|
Svesno pristajem na neprijatnu ulogu da reagujem na provokaciju u
vidu novih budalastih izjava gradonačelnika Beograda koji, savršeno
neopterećen bilo kakvim utemeljenim znanjima o prošlosti, povremeno
izbacuje parole o tome kako u Srbiji treba da izgleda odnos prema
Drugom svetskom ratu i njegovim akterima. Možda je imao preliminarni
uvid u „nacionalnu čitanku“ pa je odatle dobio inspiraciju… No,
ironiju na stranu, jasno je da je sve skupa samo još jedno
zatrpavanje javnosti gomilom budalaština, budući da je manir vlasti
u Srbiji da, zahvaljujući neograničenim resursima besprizornosti,
bezobzirnosti, botova i medijske pokrivenosti uvek otvorenim drži
sve frontove kako bi se onaj centralni rasteretio ili „utopio“ u
okeanu nebitnosti. Međutim, pojedini sadržaji koji se izlučuju
naprosto su toliko odvratni i njihovo potezanje toliko besprizorno
da je nemoguće ostati nem i ignorisati ih, bez obzira što je njihova
suštinska funkcija stvaranje šuma.
Svojoj nedavnoj inicijativi u vezi sa rasturom Kuće cveća Šapić je
sada dodao još i Grobnicu narodnih heroja na Kalemegdanu i, pride,
ideju o podizanju spomenika Draži Mihailoviću. Spomenika
Mihailoviću, naravno, neće biti, kao ni izmeštanja Titovog groba.
Nešto manje sam uveren u takav ishod u pogledu Grobnice narodnih
heroja, ali ostavimo na stranu spekulacije. Već i sama činjenica da
sve ove inicijative nisu obuhvaćene prvobitnom idejom govori o tome
da je reč o blentavom ad hoc domišljanju i prisećanju u maniru:
„Ček’, ček’… Moglo bi, bre, i ovo!“ Bez obzira da li to
gradonačelnik čini po svojoj raskošnoj pameti, po uhodanom mehanizmu
stranačke podele uloga ili se pali „na taster“ i dobija instrukcije
kada da aktivira svoje šovinističke tlapnje, primetan je u toj
proizvodnji haosa jedan sistemski pristup: kako bi se stalno
održavao catch-all partijski princip neka Šapiću slična pojava u SNS
strukturama reći će nešto pozitivno o partizanima, ovaj je zadužio
četnike, treći će da tvrdi da sve to „treba ostaviti istoričarima i
gledati u budućnost“, a naći će se i četvrti i peti. Uostalom,
nemojmo zaboraviti da je pre samo tri godine Skupština grada
usvojila kao zvaničnu pesmu „Himnu Beogradu“ iz 1960. godine
(Službeni list Grada Beograda, br. 40/2021), koju je komponovao
Mihovil Logar, a tekst napisao Tanasije Mladenović. Tekst himne je
veoma upečatljiv:
„Slobodom drevni grade budi gord
digni zvezdu na svoj steg.
Da svetom tvoje slave prođe glas,
da odjekne dol i breg.
Jedinstva i bratstva sad pesmu zapoj
nek tiranin svaki tu nađe grob svoj…“
Ovo pominjem kao flagrantnu ilustraciju pomenutog catch-all
pristupa: zvezda na stegu i jedinstvo i bratstvo neki su od
najprepoznatljivijih toposa socijalističke Jugoslavije, koja se
neretko naziva i – Titova Jugoslavija. (Sa ili bez implicitnih
konotacija.) Istini za volju, iz originalne pesme je, za potrebe
novog doba, izbačen stih koji pominje Maršala (Ali sada, uz Maršala
/ nepobediv, čvrst ko kam / u svetlu sijaš novom…). Ako se, sada, uz
izbor za gradsku himnu pesme iz socijalističkog perioda, sa
stihovima koji predstavljaju samu srž ideologije socijalističke
Jugoslavije, postavi ideja da se u Beogradu podigne spomenik
Dragoljubu Mihailoviću, dobijena kombinacija izgleda kao vrhunska
politikantska kalkulacija. Kada se tome doda takođe nedavno
preimenovanje ulica u Beogradu kako bi se imena Koče Popovića i Peka
Dapčevića našla na plavim gradskim tablama utisak o bednom
politikantstvu samo se pojačava.
