|
Prije ravno tridest i sedam godina, 24. septembra 1987., održana je
Osma sednica Saveza komunista Srbije, čije će odluke i zaključci
direktno uticati ne samo na budućnost Srbije, nego i na sudbinu
SFRJ. Ministra unutrašnjih poslova Srbije i predsjednik
Socijalističke partije Srbije Ivice Dačića, kazao je da je Osma
sednica, na kojoj je pobijedila politika njegovog nekadašnjeg
partijskog šefa Slobodana Miloševića, bila kamen-međaš, jer je tada
„prvi put od 1918. godine, državno rukovodstvo stalo na stranu
Srbije, a ne Jugoslavije“. Srbija se tada, kaže ministar Dačić,
suočila sa dva suprotna koncepta, a „pobedio je onaj koji je označio
početak kraja ponižavanje Srbije“.
Nekadašnji predsjednik Slovenije Milan Kučan kaže za Vreme da je
navedena percepcija pogrešna, te da su zaključci i ishod Osme
sednice “Srbiju odveli na krivi put”.
“Osma sednica SKS nije bila sudbonosna samo za Srbiju, nego i za
Jugoslaviju. Način rešavanja srpskog nacionalnog pitanja, definisan
i na Osmoj sednici, godinu pre u Memorandumu Srpske akademija nauka
i umetnosti, značio je prihvatanje politike „krv i zemlja“. Što je
bilo necivilizovano i neprihvatljivo. Čak i u tadašnjim društvenim i
političkim okolnostima, to je pitanje bilo moguće rešiti na
drugačiji način. Umesto toga, insistiralo se na tezi da Srbi nigde
ne mogu biti manjina”, kaže Milan Kučan.
VREME: Jeste li očekivali Miloševićev trijumf na Osmoj sednici SKS?
KUČAN: Uoči sednice, nas nekoliko drugova iz tadašnjeg vođstva
Slovenije razgovarali smo sa Ivanom Stambolićem. Sećam se da je u
Domu sindikata u Beogradu održavana neka svečanost, te da je
neposredno nakon njenog završetka počela Osma sednica SKS. Imali smo
informacije da se neće završiti optimistično, kao je Ivica
predviđao.
Stambolić je očekivao drugačiji ishod?
KUČAN: Jeste. Bio je uveren da će njegova koncepcija dobiti punu
podršku. Verovao je da će ga podržati Nikola Ljubičić, o kome je
kasnije govorio kao o svom najvećem razočaranju.
Sednica je dugo trajala, još smo bili u Beogradu… I za nas je epilog
bio iznenađujući, uprkos „krivim“ informacijama koje smo imali, ali
koje su se pokazale kao točne.
Šta su sve Jugoslaviji donijele promjene na čelu srpske partije?
KUČAN: Nakon Osme sednice, bilo je jasno da promena na čelu srpske
partije znači promenu politike Srbije prema Jugoslaviji. Što je, ako
se vratimo koju godinu unazad, povezano sa dubinskim razlikama u
razumijevanju same suštine Jugoslavije i načina na koju su tu državu
doživljavali pojedini jugoslavenski narodi.
Kada je reč o Srbiji - ako uprostim – Jugoslavija je bila država
koja je omogućavala da svi Srbi žive istoj državi. Kako se u
postojećim uslovima i kroz decenije taj, da ga nazovem „iskonski
interes“ može ostvariti, to je drugo pitanje. Način na koji je
tadašnje rukovodstvo Srbije to pokušalo doveo je, pored ostalog, do
raspada zemlje; i to one jedine, ponavljam, u kojoj su svi Srbi
zaista živeli u jednoj državi.
Kada posmatram prostor nekadašnje Jugoslavije, uveren sam da su, u
celom konglomeratu problema sa kojima je ta država bila suočena od
svog početka, dva uvek bila ključna: nacionalno pitanje i položaj i
način rešavanja statusa manjina i manjinskih prava. Rešavanje
nacionalnog pitanja nije bio problem samo Srbije; probleme povezane
sa nacionalnim identitetom imali smo u svim državama regije. Srpsko
nacionalno pitanje nije ni malo jednostavno. No, po mom sudu,
tadašnje rukovodstvo je izabralo krivi put.
Kako je riješen drugi ključni problem - odnos prema manjinama?
