|
U organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava održana je 11. i
12. januara 2023. konferencija „Za novu kulturnu politiku: protiv
dogmatizma“ uz učešće više od 70 umetnika, kulturnih delatnika,
predstavnika akademske zajednice i civilnog društva. Razgovaralo se
i debatovalo o aktuelnim pitanjima u sferi kulture, uticaju
dominatnog kulturnog obrasca na društvo i dalo niz predloga za
promenu, kao i poboljšanje položaja delatnika u kulturi.
Obuhvaćeno je niz tema: kulturni modeli i strategije, nezavisna
kulturna scena, otvaranje alternativnih prostora za slobodno
stvaralaštvo, decentralizacija, kultura sećanja, uloga medija u
oblikovanju kulturne scene, te stvaranje mreže za izgradnju nove
kulturne strategije.
Otvarajući konferenciju, predsednica Helsinškog odbora Sonja Biserko
rekla je da je ovo prilika da se ponudi drugačiji pristup
dominantnoj kulturnoj politici koja bi trebalo da razvije otpor
gruboj instrumentalizaciji kulture, da politički demistifikuje i
delegitimizuje „srpski svet“, „kulturno ujedinjenje“, kao i
„jedinstveni kulturni prostor“. „Od izuzetne važnosti je za ovu
raspravu skrenuti pažnju na paralelno postojanje dve forme kulturnog
prostora, bez obzira na sve pritiske, nacionalističkog i
antinacionalističkog. Nažalost, nacionalistički ima veći medijski i
javni prostor, i državnu finansijsku podršku“, rekla je Biserko.
Prema njenim rečima u alternativnom, antinacionalistickom, prostoru
kulture postoje delatnici i institucije sa moralnim integritetom i
autonomijom - stvaralačkom i ljudskom - koji su se opirali i opiru
višedecenijskom kulturnom, „a-kulturnom“ modelu. Od njih treba
očekivati produktivne odgovore na pitanje: šta je dovelo do
genocida? Koje i kakve politike, koje ideologije i koji aparati?
Kulturni prostor je zasićen konfliktima, mržnjom, sumnjičavošću,
odsustvom dijaloga, konstatovala je kulturološkinja Aleksandra Đurić
Bosnić. Ona je ukazala je da Vladinu kulturnu politiku odlikuje i
prividna otvorenost, s obzirom na pojedine događaje koji se
organizuju. „Dok se priča o kulturnoj industriji, modernizaciji
kulture, na fakultetima predavanja drže haški osuđenici i promovišu
se njihove knjige“, rekla je Đurić Bosnić. Situacija je
paradoksalnija i neuhvatljivija u odosu na devedesete: “Javnost je
često zavarana suprotnim i tendencioznim porukama – koketiranjem s
evropskim vrednostima, a s druge strane – čvrstim oblikom novog
talasa nacionalizma”, zaključila je ona.
Neophodna je kulturna politika koja će omogućiti da polje kulture
bude autonomno, naglasila je kulturološkinja i teoretičarka medija
Milena Dragićević Šešić. Patriotska i partokratska kulturna politika
normalizuje termine kao što je “srpski svet”. Izražen proces
viktimizacije u društvu dovodi do toga da “mladi veruju da nema veće
žrtve od srpskog naroda na čitavoj planeti”. „U poraženom društvu,
vlast reaguje agresivno, a javnost je uplašena i dezorijentisana“,
zaključila je Dragićević Šešić.
Sociolog Đokica Jovanović naglasio je da nema kulturne politike bez
političke kulture, a konstitutitvno mesto kulturne politike mora
biti sloboda. Iskustvo neslobode, međutim, mnogi su prigrlili kao
uslov da sačuvaju glavu na ramenu, ocenio je Jovanović.
Nezavisna scena: prostor borbe i provokacije
Istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević je istakao da je aktuelna
vlast svojevrsni amalgam nacionalne politike i neoliberalne
ekonomije koja je “do te mere zatrovala, zagadila i uništila ono
malo kritičkog mišljenja što je preostalo i pretvorila Srbiju u
đubrište internacionalnog kapitala”. Kultura je, kako je dodao,
upravo primer za to, jer se od nje očekuje da bude nacionalna, ali i
kulturna industrija - da bude samoodrživa, što se čulo, uostalom, i
u mnogim preporukama na nivou Evropske unije. „Mi smo mnogo
izolovaniji sada nego što smo bili devedesetih. Situacija je mnogo
opasnija – nije to samo nacionalistička politika, nego je i vrsta
rešenja za druge probleme koje ima krupan kapital. Zato se
zabranjuje kulturi da se bavi politikom”, rekao je Dimitrijević.
