|
Retorika koju koriste Vučić i njegova ekipa, kao i dobar deo
nacionalističke opozicije, kada govore o Kosovu nema nikakve veze sa
stvarnim stanjem i predstavlja jednu od standardnih manipulacija
srpskog nacionalizma. Jer, termini kao što su progon, teror, etničko
čišćenje, zahtevi da se proglasi okupacija i mobilizacija, sve to uz
obavezno satanizovanje premijera Kosova Albina Kurtija, samo su
delom namenjeni međunarodnoj zajednici, koja lako može da se uveri u
to koliko su oni podudarni sa stvarnim stanjem, a mnogo više su
namenjeni za domaću političku upotrebu i za zastrašivanje građana i
na Kosovu i u Srbiji. Ako se ovoj zapaljivoj retorici dodaju i neki
stvarni akti, kao što je onaj koga je Rajt Mils nazvao
„militaristička metafizika“, tj. uverenje da se mir najbolje čuva
naoružavanjem i pripremama za rat, onda situacija poprima
karakteristike kolektivne panike i neuroze. Da stvar preti da se
otrgne kontroli pokazuje i svojevrsno takmičenje među srpskim
političkim akterima - strankama, organizacijama, pojedincima,
medijima – ko će dramatičnije opisati situaciju na Kosovu i čiji će
„vapaj“ žalosnije zvučati. A najnovija izjava ministra odbrane
(nekada se njegovo ministarstvo zvalo ministarstvo rata) da je bolje
da se politički traži rešenje „nego da se uključi drugi deo države u
rešavanje problema“ predstavlja direktnu vojnu pretnju i najavu
angažovanja „drugog dela“ (vojske) u rešavanje kosovskog problema.
To pokazuje da se u političkoj klasi Srbije ozbiljno razmišlja o
ratnoj opciji i da je slučaj Banjska bio samo proba, doduše
neuspešna, za tu opciju. Na takav ishod upućuje i logika stvari: ako
se na Kosovu sprovodi „teror“, onda se on može samo oružanom silom
zaustaviti. Ako je tačno, kako Vučić tvrdi, da Kurti sprema etničko
čišćenje, i ako se ima u vidu Vučićeva izjava da on neće dozvoliti
novu „Oluju“, onda se zakljućak sam nameće. Na kraju će oni koji
koriste ove apokaliptične izraze biti prinuđeni, čak i u slučaju da
ne žele, a tim pre ako žele, kao što to vidljivo žele Petković,
Vučević, Ana Brnabić, Vulin, Nestorović, Miloš Jovanović i drugi, da
pribegnu vojnoj sili i započnu novi rat na Balkanu.
Sadašnje, a zapravo davnašnje, ponašanje poliitičke elite Srbije u
odnosu na Kosovo politički je promašeno, društveno je iracionalno a
moralno neprihvatljivo.
Naime, besmisleno je kvalifikovati kao teror postupke kosovskih
vlasti kada one sprovode ono što je dogovoreno između dve strane uz
posredovanje EU, bez obzira na eventualne greške u tajmingu i
taktici. Uostalom, sam Vučić je nedavno izjavio da će prihvatiti sve
osim priznanja nezavisnosti Kosova i njegovog članstva u Ujedinjenim
nacijama, što i nije na dnevnom redu. Zbog toga odstupanje od tog
stava, unutrašnje optužbe za izdajstvo, negiranje uravnoteženog
francusko-nemačkog plana i korišćenje ekstremne retorike u odnosu na
one sa kojima se, navodno, želi dijalog, sve to može samo da dalje
kompromituju srpsku političku elitu.