KUČAN: Danas u Evropi skoro da nema države koja može reći da je
potpuno rešila problem manjina. Naravno, razlika je u pristupu i
načinu rešavanja, koji ovise o stupnju prepoznavanja i prihvatanja
multietničkih država, spremnih da uvaže postojanje nacionalnih i
drugih manjina u okviru vlastitih društava.
Slovenija je relativno lako izašla iz Jugoslavije – posebno ako
„slovenački slučaj“ uporedimo sa cijenom koju su za to platile
Hrvatska i Bosna i Hercegovina – možda i zato što jedina nije imala
problem srpske manjine.
KUČAN: To je točno. Međunarodna zajednica je priznavanje
samostalnosti Slovenije povezala sa priznavanjem Hrvatske. Jedno od
važnih pitanja koje je u tom procesu bilo postavljano odnosilo se
upravo na položaj nacionalnih manjina. Slovence su o tome najviše
pitali Austrijanci, i to zbog nekadašnje nemačke manjine. Gledano iz
nacionalnog ugla, Slovenija je bila relativno homogena država i u
tom smislu nismo imali probleme. Naravno, u Sloveniji smo imali
veliki broj građana iz drugih nekadašnjih jugoslavenskih republika,
pre svega iz BiH, delimično i iz Makedonije, ali oni nisu smatrani
za nacionalne manjine. To tada nije bio problem.
Problem se otvorio kasnije. Ti su građani „izbrisani“?
KUČAN: Da. I to je jedan od najvećih i nedopustivih grehova
Slovenije na putu osamostaljenja. Hrvatska pitanje svojih manjina,
pre svega srpske, tada nije rešila. Slovenija je strahovala da će
zbog toga trpeti posledice, da će državno priznanje od strane
međunarodne zajednice biti uslovljeno ispunjenjem tog uslova u
zemlji sa kojom smo bili „u paketu“. Kasnje, Hrvatska je to rešila
kako je rešila.
„Olujom“?
KUČAN: Tako je. Što se i dalje reflektuje ne samo na odnose unutar
Hrvatske, nego i šire na odnose u regiji.
Ako je Srbija na Osmoj sednici SKS definisala svoje nacionalne
ciljeve, što je završilo suđenjem u Hagu Miloševiću, njegovim
političkim saradnicima, njegovoj vojsci i policiji, jesu li i u
kojoj mjeri oni danas redefinisani? Šta je „srpski svet“? Izgleda da
ono što Milošević nije postigao pomoću JNA, predsjednik Aleksandar
Vučić, 37 godina kasnije, pokušava da završi pomoću „svog
patrijarha“ i Srpske pravoslavne crkve?
KUČAN: Na „srpski svet“ gledam sa nedoumicom. Naime, deo Slovenaca
je, nakon Drugog svetskog rata, ostao izvan državnih granica
Slovenije. Pokušavajući da sačuva njihovu budućnost i njihov
identitet, Slovenija je koncipira ideju jedinstvenog slovenačkog
kulturnog prostora. Suština te koncepcije je nastojanje da svi
Slovenci, pa i oni koji žive izvan Slovenije, u susednim državama,
budu pripadnici jedinstvenog slovenskog kulturnog prostora, vezani
zajedničkom istorijom, jezikom, kulturom, umetnošću, tradicijom…
Slovenija, razume se, prema državama u kojima su Slovenci ostali da
žive nema nikakve teritorijalne aspiracije. Reč je, dakle, o
priznavanju činjenica: živimo u različitim državama, ali smo kao
narod kulturno povezani i jedinstveni.
Nije mi jasno kakva je uistini ambicija tog „srpskog sveta“. Da li
je to nastojanje da se osigura jedinstvo srpskog kulturnog prostora
ili je, pak, njegova ambicija stvaranje državno-političkog
jedinstva; dakle, posezanje za teritorijem drugih suverenih zemalja.
Između te dve ambicije je ogromna razlika. Druga je potpuno
neprihvatljiva.
Da, to su dva različita koncepta, gospodine predsjedniče.
„Slovenački svet“ bitno se razlikuje od „srpskog sveta“.
KUČAN: Voleo bih da je „srpski svet“ ovo prvo – jedinstveni srpski
kulturni prostor; kulturno povezivanje, ali bez teritorijalnih
aspiracija. No, videćemo šta se točno iza toga krije.