Zaključio je da bi kultura trebalo da bude „prostor borbe, mesto gde
se prave provokacije i izazovi i gde se unapređuje i društveno
mišljenje i situacija ekstremene pasivnosti koju upravo imamo u
Srbiji“.
Slikar Mehmed Slezović smatra da u životu i društvu kultura deluje
dvostrukom funkcijom – i kao baza i kao nadgradnja: „Iz te dvostruke
funkcije proizilazi još jedno – kultura je veoma precizan
katalizator stanja jednog društva, lakmus papir koji precizno
pokazuje dijagnozu stanja i kulture i društva“.
Jedan od zaključaka konferencije koga je istaklo više učesnika je da
bez političke i finansijske decentralizacije Srbije, nema ni
decentralizacije u sferi kulture. Vladimir Paunović iz kragujevačke
organizacije NVO Milenijum je upozorio da ni dan-danas nije ispunjen
standard od jedan odsto nacionalnog budžeta za kulturu, i „ako
govorimo o raspodeli sredstava, ona svakako nije pravedna, a gde
nema socijalne pravde nema ni prave decentralizacije“.
Konstatovano je da su javni prostori zatvoreni za slobodne umetnike
i one koji kritički misle. Učesnici su ukazali na političke zabrane
i pritiske na polju kulture, navodeći niz primera, poput pokušaja
sprečavanja tribine u okviru Festivala angažovane poezije u jednoj
javnoj ustanovi u Kragujevcu, nemogućnost prikazivanja nagrađivanog
filma o Srebrenici Jasmile Žbanić “Quo vadis, Aida?” na nekoj od
televizija sa nacionalnom pokrivenošću, ili u bioskopima,
nemogućnost izvođenja predstave „Srebrenica kad mi ubijeni ustanemo“
Zlatka Pakovića u pozorištima finansiranih iz javnih sredstava.
Socijalni status nezavisnih umetnika je izuzetno težak , a umentici
koji rade van institucija rade u prekarnoj poziciji, njihov rad je
nepriznat i neplaćen. Kaća Dimitrijević iz Alternativnog kulturnog
prostora „Gnezdo“ u Kruševcu i sama radi u izuzetno teškim uslovima.
Ona je istovremeno i programska koordinatorka, i čistačica,
fotografkinja, i publika… “Nemoguće je opstati drugačije”, dodala je
ona, predstavljajući “Gnezdo” koje postoji od 2017. godine u
prostoru ruinirane svlačionice Fudbalskog kluba Borac iz Bivolja,
predgrađa Kruševca.
„Kada smo krenuli, organizovali smo volonterske akcije, i u početku
je entuzijazam bio veliki. U trenutku kada se to završilo, suočili
smo se sa drugom fazom – šta sad. Prava borba nastaje tada – kako
prostor održavati i kako od njega napraviti prostor zajednice“,
pojasnila je Dimitrijević. Prema njenim rečima, teško govoriti o
postojanju kulturne scene u Kruševcu, ona mora da se stvara, a
očigledno je da edukacija mora da krene od nezavisne scene.
„Veliki smo fanovi samoorganizovanja i mislimo da je za nas bolje da
uvedemo svoja pravila – šta ćemo i kako ćemo. Pokušavamo da to
prenesemo na što širu zajednicu, da ljudi vide da zapravo možemo
sami, iako je to teško objasniti ljudima“, rekla je Dimitrijević.
Neophodno je kako je kazala, okrenuti se maldima, jer nisu tako
apatični i pasivni. „To je seme koje treba da proklija u
budućnosti“, zaključila je Kaća Dimitrijević.