Takođe, potpuno je iracionalno unositi u društvo paniku i stvarati
atmosferu straha i neizvesnosti. Takva atmosfera je osnovno
izvorište socijalne patologije, porasta netrpeljivosti, mržnje,
agresivnosti, nasilja i masovnih ubistava. Kod običnih ljudi sve
češće se čuje pitanje „Šta će se dogoditi, da li će biti rata?“ Širi
se zabrinutost za sopstvenu sudbinu i sudbinu dece, traže se neka
preventivna rešenja i razmišlja o napuštanju sopstvene sredine i
odlasku na neko bezbednije mesto. To je naročito uočljivo na Kosovu
na kome je i inače stalno prisutna ekonomska migracija i iseljavanje
srpskog stanovništva, a kada politička elita podgrejava tu
tendenciju ona postaje nezaustavljiva. Zapravo, preti ozbiljna
opasnost da se ponovi scenario viđen početkom 90-ih godina u
Hrvatskoj. Tada su nacionalističke vođe Srba, da bi prikrile svoju
želju da budu na čelu nekakve države, lansirale priču o strašnom
teroru nad Srbima, o dolazećem novom ustaškom pokolju i nemogućnosti
života sa Hrvatima, što je sve bilo sintetizovano u sentenci: „Ako
nam Srbija ne omogući da imamo svoju državu, mi ćemo se svi
kolektivno iseliti u Srbiju“, što se na kraju i dogodilo. Lideri su
se uputili za Beograd a preplašeni narod je krenuo za njima, pa je
tako stvoren „dokaz“ da su Srbi prognani iz Hrvatske. Isti tragičan
efekat po Srbe na Kosovu imaće, ako mu se ne stane na put, i
današnje širenje panike i straha od „zlog“ Kurtijevog režima.
Suvišno je podsećati da se strah od rata ne smiruje deklarativnim
izjavama o miru i stabilnosti ako za njima ne slede akti stvarne
miroljubive politike, dogovaranja i uzajamnog razumevanja. Koliko je
lako davati neobavezujuće izjave najbolje pokazuje primer Hitlera i
njegovih reči iz govora u Rajhstagu 21. maja 1935. godine:
„Nacionalsocijalistička Nemačka želi mir iz najdubljih svetonazornih
ubeđenja... Šta bih drugo ja mogao da želim osim spokoja i mira“.
Paralelno sa ovim cvetala je industrija naoružanja i animozitet
prema susednim narodima, a kraj je dobro poznat.
Da je panika koju širi politička klasa Srbije instrumentalnog
karaktera vidi se i po tome što je taj metod do sada više puta
korišćen. Setimo se samo kakva je drama napravljena oko zamene
automobilskih tabica, kakve su sve tragedije predviđane za Srbe ako
prihvate kosovske tablice. U međuvremenu Srbi su te tablice masovno
prihvatili i ništa se strašno i tragično nije dogodilo, naprotiv.
Ista kuknjava viđena je i kada je Crna Gora uvela evro i prekinula
platni promet. Uprkos crnim slutnjama stvari su se brzo
normalizovale i ispalo je po onoj „tresla se gora, rodio se miš“.
Očigledno je, dakle, da širenje panike ima za cilj samo zbijanje
preplašenih ljudi oko onoga ko širi paniku.
Vrlo je dubiozan moralni aspekt angažovanja političke elite Srbije
povodom Kosova. Belodano se pokazuje da to angažovanje nije
motivisano razlozima humanosti i pravičnosti, već razlozima koji
spadaju u domen banalne političke računice. Jer, nepojmljivo je, sa
stanovišta humanosti, da politički vrh Srbije i cela politička klasa
liju gorke suze zbog ukidanja paralelnih institucija na Kosovu, za
koje se Srbija obavezala da će ih sama ukinuti, a ne nađe se ni reč
osude Izraela zbog genocida nad palestinskim narodom sa preko sto
hiljada ubijenih, trajno osakaćenih, nestalih i pomrlih od gladi i
nemaštine. Politički je naivno a moralno nedopustivo tražiti od
svetske javnosti i Saveta bezbednosti da se bave tehničkim aspektima
platnog prometa na Kosovu u situaciji kada se svet – i u Gazi i na
Zapadnoj obali, i u Ukrajini i Siriji, Iraku i Jemenu – nalazi na
pragu Trećeg svetskog rata i kada ga potresaju ekološka, migrantska,
ekonomska, duhovna i svaka druga kriza.
Ima dovoljno pokazatelja za ocenu o manipulativnom karakteru brige o
Kosovu i „našem narodu“ i za ocenu da je to pre svega briga za
jačanje sopstvenih političkih pozicija. Opasnije od takve brige bilo
bi ako neko ima nameru da lovi u mutnom i da sadašnji haos u svetu
iskoristi da neopaženo reši kosovsko pitanje po sopstvenom naumu.
Aleksandar Sekulović |
