|
Srbija ne želi da se suoči sa prošlošću, ekstremne grupe su i dalje
vrlo aktivne, a nacionalizam je dominantan, zaključeno je na
predstavljanju godišnjeg izveštaja Helsinškog odbora, „Srbija:
Zarobljeno društvo“, na konferenciji za novinare u Medija centru. O
ljudskim pravima i slobodama govorili su autori izveštaja: Sonja
Biserko, Izabela Kisić, Jelana Krstić i Toma Marković.
Izveštaj nudi uvide, u nadi da mogu biti platforma za širu i
odgovornu društvenu debatu, neophodnu u ovom prelomnom trenutku.
Ljudska prava u Srbiji su obesmišljena. Ne funkcionišu mehanizmi
koji štite individualne i kolektivne slobode u javnom prostoru. Nivo
medijskih sloboda, sloboda govora, poštovanje medijskih zakona i
profesionalnih standarda – u konstantnom su padu od 2012.
Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora ocenila je,
predstavljajući izveštaj da je nacionalizam jedina ideologija oko
koje se vrti ceo politički život Srbije i da je ono što karakteriše
kulturnu strategiju Srbije neka vrsta žrtvenog nacionalizma. Takav
pristup opterećuje pristup prošlosti i prevazilaženje njenih tamnih
stranica.
„Nakon pokušaja da se orijentiše ka reformama nakon 2000. godine
Srbija se tokom poslednjih 10 godina kretala u pravcu autoritarnosti
koja je sistematski razarala javno polje i sferu političke javnosti.
Uspostavljen je autokratski sistem u kome su državne institucije
uništene iznutra, mediji potlačeni, pravosuđe blokirano, a opozicija
diskreditovana. To je obesmislilo svaku ideju o konceptu
građanstva“, navela je Biserko.
Ukazala je i na stalno podizanje tenzija u odnosima sa susedima uz
uvođenje maksime "srpski svet", za šta postoji podrška akademske
zajednice, SPC, velikog dela opozicije, dela civilnog sektora i
medija. Skrenula je pažnju i na odnos između političke elite i
Srpske pravoslavne crkve.
Izabela Kisić, izvršna direktorka Helsinškog odbora, rekla je da je
jedan od osnovnih generatora ekstremizma u Srbiji otvoreno kosovsko
pitanje, koje aktuelna vlast ne želi da reši. „Vlast je uradila sve
da pripremi javno mnjenje da se sporazum koji je nedavno prihvaćen u
Ohridu - odbije", ocenjuje Kisić.
Ona podseća da su se desničarske grupe pojavile na barikadama na
Kosovu u decembru, a tamo su viđene grupe koje su povezane sa
Rusijom - Narodne patrole, Srpska akcija, bajkerske grupe, grupa
"Kormilo" i ostale.
Navela je da je neke od ruskih organizacija s kojima sarađuju srpske
ekstremističke organizacije služe za širenje ruskog uticaja, a neke
od njih Stejt department je proglasio globalnom terorističkom
pretnjom.
Kisić kaže da je jasno po ličnim objavama dobrovoljaca na društvenim
mrežama da na ruskoj strani u ratu u Ukrajini ima i boraca iz
Srbije, ali Helsinški odbor nije uspeo da dobije informacije ni o
jednoj sudskoj presudi, iako Srbija ima zakon koji takvo angažovanje
zabranjuje.
Jelena Krstić rekla je da je tokom posednjih 10 godina došlo do
potpunog odustajana od suočavanja sa prošlošću i da se odustalo od
bilo kakvog kritičkog sećanja na ratove iz devedestih godina; umesto
toga je došlo do kreiranja novog narativa koji odgovara povratku na
nacionalističke pozicije srpske elite, što uključuje i vlast i
kulturne elite.
Tomislav Marković govorio je o dominantnoj kulturi i kulturnom
modelu koji traje gotovo 40 godina. Katastrofa devedesetih najveći
je uzrok lošeg stanja u kulturi i na to je najviše uticao ideološki
nacionalizam - mainstream kulture koji je dominantan u Srbiji.
„Ono što se desilo pod vladavinom naprednjaka je, čini mi se, neka
vrsta legalizacije svih onih nacionalističkih ideja koje su bile
dominantne u kulturi, zapravo osamdesetih su se iz kulture i prelile
u politiku i dovele do konflikta, ratova i zločina. Kada je kultura
tada obavila svoj deo posla, pala je u drugi plan, jer je ta
politika koju su oni zagovarali počela da se sprovodi vojskom i
mačem“.
Marković je naveo da postoji samo jedan narativ, da smo uvek bili
žrtve.
„Neprestano insistiranje na žrtvi, patnji i stradanju srpskog naroda
služi tome da nikad ne dođemo do razgovora o Srebrenici, da nikad ne
dođemo do razgovora o zločinima iz devedesetih godina, o tome šta je
kulturna elita Srbije uradila da bi došlo do masovnih pokolja i
masovnih zločina. Narativ o žrtvi služi kao razlog za neku buduću
osvetu i namirivanje dugova“.
Ocenjuje da je naš ključni problem rigidni, nacionalistički,
totalitarni kulturni model koji onemogućava normalan razvoj kulture,
bilo kakav dijalog i razgovor, i koji zapravo onemogućava samu
kulturu. |