Kultura sećanja
Direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju i rediteljka Ana
Miljanić istakla je da su neophodni međusobno povezivanje i
konstruktivna kritika da bi se došlo do kolektivne akcije. „Bitno je
na koji način možemo međusobnim povezivanjem, možda čak češće i
međusobnom kritikom umesto isključivog slaganja i prihvatanja, doći
do ideje koja je objektivna mogućnost naše zajedničke solidarnosti
ili neke druge vrste udruženosti“, rekla je Miljanić. „Svet
nezavisne kulture postaje mesto gde se nasleđuju obaveze iz
devedesetih godina, kada je u pitanju odnos prema zločinu i odnos
prema kulturi. Osim što nezavisna kultura ima obavezu da nasledi,
ona takođe mora i da traga za modelima opstanka, a to znači da polja
koja su već istražena ne moraju iznova biti ispitana“, zaključila je
Miljanić.
Saša Ilić, književnik, primetio je da se još insistira na kulturnoj
politici koja je bila dominantna devedesetih i dvehiljaditih godina.
Ukazao je da se novi koncept kulturne politike koji je nagovestila
ministarka kulture Maja Gojković ni po čemu neće razlikovati u
odnosu na Strategiju koju je oblikovao prethodni ministar Vladan
Vukosavljević. U njenom centru će biti muzej žrtava genocida koji će
se fuzionisati s ostalim institucijama kulture i obrazovanja.
„Diskurs žrtve prožima sve sfere kulture, a Muzej žrtava genocida
osnovan početkom devedesetih dobija centralno mesto u odnosu na to
kako će se generisati kulturna politika SNS“, rekao je Ilić.
Primetivši da je malo književnih izdavača na konferenciji, Ilić je
rekao da se ono o čemu se razgovara tiče pre svega njih, a ne samo
pisaca i spisateljica. „Ukoliko imate programski jasno profilisanu
izdavačku kuću u kojoj objavljujete važne knjige za opstanak i
razumevanje kulture i čitavog političkog konteksta, nećete moći da
funkcionišete dugo, jer ćete biti sputani na više nivoa – nećete
proći otkupe, nećete moći da prodajete knjige, jer je ovde došlo do
fuzionisanja kvaziliberalnog tržišta, kad govorimo o prodaji knjiga,
s nacionalističkim konceptom. Time se onemogućava život i malih
izdavača i nekih manjih udruženja pisaca, umetnika“, kazao je on, i
zakljuljučio da je nepohodno promeniti samu politiku, kako bi se
promenila i kulturna politika.
Istoričarka Olga Manojlović Pintar istakla je da je kultura sećanja
tokom poslednjih desetak godina, ne samo u Srbiji već u širim
evropskim okvirima, u funkciji nacionalizacije mnogih evropskih
društava. Prema njenim rečima, stoga, široj javnosti ne pada na
pamet, kad se pomene kultura sećanja, da je reč o široj
humanističkoj disciplini – o disciplini koja se bavi preispitivanjem
tradicionalne romantičarske i patriotske istoriografije. Kultura
sećanja zasnovana je na istraživanjima, ne samo akademskih, već i
aktivističkih pojedinaca i grupa koji tragaju za delovima istorije
koja je namerno zaturena, prećutana, ili tendenciozno iskrivljena u
dosadašnjim interpretacijama.
Predsednica Helsinškog odbora Sonja Biserko je istakla da je odnos
prema Jugoslaviji u novonastalim državama bitno uticao i na
konstrukciju novih identiteta i kulture sećanja. Projekat Helsinškog
odbora „YU historija“ je pokušaj, ne samo da se pomogne, pre svega
mlađim generacijama, u prevladavanju nametnute prošlosti, već da se
podstaknu na konstruktivno i dublje promišljanje sopstvene
budućnosti u okruženju gde žive. „Jer to jeste imperativ za
normalizaciju odnosa u regionu“, zaključila je Biserko.
Erozija jezika i normalizacija nasilja
Na panelu o medijima, urednik kulturne rubrike u NIN-u Dragan
Jovićević istakao je da je opšta komercijalizacija, odnosno prodaja
medija korporacijama uslovila da se kultura svede na broj, što je
donekle i političko-društveni fenomen. „Kritika je jedan oblik
umetničkog dela, koji je bitan za formiranje ukusa, na primer, prema
kulturi, politici itd. Nažalost, živimo u dobu u kom je vrednost
kritike opala. Sem dnevnih tabloida i novina čiji su sadržaji
upitni, Internet je takođe jedan od većih činilaca koji je uticao na
nipodaštavanje kritičke misli“, zaključio je Jovićević.