Ako nekakvog ideološkog, vrednosnog sadržaja u svemu tome i ima,
onda je ta ideologija ništa manje besprizorna od načina na koji se
manifestuje. Naime, radi se o nacionalizovanju simbola antifašizma i
njihovom svođenju isključivo na srpsku komponentu. To
jednonacionalno „jedinstvo i bratstvo“ u koje se veštački guraju
zvezda Koča Popović i kama Draže Mihailovića deluje vrhunski
perverzno. Ako neko misli da preterujem, neka predstavi sebi sliku
jedne ovakve manifestacije: gradonačelnik Šapić otkriva spomenik
Draži Mihailoviću, a na svečanosti upriličenoj tim povodom odjekuju
zvuci Himne Beogradu: „Digni zvezdu na svoj steg… Jedinstva i
bratstva sad pesmu zapoj!“ To ne bi bilo samo groteskno, to je
naprosto nešto protiv čega se zdrav razum neminovno mora pobuniti!
Rekavši ovo, osvrnuo bih se kratko na fenomen politike sećanja,
odnosno na to kako društva, pojedine društvene grupe ili, pak, vlade
konstruišu i koriste kolektivna sećanja na prošlost radi savremenih
političkih, društvenih ili kulturnih ciljeva. Politika sećanja
obuhvata odluke o komemoracijama, obrazovnim sadržajima i „zvanično“
tumačenje prošlosti, njeno prikazivanje u medijima ili pak brisanje,
negiranje, osudu određenih iskustava. Ovaj proces oblikuje
nacionalni identitet i javni diskurs, često odražavajući dinamiku
moći u vezi s tim ko kontroliše istorijske narative, koji se
narativi privileguju, a koji marginalizuju. U postkonfliktnim
kontekstima, politika sećanja igra veoma važnu ulogu u zahtevanju
odgovornosti, u procesu pomirenja, uopšte u prevazilaženju
traumatičnog iskustva obeleženog konfliktom.
Politika sećanja tim je delotvornija što je jasnija i manje
„analitična“. Ona, po pravilu, ne trpi previše kontroverzi, voli
pojednostavljenu sliku sveta, dobre i loše momke, svođenje na
osnovne sadržaje i jednostavne poruke. Ta njena osobina je,
istovremeno, i prednost i nedostatak. Prednost je učinkovitost u
postizanju društvene kohezije (utoliko manja ukoliko je društvo više
pluralnije), a mana je odsustvo osetljivosti na kontroverze, na
kompleksnost određenih situacija i neuzimanje u obzir širokog kruga
razloga za određeno delovanje. Sadržaj politike sećanja nikada nije
cela istina, ali je veoma loše ukoliko u njoj preovlada neistina.
Upravo ta opasnost sadržana je u pomenutim Šapićevim inicijativama.
U kontekstu teme o odnosima na jugoslovenskom tlu u Drugom svetskom
ratu ključno je pitanje šta će politika sećanja uzeti kao svoj
osnovni kriterijum. Ako se kao kriterijum uzme etnija istorijskih
aktera (Srbi – srpstvo, Hrvati – hrvatstvo itd.) i ako taj
kriterijum postane mera istinitog, pravednog, moralnog (u smislu da
su „naši“, ma šta činili, činili to sa idejom nacionalne dobrobiti)
onda se u tome gubi svaka druga moralna vrednost i rezultat te
zamene etičkog etničkim kriterijumom proizvodi bezobzirni
nacionalistički etički relativizam. Ovaj se kriterijum, međutim,
uvek toleriše samo u slučaju sopstvene grupe i zato je, u konačnoj
implikaciji, izrazito šovinistički: teško da će neki
srpskostanovišni glorifikator Nedića imati razumevanja za veličanje
Pavelića u Hrvatskoj i obrnuto, iako je to, sledeći tako usvojeni
kriterijum, jedino logički konsekventno. U konačnoj implikaciji nema
sumnje ni da je Hitler bio veliki borac za interese nemačkog naroda,
pa bi zasluživao makar neki spomeničić, mesto u nazivu ulice ili
lokalne likovne kolonije?
Zbog očiglednog etičkog ćorsokaka u koji nas vodi etnički kriterijum
njemu možemo dodati još neki: na primer zahtev da organizacija i
njeni pripadnici, u odnosu na koje se zauzima vrednosni stav, nisu
vršili zločine. Kada je reč o ratnim prilikama, po pravilu, nijedna
organizovana ratna grupacija ne ispunjava ovaj kriterijum, budući da
organizacije neokaljane zločinima, u ratnim i neposrednim
posleratnim uslovima, ne postoje: čak i kada većina pripadnika nije
neposredno umešana u zločine izostaje distanca od onih saboraca koji
su zločine činili jer se u ratu od saboraca ne distancira lako, a
teško je to učiniti i posle rata.
To nas dovodi do krajnje neprijatne kontroverze u politici sećanja,
a to je potreba da, ukoliko želimo da odamo priznanje borcima za
„ispravnu stvar“ budemo istovremeno spremni da izvršimo jedno veoma
mučno odmeravanje koje treba da nam odgovori na pitanje: da li u
delatnosti grupa i pojedinaca preteže ono što treba proslavljati ili
ono što treba osuditi u okolnostima kada je, nedvosmisleno, prisutno
i jedno i drugo? Ishod tog odmeravanja zavisi od kriterijuma o kojem
je već bilo reči.
