|
Sećajući se Srebrenice moramo se setiti i holandskog bataljona čiji
su pripadnici, ukočeni od straha pred Mladićevim nacistima, nemo
posmatrali praktično izvođenje pokazne vežbe pod nazivom „Operacija
genocid“.
Pre nego što je krenuo u tu akciju Mladić je morao da reši enigmu o
tome kako će evropski zvaničnici angažovani u Bosni reagovati na
operaciju genocid. On je zato dobro proučio i u praksi nekoliko puta
testirao njihov mentalitet i kolektivno raspoloženje i vrlo brzo
shvatio da zapadnjaci ne samo da nemaju nameru da ginu zbog nekih
Balkanaca, nego ih u osnovi i ne interesuje ko sa kim i zbog čega
ratuje. Kada je to utvrđeno sve ostalo bilo je stvar vojne tehnike i
odabira pravog trenutka za izvođenje operacije osvete Turcima.
Čini se da se danas u vojnom i političkom vrhu Srbije intenzivno
razmišlja o tome da se na severu Kosova izvede jedna blic-akcija po
Mladićevom receptu. Naravno, pritom niko u Srbiji ne planira nekakav
genocid nad Albancima, pa čak ni oružani sukob, već jedno tiho i
bezbolno vojno zaposedanje severa Kosova putem kopneno-vazdušnog
desanta koji ne bi smeo da traje duže od jednog sata. Prvi uslov za
to jeste da se sa severa Kosova skloni kosovska specijalna policija,
jer ta poluvojna formacija može da pruži neki otpor i tako
neplanirano iskomplikuje celu operaciju. To je razlog što Vučićeva
Srpska lista neprestano zahteva da se specijalci povuku južno od
Ibra, što nema nikakvog smisla osim ako se ne planira da se na
severu Kosova sprovede „specijalna vojna operacija“.
Ima više indicija koje ukazuju na to da je ideja o vojnom
zaposedanju severa Kosova veoma prisutna u nekim delovima srpskog
establišmenta. Naravno, niko o tome javno ne govori ali jedna
rečenica iz Vučićevog monologa od 18. juna je vrlo indikativna. On
je tada, povodom kidnapovanja kosovskih policajaca, što mu je čak i
Orban zamerio, rekao da snage Srbije nisu nikada prelazile
administrativnu liniju „a ako je budemo prelazili, nećemo se
vraćati“.
Međutim, važnija od ove izjave je činjenica da je u Srbiji u toku
vidljiva primena onog standardnog scenarija političkih, propagandnih
i psiholoških priprema koje prethode svakoj vojnoj akciji. Taj
scenario je uspešno kolaudiran u pripremama za rat u Hrvatskoj,
zatim u Bosni i Hercegovini, pa čak i prilikom osvajanja vlasti u
Crnoj Gori 2020. godine. Njegova prva etapa je satanizacija
neprijatelja pri čemu srpska mašinerija, kako ona iz vlasti tako i
iz „patriotske“ opozicije, pokazuje neviđeni stepen
beskrupuloznosti, manipulacije i lansiranja lažnih vesti. Treba se
samo setiti one kolektivne histerije kojom su opisivane paklene
namere Hrvata, Bošnjaka i Albanaca u pogledu klanja Srba, njihovog
uništenja, pretvaranja u ljude drugog reda i sl, što je kulminiralo
u onoj stupidnoj izjavi Vučića da je Srbima u Crnoj Gori bilo
uskraćeno „sve osim vazduha“. Ista alarmantna retorika koristi se i
danas, možda još intenzivnije, u opisivanju „terora“ koji vlada
Kosova sprovodi nad Srbima a sam Albin Kurti se opisuje kao zločinac
i čovek poremećenog uma koji želi i planira rat sa Srbijom. Ako je
to tako, onda je logično i opravdano da Srbija preventivno vojno
deluje i spreči Kurtija u njegovom naumu.
Sledeći korak, koji naravno ide paralelno sa prvim, jeste plasiranje
gvozdenog uverenja da će Srbija zaštititi svoj narod. Taj aksiom je
neophodno uspostaviti da bi kasnije, onima koji budu prigovarali
zbog vojne akcije, moglo da se kaže „mi smo vas na vreme
upozoravali“. U tom smislu Vučić i njegova ekipa iz dana u dan
ponavljaju da će Srbija zaštititi svoj narod, da neće biti nikakvog
progona i nove Oluje, da neće dozvoliti Kurtiju da ponižava Srbe, a
sam Vučić, predstavljajući se kao zaštitnik i spasilac Srba, kaže
„kao predsednik ne dam da ih maltretiraju i šikaniraju, nemam pravo
na to“. Srbija će nastojati da sačuva mir „ali neće dozvoliti dalje
ugrožavanje i maltretiranje svog naroda na Kosovu“.
