|
U neurotičnom ponašanju Srbije prema Kosovu odnos Vučića i zapadnih
diplomata i državnika počinje da poprima karakter prave enigme.
Generalno posmatrano može se uočiti da taj odnos stoji u nekoj vrsti
obrnute proporcije: ukoliko Vučić više zaoštrava svoj stav i
verbalni nastup i ukoliko je osorniji prema zapadnjacima, utoliko su
oni blagonakloniji prema njemu i prema ekstremizmu lidera Srba sa
severa Kosova, a sve oštriji prema Albinu Kurtiju. Očekivalo bi se
da će neke Vučićeve izjave izazvati zvaničan demarš zapadnih
partnera, ili bar neki „non pejper“, ali se ništa od toga nije
dogodilo. Naprotiv, nezadovoljstvo je, po principu „gde je tanko, tu
se kida“, usmereno prema Kurtiju. Došlo se čak dotle da Eskobar
otvoreno preti Kurtiju kao da je on, daleko bilo, postavljen za šefa
kancelarije za Kosovo umesto ultra-ekstremiste Petkovića. Otuda nije
čudo što su prepuštene zaboravu čak i one Vučićeve izjave koje su
odraz jednog uličarskog mentaliteta i predstavljaju direktno
vređanje zapadnih partnera:
„A vi iz Evrope, sram vas bilo, a to je sitnica u odnosu na ono što
želim da vam kažem“; „... pričajte gluposti i lupetajte svi vi iz
Evrope i Zapadnog Balkana“; „bedni antisrpski odnos koji je pokazala
EU“; „veliki bezobrazluk zapadnih sila“; „Zbog čega neko histerično
insistira na uklanjanju barikada“, „sram vas bilo sve, lažovi
jedni“.
Naravno, ovaj vulgarni rečnik u ophođenju sa zapadnjacima nije
izmislio Vučić već njegov učitelj i idol Vojislav Šešelj. On je prvi
otkrio izvesne mazohističke komplekse kod zapadnjaka u odnosu na
srpske predstavnike, odnosno verovanje da će tolerisanjem njihovih
ispada na neki način kompenzirati NATO bombardovanje Srbije. Ovu
iracionalnu zbunjenost Šešelj je beskrupulozno koristio na suđenju u
Haškom tribunalu. Kako se on ponašao prema tom sudu to nije
zabeleženo u istoriji pravosuđa: on je sudije konstantno vređao i
psovao, nudio im seksualne usluge, vređao sud i osporavao mu
legitimitet, pretio tužiocima i svedocima, jednostavno, ponašao se
kako je hteo.
I kakav je bio rezultat ovog Šešeljevog hepeninga? Rezultat je bio
taj da je Šešelj oslobođen, trijumfalno se vratio u Srbiju, postao
narodni poslanik i nastavio da duhovno usmerava svoju partiju koja
je u međuvremenu promenila ime.
Na tragu Šešeljevog iskustva je i žestoka komunikacija Vučića sa
zapadnjacima povodom Kosova, nakon koje svi oni, od Makrona i Šolca,
Borelja i Eskobara, do njihovih ambasadora u Prištini i Beogradu,
složno pohvale Srbiju za konstruktivnost a krivicu za sukobe pripišu
Kurtiju. Čak je i komandant KFOR-a Italijan Rastuća, uprkos tome što
su mu srpski huligani povredili trideset njegovih vojnika, za nemire
optužio Kurtija.
Šta bi zapravo, osim već pomenutog mazohizma, mogli biti motivi ovog
iracionalnog ponašanja zapadnih zvaničnika?
Naravno, treba odmah odbaciti špekulacije o nekim koruptivim
radnjama, iako je dobro poznato da je to jedan od omiljenih metoda
srpske diplomatije još iz perioda 90-ih godina, ali on, u konkretnoj
situaciji, nema šanse za uspeh.
