|
Pitanje iz naslova nije upućeno onim silnim jurišnicima aktuelne
vlasti koji su uložili ogromne napore da Crnu Goru vrate pod okrilje
Srbije. Ti ljudi se nemaju čega stideti jer su postigli ono što su i
želeli. Crna Gora je danas u odnosu na Srbiju taman toliko nezavisna
koliko je to bila Kuba Fulgensija Batiste u odnosu na SAD. Pitanje
je zapravo upućeno onim srpskim komentatorima, analitičarima,
profesorima i ostalim ekspertima koji sebe definišu kao
opozicionare, liberale ili levičare i koji su sa oduševljenjem
pozdravili izbornu krađu srpskog kleronacionalizma u Crnoj Gori
avgusta 2020. godine, koji su danima slavili pad „poslednjeg
komunističkog diktatora“ Mila Đukanovića i kraj njegove
„strahovlade“, zahtevali njegovo hapšenje i krivično gonjenje,
veličali „talas slobode“ i „svetlo iz Crne Gore“ i prognozirali da
će rušenje Đukanovića automatski dovesti do pada Vučića.
Koliko su ove analize bile daleko od stvarnog stanja stvari najbolje
pokazuje činjenica da je Vučić danas jači neko ikada ranije, dok je
opozicija u Srbiji postala jedan vrlo zabavan fenomen.
A nije reč o tome da su manjkale činjenice i informacije i da nije
moglo da se tačno proceni stanje stvari. Ubrzo posle avgusta 2020.
postalo je očigledno da promena vlasti u Crnoj Gori nije korak
napred već tri koraka nazad, ali su naši učeni analitičari zatvorili
i oči i uši pred činjenicama. Oni su se oslanjali na to što je i
Zapad, preko svojih ambasada u Podgorici, svesrdno radio na
dovođenju retardirane ultra-desnice na vlast, ne shvatajući da se
Zapad odavno ne rukovodi Volterovskim iluminizmom nego samo
interesima i ideološkim animozitetima.
Već su i samo formiranje vlade pod dirigentskom palicom Amfilohija
Radovića i njegova odluka da za predsednika vlade imenuje („Uzmite
ovog melemnog čovjeka“) religioznog fanatika Zdravka Krivokapića
dovoljno govorili o tome u kom pravcu će Crna Gora ići. A kada je
taj isti Krivokapić preko televizije ubeđivao narod u istinitost
biblijske legende da onaj ko ima veru može mislima da pomera
planine, te da se to u stvarnosti i događalo, bilo je jasno da Crnoj
Gori „polećeše kola niza stranu“. Onda je njegova ministrica Vesna
Bratić, koja je za sebe s ponosom govorila „žensko a četnik“, u
jednom danu dekretom smenila preko 150 direktora škola, jer ako se
mislima mogu pomerati planine, zašto se dekretom ne mogu smeniti svi
direktori. Konačan rezultat te mitomanije jeste da smenjeni sada
dobijaju sudske sporove protiv države Crne Gore i zamašna
obeštećenja na teret budžeta.
Ko zna kakve bi štete vlada Zdravka Krivokapića nanela Crnoj Gori da
nisu i oni koji su je podržavali zaključili, nakon što je Amfilohije
preminuo, da premijer „nije za politiku“. Na to su beogradski
eksperti panično reagovali tvrdnjom da će, padne li Krivokapić,
ponovo doći Milo, „nema ko drugi“. A radilo se o lažnoj uzbuni jer
taj drugi bio je Dritan Abazović, čovek koji politiku shvata kao
veštinu prevare, i koji je odmah celokupnu sakralnu imovinu u
vlasništvu države Crne Gore poklonio crkvi druge države, Srpskoj
pravoslavnoj crkvi, učinivši je tako najmoćnijim ekonomskim i
političkim faktorom u sopstvenoj državi. Jedinstven primer u
modernoj političkoj istoriji.
U međuvremenu sprovedeno je radikalno etničko čišćenje Crnogoraca iz
državne uprave, sudstva, tužilaštva, medija i javnih preduzeća u
korist onih koji su imali potvrdu da su učestvovali na crkvenim
litijama. A glavni cilj pritom bio je da se ispiše lažna istorija i
da se pokušaj državnog udara i planiranog ubistva Mila Đukanovića
2016. godine proglase za nepostojeće. Odmah su utamničeni svi oni
koji su sprečili tu zavereničku akciju (Vesna Medenica, Veselin
Veljović, Milivoje Katnić, Saša Čađenović) i sve njih čeka
beskonačna pravosudna tortura i medijski linč.
Tako se došlo do vlade populiste Miljojka Spajića za koga mnogi
tvrde da je obična marioneta. Glavna politička ličnost i čovek koji
iz pozadine odlučuje o svemu je Vučićev intimus, četnički vojvoda
Andrija Mandić, predsednik parlamenta. Ovaj obožavalac „njegove
svetosti“ Amfilohija Radovića i organizator državnog udara iz 2016.
tvorac je upravo izvršene rekonstrukcije Spajićeve vlade, pri čemu
je njegova osnovna ideja bila da se pokaže totalna svemoć i
samovolja. U vladu su ušli najekstremniji kleronacionalisti, vlada
ima ukupno 32 člana što je više nego što ima mesta u Sali za sednice
vlade, ima čak sedam potpredsednika među kojima briljira Budimir
Aleksić, čovek koji je kao poslanik, i to u doba vladavine DPS-a,
zahtevao da se podigne spomenik četničkom komandantu Pavlu Đurišiću,
ratnom zločincu i autoru genocida nad Bošnjacima. To što je i
Bošnjačka stranka sada pristala da uđe u vladu sa onima koji pevaju
„Polećela crna ptica, Pljevlja biće Srebrenica“ daje za pravo onim
ljudima koji kada čuju reč „politika“ uvek pomisle na nešto nečasno.
Za mnoge, ne samo za DPS, ova vlada je primer uzurpacije i
zloupotrebe javne vlasti. Čak je i predsednik Milatović povodom
takozvane rekonstrukcije vlade izjavio: „Danas je Crna Gora žrtva
najprimitivnije političke trgovine“.
Eto, gospodo liberali i opozicionari, to vam je Crna Gora danas, to
je plod i vašeg odijuma prema DPS-u i Đukanoviću zato što su
odvojili Crnu Goru od Srbije, a motive tog odijuma vi ste vešto
prikrivali pričom o tobožnjem kriminalu i korupciji. Rame uz rame sa
kleronacionalistima predvođenim Vučićem vi ste dali primer kako se
jedna ponosna država pretvara u banana republiku. Ali, čini se da
ste vi upravo to i hteli pa nema razloga da se stidite svog
činodejstvija.
Aleksandar Sekulović, društveni aktivista |
