|
Tragedije koje je srpsko društvo doživelo u dva dana izazvale su
efekat trauma u sticaju, jedne jedinstvene velike traume čiji
sociopsihološki poremećaji nemaju presedana, a koje ćemo dugo
osećati. Srpsko društvo, inače visoko traumatizovano usled raspada
šireg, jugoslovenskog, okvira smisla, ratova, politički motivisanih
ubistava, ekonomske i društvene tranzicije, opterećeno
nedefinisanošću sebe u ideji, fizičkoj osnovi (teritoriji i
stanovništvu) i institucijama, doživelo je izuzetno jak potres
sopstvenog smisla uključujući i politički poredak. Čovek se najviše
plaši besmislene smrti, kako navodi Ernest Beker oslanjajući se na
delo Oto Ranka, a smrt deteta je po sebi besmislena. Strah koji je
izazvalo masovno ubistvo dece uzdrmao je smisao postojanja sistema u
srpskom društvu i samog društva. Razmere društvene opasnosti ovog
zločina ogledaju se i u tome što se dogodio u jednoj od primarnih
„oaza“ sigurnosti društvenog života, podrivajući jednu od ključnih
referentnih tački našeg postojanja i svakodnevnih rutina, školu.
Nemoć pravosudnog sistema da objasni ovaj zločin i preduzme sve
neophodne mere društvene zaštite koje su pretpostavljene u drugim
slučajevima, dodatno pojačava osećanje nemoći. Drugi zločin, sam po
sebi tragičan, pojačao je već prisutan opšti osećaj straha, tuge,
neverice, beznađa, dodatno remeteći funkcionisanje individua i
zajednice. Analiza ovih događaja zahteva izuzetan napor
promišljanja, a rizik je da ostane na parcijalnim zaključcima poput
onih koji će ovde biti izloženi.
Svaki zločin je splet uticaja situacionih faktora i psihičkih
elemenata počinioca uslovljavajući multidisciplinarni pristup
analizi zločina i rasuđivanje prema pravnoj logici koja podrazumeva
utvrđivanje relevantnih činjenica, pravnu kvalifikaciju i podvođenje
pod hipotezu krivičnog zakona. Utvrđivanje prirode krivičnog dela i
uzročno-posledičnog odnosa počinje na najširem društvenom okviru
koji daje opšti kontekst u kom se delo desilo, npr. u uslovima rata
ili mira, pa se potom sužava na neposrednu društvenu realnost. U
ovom radu fokusiraćemo se samo na određene karakteristike počinjenih
krivičnih dela na nivou opšte odgovornosti, a koje se mogu utvrditi
na osnovu uverljivih informacija koje su dostupne široj javnosti,
kao i na jedan događaj između dve tragedije čiji se društveni značaj
zanemaruje.
Kult oružja, vojničkih veština i sile su elementi koji su prisutni,
prema informacijama dostupnim u javnosti, u oba počinjena zločina.
Počinilac masakra u školi posedovao je veštine koje nije naučio
igrajući igrice ili gledajući filmove, već trenirajući sa ocem na
posebnim vežbalištima, u streljani i paint-ball okršajima,
simulacijama „lova“ i oružanih sukoba. Istovetne osobine zločinca,
prisutne su i u drugom zločinu, u figuri oca, vojnog lica. Uz
navedeno postoji i druga sličnost, a to je dostupnost oružja,
pištolja, odnosno automatske puške. Ove okolnosti upućuju na značaj
slavljenja oružja i sile kao „porodičnih“ vrednosti svojstvenih
militarizmu koji je prisutan u oba slučaja. Veličanje oružja i
vojske kao izraza militarizma, (izložbe oružja, vojne vežbe, vojne
parade, privilegovan status vojnika, itd.) nisu svojstvene srpskom
društvu samo u poslednjih trideset godina, već su iskazivane i u
periodu socijalizma u kombinaciji sa dogmatskim aspektom tada važeće
ideologije, kako ukazuje Bojan Todosijević. Međutim militarizam je
dobio poseban značaj u ratovima za teritorije kao posledice
ustanovljenja političkog cilja stvaranja teritorijalno što veće
„nacionalne“ države. Sudeći prema iskustvima Italije, Nemačke i
Japana tokom Drugog svetskog rata, koje su tada takođe imale za
osnovni politički cilj proširenje ili navodnu odbranu „nacionalne“
države, preduslov „ozdravljenja“ ovih društava bilo je odricanje od
rata kao ključne identitetske promene u smislu umanjenja značaja
militarizma kao načina osmišljavanja zajednice, kako je definisano u
savremenim posleratnim ustavima ovih država. Međutim, tragedije
ratova za teritorije krajem devedesetih godina prošlog veka u
srpskom društvu nisu imale za posledicu odricanje od rata i
militarizma. U sistemu vrednosti srpskog društva dominiraju
militarističke sklonosti, a pristup maloletnim licima streljanama,
kao i organizacija paravojnih kampova, percipirani su kao
prihvatljiv model vaspitanja i ponašanja, koji ne nailazi na posebnu
društvenu osudu zato što se ne doživljava kao društveno opasan ili
potencijalno društveno opasan. Šta više, u dominatnom ideološkom
kontekstu večnog sukoba in-grupe (nas) i out- grupa (njih), vladanje
„vojničkim veštinama“, „vojnička disciplina“ i posedovanje oružja
postaju poželjne vrednosti u funkciji odbrane i opstanka grupe, tj.