Najprihvatljiviji efekat postiže se upravo postavljanjem na
centralno mesto ideje slobode, odnosno (ako je u pitanju ratna
prošlost) ideje oslobođenja, koje je i nacionalni cilj, ali i
samostalna univerzalna vrednost. Uslov je, razume se, i prethodno
časno držanje onoga ko se bori za takav ideal: nekakav nemački
pokret otpora koji bi se 1945. godine borio za slobodu od
savezničkih trupa na tlu Nemačke svakako ne bi ispunjavao ovaj
kriterijum. Drugačije rečeno, skrivljeni gubitak slobode ili neke
druge vrednosti do koje je svakome opravdano stalo narušava pomenutu
koncepciju i nameće drugačije kriterijume politike sećanja.
U kontekstu Drugog svetskog rata, dakle, ultimativni zahtev Istorije
bila je borba protiv fašističkog okupatora i kolaboracionista. (Sva
tri segmenta kvalifikacije protivnika su ovde od značaja: i fašizam
i okupacija i kolaboracija.) To znači da u politici sećanja
centralno pozitivno mesto zaslužuju oni koji su dali doprinos toj
borbi i koji, uz to, nisu činili takva nedela koja bi duboko u senku
bacila to opredeljenje. Taj kriterijum, koji je, po mom razumevanju,
jedini prihvatljiv ostavlja na strani kojoj pripada priznanje u
isključivo partizanski Narodnooslobodilački pokret (NOP). To nipošto
ne znači da su partizani bili besprekorni i da nema potrebe da
preispitujemo i iznosimo svaku dostupnu činjenicu o njihovim
postupcima. Međutim, kao što niko iole obavešten o Prvom srpskom
ustanku danas neće ostati nem na strašne, zlikovačke postupke
Karađorđa i njegovih ustanika, tako isto će malo ko osporiti da je
Karađorđe jedna od najznačajnijih ličnosti srpske istorije, koja je
postavila temelje moderne srpske države. I da zbog toga, uprkos
svemu, zaslužuje dostojno mesto u nacionalnom panteonu. U kontekstu
Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije toj priznanja vrednoj
strni treba dodati i sve one pojedince, iz bilo kog drugog konteksta
(dakle izvan NOP-a), čiji je doprinos borbi protiv fašističkog
okupatora i njegovih saradnika bio značajan. Tu, međutim, nipošto ne
spada vrhuška kao ni ubedljivo najveća masa Ravnogorskog pokreta.
Osnovna linija ratne delatnosti četnika su bestijalni zločini nad
nesrpskim stanovništvom, nad partizanima, komunistima, njihovim
porodicama i simpatizerima. Paralelno sa time, četnici su, uprkos
prvobitnom svrstavanju u antiosovinski blok, prolazeći razne mene,
faze, prestrojavanja i taktiziranja (dakako uz izuzetke koje treba
istaći i ukazati im dostojno poštovanje kao pojedincima) masovno
završili u potpunoj kolaboraciji sa fašističkim okupatorima. To su
učinili na najbedniji mogući način: nudeći svoje usluge okupatoru,
koji je – da sunovrat ukupne četničke strategije bude potpun – i
njih progonio kad mu nisu bili potrebni. Nemci su četnike nazivali
„nacionalni banditi“, ali su ih rado koristili kao topovsko meso za
borbu protiv partizana, kada im je to koristilo, prihvatajući
njihovo neprestano nuđenje saradnje, sve češće i sve izraženije kako
se rat primicao kraju. Mihailović, koji osim u Divcima 1941. godine,
nije lično učestvovao u pregovorima sa fašističkim okupatorima,
redovno je takve pregovore i sporazume sa okupatorima i kvislinzima
odobravao i ohrabrivao, gotovo tragikomično pravdajući tu strategiju
kao korisnu „ratnu intrigu“ kojom će, tobože, na kraju iskoristiti
okupatore i kvislinge za svoje ciljeve. Brojni sporazumi o saradnji,
odnosno pružanju usluga okupatorima i kvislinzima, uključujući i
ustaše, najsramnije su stranice srpske istorije tokom tog svetskog
sukoba.
Za kraj ovog kratkog osvrta, preneću ovde samo dva izvora, dva
viđenja četnika, koja nisu ni po čemu, osim po jasnoći formulacije,
najbolji niti najrelevantniji izvori o četništvu u Drugom svetskom
ratu. Uostalom, nema boljih dokaza o napred rečenom od samih
četničkih izvora i onih poteklih od okupatora i ostalih kvislinga!
Ali za potrebe ovako kratkog prikaza sledeća dva izvora ubedljivo i
tačno ilustruju suštinu.
