|
Više je nego očigledno da je došao poslednji trenutak da Srbija
normalizuje svoje odnose sa Kosovom, da trajno ugasi to šarište
sopstvene i regionalne nestabilnosti i otvori put za saradnju i
prijateljstvo kakvo i priliči narodima koji vekovima žive zajedno.
Prošlo je već više od trideset godina od kada je Miloševićev režim,
svojom naopakom politikom, iskopao dubok jaz između Srba i Albanaca
i okrenuo mnoge moćne države i tradicionalne saveznike protiv
Srbije, što je dovelo do tragičnog bombardovanja Srbije od strane
NATO pakta. Neizbežna posledica toga bilo je defiitivno odvajanje
Kosova od Srbije i proglašenje nezavisnosti koje je dobilo potvrdu i
od strane Međunarodnog suda pravde.
Aktuelna vlast u Srbiji, umesto da pronađe konstruktivne načine
političkog opštenja saglasne novoj situaciji, nastavila je i još
više produbila animozitete stvorene u doba Miloševića. Tako smo
došli do situacije koja ne odgovara ni Srbiji ni Kosovu, ni srpskom
ni albanskom narodu, i koja izaziva brigu dobrog dela međunarodne
zajednice. A ono što je najgore jeste da se stanje neprestano
pogoršava, da nema naznaka nekih kvalitetnih promena i da budućnost
postaje vrlo neizvesna.
Neophodne su radikalne promene kako bi se prekinula ova agonija i
kako bi se odnosi Srbije i Kosova normalizovali i doveli u sklad sa
principima međunarodnih odnosa.
Za tako nešto neophodna je suspenzija sadašnje politike Srbije koju
personifikuje Aleksandar Vučić sa svojom ekipom ekstremnih desničara
a koja se pokazala štetnom po interese srpskog naroda. Za razliku od
ultra-ekstremnih desničara, koji bi hteli da celo Kosovo vrate u
sastav Srbije, strateška zamisao Vučićeve politike jeste da se, pod
vidom Zajednice srpskih opština, izvrši teritorijalna podela Kosova
u skladu sa arhaičnim idejama srpskog nacionalizma o etnički čistoj
i „homogenoj“ Srbiji. Pošto je ta opcija nerealna i osuđena od
strane međunarodne zajednice pribegava se beskrajnom odugovlačenju i
stalmom zaoštravanju odnosa u nadi da će se međunarodna zajednica
zamoriti i na kraju pristati na podelu Kosova.
Aleksandar Vučić gleda na pitanje Kosova i na položaj Srba na
Kosovu, ali i na položaj Srba u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj,
isključivo kao na sredstvo za jačanje svoje lične vlasti. Po
oprobanom melodramskom receptu on iz dana u dan, u svojim beskrajnim
monolozima, iznosi crne slutnje o tome šta se sprema srpskom narodu,
podiže na nivo antičke tragedije čak i banalna pitanja, kao što su
registarske tablice ili otvaranje mosta na Ibru, predviđa strašne
tragedije, progone i kolektivne pogibije; nakon što na taj način
unese paniku i strah u srpsko društvo, koji su pravo izvorište
mržnje, agresivnosti i nasilja, pojavljuje se on kao neki božji
izaslanik, mesija i spasilac sa obećanjem da će zaštititi sve Srbe
ma gde se nalazili i da neće dozvoliti da bilo ko ponižava srpski
narod, ali pod uslovom da se svi okupe oko njega u nekakvom
„Narodnom pokretu“ i da podrže njegovu politiku. Ovaj Vučićev
narativ pretvara srpsko društvo u društvo u kojem dominira
mentalitet opsadnog stanja, odnosno mentalitet tora, kao kada se
ovce u strahu od vukova zbijaju oko ovna predvodnika. Da bi se
pojačao ovaj efekat i istakla uloga vođe, Vučić i njegova ekipa
uspeli su da eliminišu svaki oblik dijaloga i komunikacije između
Srba i Albanaca, da uspostave sopstveni monopol i da se predstave
kao jedini kanal preko koga se može komunicirati sa Albancima. A
„dijalog“ koji oni vode predstavlja neprekidnu svađu sa
predstavnicima kosovskih vlasti i bujicu ružnih reči i uvreda na
njihov račun, sve u funkciji jačanja mržnje i definitivnog razlaza
sa Albancima.
Ako se želi trajna normalizacija odnosa moraju se iščupati koreni
ove prepotentne i suprematističke ideologije koja uobražava da su
Srbi kao „nebeski narod“ iznad drugih naroda. Demokratski i
civilizacijski kapaciteti kosovskih Albanaca nisu ništa manji nego
kod susednih naroda i postoje svi uslovi da se dijalogom i saradnjom
stvaraju odnosi poverenja i uzajamnog razumevanja. Samo dobri
međuljudski odnosi mogu biti istinska garancija bezbednosti Srba na
Kosovu i njihovih etničkih i drugih prava, a ne neka mesijanska
obećanja ili birokratske tvorevine.
Da bi se došlo do takvog stanja potrebno je razbiti monopol koji su
uspostavili Vučić i njegova ekipa. Neophodno je da se na
normalizaciji odnosa Srbije i Kosova angažuju sve društvene
strukture sa obe strane. Institucije obrazovanja, zdravstva,
kulture, nauke, sportski klubovi, nevladine organizacije, lokalne
samouprave i sve druge društvene strukture treba - nezavisno od toga
šta se događa na najvišem nivou i bez iščekivanja nekih čarobnih
rešenja - da uspostave međusobne kontakte, ostvare stalnu saradnju,
razmenjuju posete i iskustva i tako grade atmosferu poverenja i
dobrih odnosa.
Generacije koje nose političku i moralnu odgovornost za stvaranje
kosovskog problema ne smeju dozvoliti da se sadašnje tenzije i
sukobi produže i narednih trideset godina i da opterete život
budućih generacija. Naša je dužnost da to sprečimo, naša je dužnost
da danas pronađemo način za miran i demokratski suživot Srba i
Albanaca. Kakvo god da bude definitivno rešenje njihovih međusobnih
odnosa Srbi i Albanci će i u budućnosti, kao što je to bilo
vekovima, morati da žive zajedno. Treba odbaciti alternativu koju
nude Vučić i njegova ekipa koja podrazumeva podizanje zida i
barikada između dva naroda i njihovo večno neprijateljstvo i
založiti se za zajednički život, uzajamno razumevanje, poštovanje i
poverenje. A za tako nešto potrebno je da međunarodna zajednica,
osim veće odlučnosti u primeni francusko-nemačkog plana, angažuje
svoje kapacitete u stvaranju nove kulture dijaloga, tolerancije i
saradnje.
Aleksandar Sekulović, saradnik Helsinškog odbora za ljudska prava i
potpredsednik Saveza antifašista Srbije |