Književni kritičar Saša Ćirić istakao je da je u Srbiji prava moć
daleko od kulture, a u kulturi moć drže istraumatizirani konvertiti
koji su zauzeli, ili su raspoređeni, na važna mesta u institucijama
medija i kulture. Tradicionalna uporišta srpskog nacionalizma u
kulturi ostala su delom u Odeljenju za jezik i književnost SANU,
čije su najistaknutije figure Matija Bećković i Goran Petrović,
dopisni član SANU, deo Filološkog fakulteta, pre svih profesor
Aleksandar Jerkov, profesor Filološkog fakulteta i ideolog srpskog
stanovišta u kulturi Milo Lompar...
Novinarka Tamara Skrozza govorila je o eroziji jezika pod uticajem
tabloida, kao i da ništa ne znače filmske, likovne i književne
kritike i sukobi na kulturnoj sceni, ako je baza u konstantnom
stanju erozije. „Erozija jezika anulira sve što mi radimo i čime se
bavimo. Ona normalizuje nasilje, divljaštvo i pornografiju. Ovo
konzumiraju ljudi koji će sutra upravljati državom, konzumiraju
ljudi koji će sutradan biti predavači deci, čak i sama naša deca
konzumiraju takve informacije“, istakla je Skrozza.
Umrežavanje
Učesnici konferencije su apelovali na povezivanje nezavisnih
organizacija i pojedinaca u kulturi, što je neophodno. Umetnik Luka
Knežević Strika rekao je da je Nezavisna kulturna scena Srbije dugo
godina radila bez resursa i isključivo na osnovu volonterskog rada,
te da je važno govoriti o sredstvima, jer mnogi rade bez njih.
Osvrćući se na rad sa donatorima, ukazao je na preterano
administranje i birokratizaciju, što je štetno za kulturno
stvaralaštvo. O teškoćama dobijanja sredstava za nezavisne projekte
u sferi kulture, govorila je i direktroka organizacije Damad iz
Novog Pazara, Zibija Šarenkapić. Ukazala je i na to Strategija za
razvoj kulture „nema potrebu“ da integriše svoje manjine, kao i
druge zajednice, na polju kulture. „Interkulturalizam se kao koncept
ne pojavljuje, jer je predstavljen kao neprihvatljiv zbog toga što
bi otvorio prostor za raznovrsnost i raznolikost“, zaključila je
Šarenkapić.
Istoričarka književnosti Stanislava Barać smatra da bi nova kulturna
stratregija trebalo da se osloni i na kulturne prakse žena: „One
pokazuju da je moguć i da je pametan spoj dve vrste strategija:
najpre one koje se sprovode odozgo, a potom one koje se sprovode
odozdo. Mlade žene, devojke i devojčice već jesu u mnogim
slučajevima umrežene zbog mogućnosti pristupa Internetu, odnosno
društvenim mrežama, koje mogu biti internacionalne, neformalne i
interpretativne zajednice. U tim zajednicama se razmenjuju
najrazličitiji oblici popularne kulture, čak i u nekim slučajevima
visoke kulture“, rekla je Barać.
Jelena Krstić iz Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji
naglasila je važnost mreža koje okupljaju mlade umetnike, stvarajući
im prostor za rad i motivišući ih za društveno angažovanje, delanje.
Kao primer je navela programe Helsinškog odbora koji omogućavaju
povezivanje i saradnju između umetnika i aktivista iz različitih
kulturnih zajednica i preko državnih granica. Njihov zajednički
angažman omogućava upoznavanje, uspostavljanje poverenja, te razmenu
ideja i iskustva u kreiranju odgovora na akutne društvene probleme.
Nedavne akcije mladih umetnika, poput zbirke priča “Mokri(n) čvor”,
pokazale su da mladi umetnici nose značajan potencijal društvenog
progresa, koji često ostane nerealizovan zbog nedovoljno prilika za
rad i povezivanje.
Smernice
Na konferenciji su predstavljene smernice za novu kulturnu politiku
nastale na osnovu dvogodišnjih razgovora Helsinškog odbora s
kulturnim delatnicima širom Srbije, kao i okruglih stolova u
Beogradu, Novom Sadu, Novom Pazaru i Kragujevcu. Dogovoreno je da se
smernice dalje razrađuju na osnovu predloga koji su se čuli tokom
konferencije.
Kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić istakla je važnost
zajedništva u daljoj borbi za promene. Podsetila je da je jedno od
neotuđivih ljudskih prava - pravo na dostojanstvenu kulturu, koja
“neće biti ideologizovana, gde će svi koji rade u ustanovama biti
kreatori, a ne izvođači radova, koja će pripadati građanima i
građankima, na kulturu koja neće biti oteta, a već dugi niz godina
jeste“.
Prva grupa smernica, odnosi se na primenu principa otvorenog
kulturnog modela i interkulturalne komunikacije. “Umesto nacionalno
orijentisanih kulturnih modela i fasadnog multikulturalizma,
neophodno je razvijati kulturnu osetljivost i interkulturalnu
komunikaciju, kao suprotstavljanje jednoznačnosti, zatvorenosti,
ksenofobičnosti i stigmatizacijama, ideološkoj zadrtosti i
ideološkom nasilju”, rekla je Đurić Bosnić. Primena interkulturalne
komunikacije u isti mah bi značila i praktičnu potvrdu novog
globalnog humanizma. Zbog toga je zadatak kulturne strategije da
jača proces interkulturalne komunikacije, da u fokus stavi
građanina, pojedinca, umesto formalne institucionalne dimenzije
manjinskog života. Istaknuto je da treba odustati od nasilne
ćirilizacije i proglasiti potpunu ravnopravnost dva pisma.
Druga grupa preporuka tiče se primene principa supsidijarnosti – u
kontekstu neophodnosti decentralizacije kulture i demetropolizacije
u kreiranju kulturnih politika. “Kao i u drugim segmentima društva,
i u kulturi je neophodno uvažiti različitost ambijenta i omogućiti
kreiranje autentičnih kulturnih politika na lokalnom i regionalnom
nivou. To bi svakako povećalo nivo kulturne i socijalne
kompleksnosti i samim tim, društvo učinilo fleksibilnijim”, dodala
je. Treća grupa preporuka zalaže se za osnaživanje autonomije
individualnih kulturnih aktera i nezavisne kulturne scene.
“Poboljšanje egzistencijalnih uslova u kojima umetnici žive od
izuzetnog je značaja za održavanje vitalnosti kulturne scene”,
istakla je Đurić Bosnić.
Četvrta grupa preporuka odnosi se na podsticanje savremenog
umetničkog stvaralaštva, što ne znači zanemarivanje kulturnog
nasleđa, već otvaranje prostora za inovativne i sveže ideje u
umetnosti i kulturi u celini. Peta grupa preporuka govori o
osnaživanju procesa međunarodne kulturne razmene, ali, “ne onako
kako je sada realizovana i, ne samo ona koja se odnosi na dijasporu,
već se odnosi na podsticanje mobilnosti umentika kao jednog od
najvažnijih instrumenata osnaživanja međunarodne kulturne razmene”.
Politikolog Pavel Domonji se osvrnuo na smernice iz ugla političke
kulture. „Recimo, već u prvoj preporuci se pominje decentralizacija.
Ako želite da uključite što više ljudi u kreiranje kulturne politike
to podrazumeva participativnu političku kulturu. Ističe se da je
neprihvatljvo svođenje kulture na sluškinju nacionalnog identiteta.
A, kulturna politika koju zagovara Helsinški odbor (HO) se tome
najdublje protivi, jer insistira na subverzivnoj moći kulture da
podriva projekte koje kulturu čine sluškinjom autoritarnosti i
saučesnikom u zatiranju sloboda. U tome se HO oslanja na snažnu
tradiciju evropskog prosvetiteljstva i republikanizma koji kulturu
vezuju za slobodu“, istakao je Domonji.
Kulture su otvorene i komunikativne, kako je naglasio Domonji, a
procese kulturne razmene i saradnje trebalo bi podsticati, uz
osporavanje ksenofobnih i rigidnih, etnocentričnih napora koji se
toj saradnji protive. U preporukama se ističe da se obrazovanje mora
korenito menjati. Domonji navodi da je politička socijalizacija
iznimno važna, jer nije i ne treba da nam bude svejedno kakvi se
obrasci distribuiraju putem obrazovanja. „Demokratska politička
kultura uči da vlast zavisi od preferencija građana, da je pojedinac
važan politički subjekat koji utiče na izbor vlasti, da vreme i
način fuknckionisanja vlasti zavise od vrlina građana“, zaključuje
Domonji. Neophodno je i da se raspravlja o ulozi intelektualaca, jer
su oni ti koji vlast snabdevaju osnovnim legitimacijskim obrascima.