„naroda“. Sklonost ka kažnjavanju (strogost), odnosno primeni
represivnih mera (kazne) je još jedna od karakteristika svojstvenih
kompleksu stavova i vrednosti dominantne ideologije u srpskom
društvu koji karakteriše militarizam, etnocentrizam, hronično
sužavanje empatije i dehumanizacija ljudskih bića, a koju možemo
definisati pojmom nacionalizam. U tom smislu i ne iznenađuje
reakcija na navedene tragedije koja nije imala u fokusu saosećanje
prema žrtvama, već želju za kažnjavanjem zločinca, „neće videti
svetlo dana“, dehumanizacija počinioca, „hitlerovskog monstruma“, u
nacionalistom kontekstu „napada na narod“.
Dehumanizacija žrtava u svesti počinioca ova dva zločina,
predstavlja jednu od upadljivih karakteristika, posebno kod prvog
zločina. Prema raspoloživim podacima, počinilac zločina u osnovnoj
školi, svoj plan egzekucije je unapred planirao i izvršio vrlo
efikasno, raspolažući neophodnim znanjem i veštinom upotrebe
vatrenog oružja, a svoje mete, buduće žrtve, obeležio je kao
„prioritet 1, prioritet 2,….“. Individualni odnos zločinca, deteta,
prema svojim žrtvama, deci, odlikuje potpuno odustvo percepcije
žrtve kao ljudskog bića, dehumanizacija. Ovaj odnos nije dugovan
isključivo psihičkim (patološkim) osobinama zločinca i ne može se
odvojiti od društvenog shvatanja vrednosti ljudskog života i sistema
koji se uspostavlja radi njegove zaštite. Početak proces
dehumanizacije, obezvređivanja značaja ljudskog života i
dostojanstva u srpskom društvu se može smestiti u period neposredno
pred raspad i tokom raspada bivše jugoslovenske društvene zajednice.
Dehumanizacija ljudskog bića bila je pre svega usmerena ka drugim
etničkim zajednicama u opštem kontekstu sukoba oko kontrole
teritorija i formiranja novih „nacionalnih“ država kao izraza
nacionalističke ideologije. Obeležavanje svojih budućih žrtava
bezličnim pojmovima izraz je istovetnog procesa dehumanizacije
žrtava nemačkog nacionalizma u Drugom svetskom ratu, koji su
logoraše obeležavali brojevima i obraćali im se koristeći brojeve.
Dehumanizacija pripadnika drugih socijalno relevantnih grupa, u
datom ideološkom i političkom kontekstu, dovodi do dehumanizacije i
u okviru grupe. Kako primećuje Gistav Gilbert u svom delu
„Psihologija diktature“ dehumanizacija out-grupa (drugih,
različitih) ne može proći bez dehumanizacije sebe samih (in-grupe).
