju, kapitalizam, revoluciju
i komunizam. Fašizma i nacizma na popisu Velimirovićevih „sotonskih“
izuma, naravno, nema.
Zbog svega ne treba da čudi da je upravo on pri kraju Drugog
svetskog rata bio predviđen u vrhu Trećeg Rajha za predvodnika
kvislinških i antikomunističkih snaga u Jugoslaviji u čemu su sa
Nedićem i Ljotićem bili saglasni Ribentrop i Himler. U tu svrhu
Nikolaj Velimirović je u januaru 1945. iz luksuznog hotela u široj
okolini Minhena prebačen u Beč gde se sastao Ljotićem, Nedićem i
izaslanikom Draže Mihailovića, Milanom Aćimovićem, u cilju
ujedinjenja svih kvislinških i kolaborantskih trupa u Srbiji i
Jugoslaviji. Pristajući na „ovaj plan nacističkih vlasti“ i aktivno
učestvujući u njegovom ostvarivanju, kako piše pouzdani istraživač
Predrag ilić u knjizi Tajna Dahaua, Nikolaj je tokom marta i aprila
1944. obilazio združene srpske kvislinške snage na teritoriji
Slovenije, gde su se povlačile, sa ciljem podizanja morala i
blagosiljanja njihove zajedničke borbe sa Vermahtom protiv
antifašističke vojske jugoslovenskih partizana (NOVJ).
I sam govor Nikolaja Velimirovića nad odrom Dimitrija Ljotića 1945.
bio je potvrda stava dobrih poznvalaca idejnih strujanja toga doba –
nije Nikolaj Velimirović bio ljotićevac, kako se često čuje, već je
Dimitrije Ljotić bio nikolajevac. Baš zbog toga u dirljivom govoru u
slavu Dimitrija Ljotića, čije su kvislinške jedinice sejale smrt u
okupiranoj Srbiji, uljučujući i pomoć nemačkim jedinicama koje su u
jesen 1941. streljale kragujevačke đake, Nikolaj Velimirović vrši
zamenu teza i Ljotića proglašava „najvećom žrtvom rata“ i „kapijom
naše nove otadžbine“. Najzad, do kraja života, utemeljitelj lažnog
svetosavlja, Nikolaj Velimirović je govorio i zaklinjao da će se
moliti „za tri srpska mučenika Dražu (Mihailovića), Milana (Nedića)
i Dimitrija (Ljotića)“. Nadživeo je vođe srpskih kolaborantskih i
kvislinških pokreta od kojih je očekivao da sprovode i šire njegovu
ideologiju nastalu u krilu i na izvorima nemačkog nacizma, zaogrnutu
i ničim utemeljenu imenom prvog arhiepiskopa srpskog.
MILAN NEDIĆ: AKO HITLER IMA DOBROTU…
Još jedan istaknuti srpski nacista i kvisling koga je sa posebnom
pažnjom prevodila i citirala Hitlerova propaganda, Miroslav
Spalajković, potpisnik zloglasnog okupacionog Apela srpskom narodu
(1941) bio je među utemeljiteljima nikolajevske ideologije
svetosavlja. Najviše je o toj temi pisao tokom 1943. i 1944. u
fašističkim listovima u okupiranoj Srbiji, da bi svoj opus zaokružio
delom: Duhovni temelji svetosavske Srbije. Najzad, i sam šef
kvislinške uprave u Srbiji, Milan Nedić, u svojim je propagandnim
govorima, između ispaljivanja rasističkih i antisemitskih parola i
potpisivanja rasnih uredbi o istrebljenjima, kao i poziva na
divljenje nemačkom Rajhu i Hitleru, neretko iznosio stav da će
njegova Srbija kao deo Hitlerovog carstva biti zasnovana na
„svetosavskim temeljima“, jer “Srbin koji ne oseća, ne živi u
svetosavskom duhu ne pripada srpskoj naciji”, govorio je ratni
zločinac i kvisling. Drugi temelj Nedićeve „nove“, odnosno,
nacističke Srbije, osim nikolajevskog svetosavlja trebalo je da bude
nacionalizam. Iz svih njegovih propagandnih i ideoloških govora
proizlazi prečišćen oblik nikolajevskog učenja. Cilj nacističke
indoktrinacije u Nedićevoj Srbiji je bio, kako je u novembru 1943.
rekao još jedan kontroverzni klerik Justin Popović, stvaranje
“boljeg srpskog čoveka koji hrabro korača ka svetosavlju”. Ili kako
je sam Milan Nedić javno rekao: “Ako Berlin ima dobrotu da nam da
ono što je naše, mi molimo jedno: neka nam Berlin da ono što je naša
želja, neka da svetosavsku Srbiju”. Bezbroj je primera da je gotovo
svaki segment Nedićeve fašističke propagande bio obeležen pozivima
za uspostavljanje „svetosavskog duha“ i „ideja svetosavlja“, kako su
u svojim radovima istražili brojni istoričari, a najsavesnije
Olivera Milosavljević.
KOLABORACIJA JE FAŠIZAM
Naposletku, niko od pomenutih kvislinga nije ulazio u kolaboraciju
sa fašizmom, kako se neretko čuje. Ne! Sama kolaboracija je već bila
fašizam, na istim ideološkim temeljima su se našli. Nikolajevsko
lažno svetosavlje i antifašizam, ne samo da se ne mogu naći u istoj
rečenici, već su nastali kao totalna i neopoziva suprotnost jedno
drugome. Današnja SPC sa kontinuitetom nikolajevske ideologije
pseudosvetosavlja, bez Svetog Save, kamen je o vratu i problem
Srbije. Za svoju budućnost bi se moralo plašiti srpsko društvo u
kome je fašistički Ljotić prekriven imenom Svetog Save, bez ozbiljne
želje da se ova istorijska prevara dekonstruiše.
Izvor: AntenaM |