Kada bismo imali moćnu demokratsku političku kulturu i moćno civilno
društvo, samovoljno ponašanje predsednika Aleksandra Vučića ne bi
moglo da prođe bez snažne reakcije, ocenjuje Domonji.
„Preporuke predstavljene na konferenciji, kao i sam ovaj događaj,
shvatamo kao mesto okupljanja i povezivanja, te kao početak borbe za
usvajanje nove kulturne politike. Na nju ćemo možda dugo čekati, ali
bez formulisanja alternative nema šansi za dosezanje promena“,
zaključila je izvršna direktorka Helsinškog odbora Izabela Kisić.
Odbor je inicirao razgovre o kulturi 2020. godine kao odgovor na
Strategiju Vlade Srbije za razvoj kulture od 2020, do 2029, u čijem
je temelju nacionalistički konzervativni obrazac. Konferencija je
realizovana zahvaljujući finansijskoj pomoći Evropske unije
* * *
Učesnici konferencije: kulturološkinja Aleksandra Djurić Bosnić,
glavna urednica Književene radionice Rašić Aleksandra Rašić,
direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić, umetnica
Ana Vrbaški, kulturološkinja Andrea Ratković, istoričar umetnosti
Branko Dimitrijević, pesnik Damir Nedić, likovna umetnica Darinka
Pop Mitić, urednik kulturne rubrike NIN-a Dragan Jovićević, profesor
srpskog jezika i književnosti Dušan Blagojević, politikolog Duško
Radosavljević, sociolog Đokica Jovanović, urednica programa u
Kulturnom centru Novi Pazar Elma Šabanović, direktor muzeja Ras
Elmir Habibović, filozof Goran Kaludjerović, filozof Ivan
Milenković, izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava
Izabela Kisić, aktivistkinja Inicijative mladih Ivana Jovanović,
profesorka srpskog jezika i književnosti Ivana Petrović, rediteljka
Jadranka Anđelić (DAH teatar), programska direktorka Helsinškog
odbora za ljudska prava Jelena Krstić, istraživačica Fonda za
humanitarno pravo, Jovana Kolarić, koordinatorka Alternativnog
prostora za kulturu “Gnezdo” Kaća Dimitrijević, organizatorka
festivala “Mirdita Dobar dan” Lenka Rabasović, umetnica Lidija
Krnjajić, saradnica Helsinškog odbora Ljiljana Palibrk, predsednica
Građanske akcije Pančevo Ljiljana Spasić, vizuelni umetnik Luka
Knežević Strika, lingvistkinja Marija Mandić, sociloškinja Marija
Vasić, slikar Mehmed Slezović, vizuelni umetnik Milan Đorđević,
programski koordinator u Inicijativi mladih za ljudska prava Marko
Milosavljević, kulturološkinja Milena Dragićević Šešić,
sociološkinja Milena Stanojević, studentkinja master studija
Fakulteta dramskih umetnosti Milica Gavrilović, pisac Miloš
Živanović, novinar Nedim Sejdinović, istoričar umetnosti i pisac
Nebojša Novi Milenković, sociolog Nemanja Zvijer, novinar Nenad
Živković, istoričarka Olga Manojlović Pintar, predsednik udruženja
YUROM Centar Osman Balić, politikolog Pavel Domonji, književni
kritičar Saša Ćirić, pisac Saša Ilić, kustoskinja i NVO Građanska
alijansa za socijalnu inkluziju Požega Sladjana Petrović Varagić,
istoričarka književnosti Stanislava Barać, vizuelni umetnik Svebor
Midžić, predsednica Helsinškog odbora Sonja Biserko, novinarka
Tamara Skrozza, samostalna umetnica Tijana Matijević, likovna
umetnica i članica Upravnog odbora ULUS Vahida Ramujkić, generalna
sekretarka Europa Nostra za Srbiju Vesna Marjanović, menadžerka u
kulturi Virdžinija Đeković, istraživač NVO Millennium Vladimir
Paunović, istoričar Uglješa Belić, direktor gradskog pozorista u
Bečaju Zdravko Petrović, direktorka NVO Damad Zibija Šarenkapić...
|