Dehumanizacija pod kojom se podrazumeva oduzimanje svojstva ljudskog
bića drugima po bilo kom osnovu (vere, nacije, rase, uverenja..),
ima kao svoju neminovnu posledicu opštu desakralizaciju ljudskog
života, sam ljudski život gubi vrednost. Posledica dugog delovanja
procesa dehumanizacije na stavovsko-vrednosnu orijentaciju prema
ljudima, je ta da Srbiju kao društvo karakteriše hronično nizak
stepen međuljudskog poverenja i visok procenat zastupljenosti stava
da je ljudska priroda inherentno zla. Dominantna stavovsko-vrednosna
orijentacija definisana na nivou srpskog društva je nepoverenje
prema „različitima“ po bilo kom osnovu, uključujući i političke
razlike, uzrokovana konstruktom, stereotipom, o „zloj ljudskoj
prirodi“, pripadnika „out-grupe“, „različitih“, koji dominira u
javnom prostoru. Dovoljna metoda za potkrepljenje ove tvrdnje je
prosta opservacija upotrebe rečnika koji dominira u javnom prostoru.
Pojmovi koji izražavaju negativne stereotipije prema različitom u
konkretnom srpskom političkom kontekstu vezuju se pre svega za
etničku ili političku pripadnost, a u nekim situacijama se i
poistovećuju: „ološi“, „hijene“, „džukele“, ili „oni koji misle da
su Hrvati su ustaše“, „oni koji misle da su Crnogorci su Milogorci“,
itd. Procesi grupne identifikacije, političke ili etničke, u opštem
stalnom kontekstu opsadnog stanja (neprijateljskog okruženja)
indukuje i izrazito sužavanje empatije, nesposobnost doživljaja
drugog ljudskog bića. Selektivna asocijacija ili greška
pripisivanja, dodatno pojačavaju prethodne karakteristike, te u
tragičnim događajima stereotipije funkcionišu kao filter koji
propuštaju percepciju onih dela koji će potvrditi sterotip, „zlu
ljudsku prirodu“, a one koji protivreče stereotipu, dobra dela koja
dokazuju „dobru ljudsku prirodu“, biće neprimećena. U takvom pogledu
na svet, krivičnopravna zaštita osnovnih ljudskih vrednosti se
urušava jer je osnovni predmet zaštite, ljudski život, izgubio svoju
svetost, a norme gube autoritet što neminovno dovodi do stvaranja
uslova za proliferaciju društveno neprihvatljivog ponašanja.
Navedene karakteristike analiziranih zločina, militarizam i
dehumanizacija, su izrazito snažne u srpskom društvu i iz razloga
tabloidne i „reality“ nemilosrdne eksploatacije. Mediji koji
plasiraju tabloidne i reality sadržaje, dominantno utiču na
formiranje sadržaja za „diskusije“ na društvenim mrežama i imaju
ulogu svojevrsnih amplifikatora prethodno navedenih stavova i
vrednosti sa ciljem indukcije negativnih osećanja poput straha,
mržnje i zluradosti, a radi vezivanja publike, ostvarivanja rejtinga
i šerova. Osnovni ciljevi ove aktivnosti su kumulativni: propaganda
ideoloških stavova i sticanja dobiti, profita. Tako indukovane
emocije su gradivno tkivo ideja superiornosti u kombinaciji sa
pretnjom, koja koja se potom usmeravaju protiv pripadnika različitih
grupa (etničkih, političkih, verskih, itd.) u zavisnosti od
političkog oportuniteta, odnosno korisnosti.
U prethodno opisanom kontekstu i kauzalitetu traume u sticaju,
odigrao se košarkaški meč Partizan-Real Madrid između dve tragedije,
koji se može analizirati sa užeg bezbednosnog aspekta i šireg,
socijalnopsihološkog. Uprkos visokom riziku imitativnog efekta u
uslovima kolektivnog šoka, nesigurnosti i straha, održan je događaj
koji po svojoj prirodi predstavlja afektivnu kontradikciju sa
ubistvom devet lica u školi i skup izuzetno visokog bezbednosnog
rizika u datim okolnostima masovnog prisustva publike i rastrojstva
sistema bezbednosti. Sportsko nadmetanje koje u konativnoj grupi
psihičkih funkcija prvenstveno izaziva radost, održano je u
kontekstu kolektivne tuge usled nasilne smrti dece. Utakmica je
izvedena uz simboličke rituale koji su još više potencirale
afektivnu ambivalentnost: polaganje cveća pred Arenom, minut ćutnje,
itd. Posebno indikativan primer ovog afektivnog nesklada je podela
utakmice na dva dela: prvo poluvreme kada publika nije navijala i
drugo kada je navijala. Karakteristika šizofrenije, raspolućenosti
ličnosti jeste i afektivni nesklad, suprotnost emocija. U konkretnom
slučaju navedene košarkaške utakmice, radi se o slučaju namernog,
društveno organizovanog oblika indukcije nesklada u osećanjima,
istovremene tuge i radosti. Odluka o odigravanju ove utakmice
izražava visok stepen emotivne hladnoće u međuljudskim odnosima koju
je upečatljivo iskazao gradonačelnik Beograda, bivši sportista
Šapić, pozivom svojim sugrađanima da „na mestu gde obično čekamo i
proslavljamo naše najsrećnije (sportske) momente…da odaju poštu
nesrećno stradalim žrtvama i da baš na mestu najvećih radosti
pokažemo saosećanje sa žrtvama i porodicama nesrećno stradalih naših
sugrađana.“. Pandan takvoj indukciji suprotstavljenih emocija bi
bilo održavanje svadbi na grobljima, kao u televizijskoj seriji
„Crna svadba“ emitovanoj na RTS-u ili sahrana u sportskim halama.