Motivi su svakako ozbiljniji a među njima najvažniji je taj što na
Zapadu raste bojazan da bi Vučić mogao da iskoristi sadašnju
okupiranost Zapada sukobom sa Rusijom oko Ukrajine i da preduzme
neku akciju koja bi mogla da destabilizuje ne samo Kosovo već i
čitav region. Na to upućuju Vučićeva notorna opsednutost vojnim
pitanjima, naoružavanjem vojske, podizanjem njene borbene gotovosti,
njegova stalna zastrašivanja naroda sa nekim umišljenim spoljnim
pretnjama i obećanja da on to neće dozvoliti, da neće biti nove
Oluje, progona Srba, ponižavanja srpskog naroda i sl.
Iza ovog dramskog narativa stoji kolektivna trauma srpskih
nacionalista zbog poraza koji su oni i Srbija pretrpeli u agresivnim
ratovima 90-ih a koje oni sada proglašavaju za „odbrambene ratove“,
za ratove u kojima se srpski narod „samo branio“ od spoljnih
neprijatelja. Oni bi zato bili presrećni ako bi neko danas izvršio
agresiju na Srbiju, jer bi se tako potvrdila tačnost njihovih priča
o spoljnim neprijateljima i „dokazalo“ da su i ratovi 90-ih za
Veliku Srbiju bili „odbrambeni“.
Dakle, zabrinutost Zapada nije bez osnova samo je pitanje da li se
opasnost otklanja stalnim povlađivanjem ili na drugačiji način. U
tom pogledu postoje poučni istorijski primeri i treba ih
iskoristiti.
U vezi sa prethodnim je i već tradicionalna bojazan Zapada da se
Srbija definitivno ne opredeli za Istok i okrene leđa Evropskoj
uniji. Strah od takvog razvoja događaja postao je aktuelan naročito
nakon glasanja u Savetu Evrope o prijemu Kosova kada je Vučić
revoltirano zapretio da će Srbija promeniti svoju spoljnu politiku.
Naravno, od te pretnje do sada nije bilo ništa, što govori o njenom
virtualnom karakteru. Srbija nije nikada ni imala nameru da postane
članica EU, tako da njeno eventualno formalno odustajanje ne bi u
suštini ništa promenilo. Takođe, nejasno je kako bi Srbija, sa
svojim limitiranim mogućnostima, mogla da učini nešto više i da
prevaziđe sadašnji visoki stepen bliskosti sa Istokom. Ali, Vučićeva
pretnja je urodila plodom, što se vidi po porastu blakonaklonosti
Zapada prema politici Srbije i njemu lično, uz istovremeno jačanje
pritiska na Kurtija.
Konačno, jedan od motiva ovog paradoksalnog odnosa zapadnjaka prema
Vučiću leži i u idejnoj srodnosti među njima. U mnogim zemljama
Evrope, od Nemačke, Francuske i Velike Britanije, preko Grčke,
Bugarske i Mađarske do baltičkih zemalja, na vlasti su konzervatvne
partije, a negde čak i reakcionarne, kao u Italiji i Poljskoj. Tom
ambijentu pripadaju i Vučić, njegova partija i njeni koalicioni
partneri i razumljivo je da svi oni na sličan način razmišljaju i
slede približno isti vrednosni sistem, naročito kada je u pitanju
preferiranje države u odnosu na društvo. Na drugoj strani, Albin
Kurti se deklarisao kao socijaldemokrata i kao antifašista, a to su
vrednosti koje nisu rado viđene u sadašnjim evropskim mejnstrim
tokovima.
U svakom slučaju, sama činjenica da rešavanje kosovskog čvora traje
već skoro četvrt veka govori o tome da se on ne može rešiti na
osnovu iracionalnih emocija i mitova, već samo na osnovu trezvenog i
nepristrasnog uvažavanja realnih društvenih tokova i adekvatne
primene načela međunarodnog prava. |