Ova, kao i slične Vučićeve izjave, neodoljivo podseća na saopštenje
izdato posle sastanka kod Ribentropa 29. marta 1938. u kome je
rečeno: „Sudetski Nemci treba da znaju da iza njih stoji narod od 75
miliona i da dalje ponižavanje Sudetskih Nemaca od strane vlade
Čehoslovačke neće biti tolerisano“.
Konačno, nakon što je jasno utvrđeno da su Srbi na severu Kosova
izloženi nečuvenom teroru (iako to nema nikakve veze sa realnim
stanjem) i da će Srbija preduzeti sve da ih od toga zaštiti, sledi
finalna faza scenarija a to je obraćanje međunarodnoj zajednici sa
apelom da ona zaštiti Srbe. Smisao tog obraćanja jeste da, ako
međunarodna zajednica u tome ne uspe, Srbija dobije odrešene ruke da
sprovede ono što je naumila. Pritom je bitno iscrpeti sva sredstva i
obratiti se i najvišoj međunarodnoj istanci, Savetu bezbednosti UN,
što je Srbija upravo i učinila, znajući dobro da od tog posla nema
ništa.
Ako je teren za specijalnu vojnu operaciju na severu Kosova ovako
pripremljen, postavlja se pitanje šta Srbiju sprečava da pristupi
realizaciji.
Prepreke su dvojakog karaktera.
Prvu predstavlja nedoumica o tome kako će KFOR reagovati na tu
operaciju. Stvari u tom pogledu nisu jasne, ali sve ukazuje na to da
će se ponoviti ponašanje holandskog bataljona. Kolektivno
raspoloženje zapadnjaka nije se bitno promenilo i niko od njih nije
raspoložen da gine zbog Balkanaca. Neke nedoumice u tom pogledu ipak
ostaju, ali one će biti brzo uklonjene kroz dalje testiranje
raspoloiženja KFOR-a. Znakovita je u tom smislu poseta Rimu ministra
vojnog Vučevića i njegov razgovor sa italijanskim kolegom Krozetom,
čovekom iz ultra-desne partije Braća Italije. Naravno, KFOR je
evropska misija ali ministar Krozeta može nešto da sugerira
italijanskom komandantu KFOR-a Ristiću, alijas Ristući, tako da je
sasvim izvesno da KFOR neće praviti nikakve probleme.
Na isti način bi verovatno reagovala i međunarodna zajednica, iako
je ranije, sa više evropskih adresa, poručeno da ne dolazi u obzir
nikakva etnička podela Kosova. Taj stav nije jedinstveno podržan, a
sva je prilika da su SAD na putu da se predomisle. Uostalom,
Amerikanci su već u slučaju Dejtona pokazali da im je najvažnije da
završe posao koji su započeli, a ne da li je nađeno idealno ili
pravično rešenje.
Međutim, glavni otpor specijalnoj operaciji na severu Kosova dolazi
iz Srbije, kako od ultra-desničarskih „patriotskih“ snaga, tako i od
Srpske pravoslavne crkve. Oni žele da se čitavo Kosovo, a ne samo
četiri severne opštine, vrati u sastav Srbije i ne pristaju ni na
kakvu drugačiju soluciju. Za Srpsku pravoslavnu crkvu onaj deo
Kosova na kome se nalaze Pećka patrijaršija, Dečani i Gračanica ima
neuporedivo veći značaj nego sever Kosova i za nju je takva podela
Kosova jednostavno neprihvatljiva. U saopštenju sa Sabora SPC iz
novembra 2018. taj stav je vrlo odlučno izražen: „Posebno zabrinjava
što se pod vidom navodnog razgraničenja između Srba i Albanaca
nameće mogućnost odvajanja ako ne celog, onda najvećeg i najvažnijeg
dela KIM iz sastava Srbije... Ideja takozvane podele unosi veliki
nemir i zabrinutost među naše vernike i ne uživa podršku najvećeg
broja građana Srbije uopšte“.
Ako se zna da je Srpska pravoslavna crkva jedan od stožera aktuelne
vlasti i ako se, s druge strane, ima u vidu da Srbi sa severa Kosova
prete da će se kolektivno iseliti ukoliko sever Kosova bude
integrisan u pravni sistem Kosova, onda je jasno da je stvorena
klasična pat situacija. Izlaz iz nje bio bi, sa stanovišta Srbije, u
„kompromisu“ koji zagovara Vučić, a koji znači formiranje zajednice
srpskih opština sa atributima kao i Dodikova Republika srpska, čime
bi faktički bilo izvršeno razgraničenje, ali sa perspektivom
vraćanja celog Kosova u sastav Srbije. Zadatak te zajednice bio bi
da potpuno parališe Kosovo i učini ga nefunkcionalnom državom, što
bi izvesno dovelo do opšteg uverenja da Kosovo i ne može da postoji
kao nezavisna država i da ga treba vratiti u sastav Srbije. |