Nejasni su motivi odluke o održavanju navedene utakmice koja je
istovremeno socijalnopsihološki poremećaj po sebi i čin izazivanja
daljih socijalnopsiholoških poremećaja, uprkos apelima da se
predmetna utakmica odloži i jasnim rizicima koje je nosila, na
nesreću izraženih i u vremenskoj konsekvetnosti sa drugim zločinom,
egzekucijama po šumadijskim selima. Svakako jedno od mogućih
objašnjenja, je robovanje etici ubeđenja, koju karakteriše a priori
odbijanje mogućnosti promene stava i diskvalifikacija promišljanja i
prilagođavanja kao nepoželjnih vrednosti i izraza slabosti. Ovo
objašnjenje se uklapa u gore navedeni kompleks emocija i stavova
koji čine gradivno tkivo, matricu, nacionalizma i koji zahteva
političke lidere u takvom mikrokosmosu, kako navodi Gilbert, koje
odlikuje beskompromisna čvrstina i brutalnost, etnocentrizam obojen
paranoidnošću, lojalnost in-grupi i neprijateljstvo prema out-grupi.
U društvu kojim dominira nacionalizam, ljudska prava i slobode
postaju „dekadentne demokratske moralističke vrednost i
sentimentalnost“, a stav apsolutna istina za sledbenike etike
ubeđenja izražene u rečenici koju često koriste „da jednom kada
donesu odluku o nečemu, ništa na ovom svetu ih ne može pomeriti“.
Etika ubeđenosti je funkcionalno nužna za konstrukt nepromenljivosti
i vremensko-prostorne uniformnosti nacionalnog identiteta, odnosno
nacije kao osnovnog, nepromenljivog, večnog i „svetog“ pojma
nacionalizma.
Svrha ovog teksta je da doprinese prevazilaženju kolektivne traume
izazvane tragedijama koje po svojim posledicama prevazilaze okvire
srpskog društva, ako se ima u vidu samo činjenica da je najmlađi
najmasovniji ubica u zabeleženoj istoriji kriminaliteta u svetu,
dete koje je odraslo u Beogradu. Ocene da je sistem socijalne
kontrole zakazao su opravdane, ali ne samo zbog nestručnosti i
disfunkcionalnosti procesa, već i zbog ideologije na kojoj sistem
počiva kao medijatora između psihičkih elemenata i društvenih
procesa, zbog njenog svojstva da predstavlja funkciju društvene
okoline koja daje odgovore individui kako bi mogla osmisliti sebe i
svet u kome živi. Naime, nije samo pitanje kako je moglo
trinaestogodišnje dete da ide u streljanu, već i zašto je otac vodio
dete u streljanu? Odgovor na ovo pitanje se nalazi u domenu urušenog
socijalnog zdravlja, prema definiciji Ujedinjenih nacija, koje
karakteriše izraženo prisustvo negativnih osećanja (straha, mržnje,
zavisti, itd.), agresivnost kao suprotnost mirne koegzistencije i
percepcija ugrožavajuće društvene sredine. Analiza i razumevanje
opšteg društvenog konteksta izuzetno su značajni sa stanovišta
poboljšanja socijalnog zdravlja, „izlečenja bolesnog društva“ kao
osnovnog preduslova prevencije besmislenih zločina kojima smo, na
našu nesreću i žalost, bili svedoci. |