Prvo viđenje dao je niko drugi do Dragiša Cvetković, bivši
predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije, potpisnik pristupanja
Jugoslavije Trojnom paktu i prononsirani antikomunista. Cvetković je
čitav rat proveo u Srbiji, povremeno je hapšen, zatim i konfiniran u
Niškoj Banji, ali je uspeo, krajem 1944. da izbegne u Tursku. Iako
je tokom rata imao veze sa Mihailovićevim pokretom, u jednom pismu
iz Ankare od 15. septembra 1944. upućenom profesoru Mihailu
Konstantinoviću Cvetković piše: „Videli smo jasno da je
oslobodilački front (narodnooslobodilački pokret – prim. S. M.) u
svojoj borbi protivu okupatora bio na daleko većoj visini od pokreta
srpskih oficira (Ravnogorski pokret – prim. S. M.)… Da li su žrtve u
srazmeri sa doprinosom koji je naš narod dao u borbi ujedinjenih
naroda za opštu stvar oslobođenja, to je pitanje o kome se može
govoriti tek onda kada se svi podaci imaju u rukama. Ali se jedno
mora priznati: nadčovečanske žrtve koje je narod u domovini podneo u
borbi protivu okupatora… Možda je naša sudbina da od početka svoga
saznanja i narodnog osećanja tako skupo plaćamo svoju nacionalnu
svest i težnju za slobodom. Iz tih razloga narod više ceni borbene
napore oslobodilačke vojske protivu okupatora od pokreta srpskih
oficira… Oružani sukob traje već dve godine i on stalno raste.
Okupator je umešao svoje prste, a maloumni oficiri (‘ravnogorci’ –
prim. S. M.) svaki u svome kraju radi na svoju ruku. Klanja i
ubijanja ne prestaju. To je ono što se najhitnije mora sprečiti… Ali
mi sada moramo ići dalje. Titova ustavna reforma mora se uzeti kao
podloga za naš dalji zajednički život… Politika srpskog kluba u
potpunosti je uspela da srpsku misao i svu našu prošlost iz osnova
kompromituje. Građanski rat koji danas besni, to je njegovo delo. I
što je najžalosnije, sve se to radi u ime srpskog naroda koji ide
putem svoje najveće tragedije.“
Drugi izvor izvod je iz sećanja Mirka Tepavca, koji je kao
partizanski borac izbliza gledao četnike i njihova zlodela u Srbiji
i Bosni:
„Kako je rat odmicao, beda lažnog ratovanja postajala je sve
očiglednija! Tako su se, na primer, u istočnoj Bosni, druge polovine
rata, oko Bijeljine, Tuzle, Srebrenice i Vlasenice motale bradate
aveti vođene nekim vojvodama: Derikonjom, Čelonjom, Kerovićem, pop
Savom… Sve vojskovođama na dobrim konjima, sa nekoliko desetina ili
stotinjak naoružanih bednika, ‘boraca protiv komunizma’, koji nikada
ni metka nisu opalili na okupatora. Sa pompeznim ‘štabovima’,
ađutantima, brojnim ‘seizima’, posilnima, ordonansima… Vašljivi,
plašljivi, prljavi i pijani, vozili su se fijakerima, lokali i
pucali, slavili i zaklinjali se ‘mladom Kralju’… Najzad, krajem
rata, demoralizacija zbog naređenja Njegovog Veličanstva Kralja
Petra II, da se stave pod komandu komunističkog Maršala Tita.
Najtragičnija je, međutim, morala biti sudbina onih između njih,
koji su uzeli pušku u ruke u poštenoj veri (a bilo ih je ne malo –
pogotovu na početku rata) da su dužni da se žrtvuju za otadžbinu i
slobodu. Verujem da su najbolji među njima iskreno poverovali da
tako najbolje služe srpskom narodu. Mnogima je pogodovalo što se u
isti mah i ‘bore’ (nose puške u okupiranoj zemlji) i spasavaju sebe
i svoje (a aktivna vojna lica izbegavaju još i nevolje nemačkih
zarobljeničkih logora). Kod trećih se ‘sretno’ spojila sklonosti ka
besposličenju ili nasilju, sa ‘višim’ ciljevima srpstva, monarhije,
pravoslavlja. Ambicioznim mladim oficirima ‘akademcima’ mogući put
da se posle savezničke pobede probiju do viših činova i velikih
nacionalnih priznanja… Bilo je, kasnije, sve više onih koji su
prisilno mobilisani, ne shvatajući smisao tog beskorisnog lenčarenja
i potucanja…“ Tepavac ukratko poentira ocenom četničkog pokreta koja
deluje kao konačni sud o toj patetičnoj pojavi: „Četništvo je velika
tuga i beda, srpska i ljudska.“ |