Predsjednik Vučić je, govoreći prošle nedelje na Generalnoj
skupštini Ujedinjenih nacija, kazao da je Srbija „kamenčić u cipeli
moćnika“. Vidite li i Vi tako današnju Srbiju?
KUČAN: Često se upotrebljavaju slične metafore, ali ne samo za Srbe
i za Srbiju. Ovo je takav prostor, pun epske naracije i metafora.
Svi ovde manje-više sebe tako vide: kao kamenčič u čizmama moćnika.
Pitanje je samo šta se iza tih metafora krije, šta se želi reći.
Mislim da je cela regija kamenčić u čizmama velikih. On se onda deli
na još manje kamenčiće i sila i drugih interesa.
Kojih interesa?
KUČAN: Ako se na regiju gleda geopolitički, onda je taj prostor
interes više velikih igrača. S jedne strane, tu je pre svega Rusija,
ali je tu, bez obzira na to koliko svoju ulogu definiše kroz
slabljenje EU, i Amerika. Naravno, tu je i Turska. Kina je veliki
igrač; možda ne toliko očit, ali je također veoma prisutna sa svojim
privrednim interesima, koji su prethodnica političkih.
Predsjednik Vučić kaže i da je Srbija jedna od država osnivača UN.
Zar to nije bila Jugoslavija?
KUČAN: Bila je i Srbija, ali kao deo Jugoslavije. Kao i Slovenija,
uostalom. Dakle, ako bi Vučić rekao da je Srbija, kao deo
Jugoslavije ii zajedno sa drugim zemljama nastalim na tlu te
zajedničke države suosnivač UN, to bi bila istina.
Slovenačku koncepciju mirnog razdruživanja Jugoslavije potvrdile su
i mirovna konferencija i Badinterova arbitraža: u Jugoslaviju smo
zajedno ušli dobrovoljno, na osnovu vlastitih interesa; raziđemo li
se, svi smo u istoj meri naslednici zajedno stvorene države, i to sa
pravom ravnopravnog nasleđa. Srbija je u Jugoslaviju unela deo svoje
državnosti, Crna Gora takođe. Tome niko nije prigovarao. Slovenija
je tražila pravo na nasleđe pre svega onih međunarodnih i
međudržavnih ugovora, koji neposredno zadiru u državni i nacionalni
identitet naše zemlje.
Ima li nečeg kontradiktornog u tome da u istoj nedelji predsjednik
Vučić kaže da je Srbija, kao dio Titove Jugoslavije, bila suosnivač
UN, a da onda gradonačelnik Beograda traži da se Titov grob izmjesti
sa Dedinja i da se na Terazijama podigne spomenik kvislingu
Dragoljubu Mihajloviću?
KUČAN: Ima. Ali život, naročito politički, pun je kontradiktornosti.
U tom neobičnom i necivilizacijskom predlogu, koji je sasvim izvan
konteksta savremenog življenja, ipak je najvažnije to što je Vučić
skratio diskusiju: „Tito je deo naše istorije”. Točka. Taj argument
sigurno stoji i ponekad bi ga trebalo upotrebiti i u Sloveniji. Ne
mislite valjda da je Slovenija imuna na sličnu vrstu pokušaja
revizije istorije?
Govoreći o krizi politike i krizi liderstva, prije nekoliko godina
ste mi kazali da je Helmut Kol posljednji veliki i značajan evropski
lider. Kako vidite aktuelnu politiku EU prema državama Jugoistočne
Evrope?
KUČAN: Nije bio samo Helmut Kol; bili su i Fransoa Miteran, Žak
Delor, Giulio Andreoti… Bila je to posljednja generacija evropskih
političatra koji su, kao deo svojih života, doživjeli strašne
stvari. Kako se one ne bi ponovile, ušlo se u proces evropskih
integracija i stvaranja Evrope kao kontinenta mira.
Govorite o traumama Drugog svjetskog rata?
KUČAN: Tako je. U Evropi je na vlasti generacija političara koja
nema to pamčenje. Za njih je Drugi svetski rat već daleka prošlost.
Nažalost, prošlost su i vrednosti i poruke koje taj period nosi. Oni
ne žive sa iskustvom te velike tragedije. Kod njih izostaje pitanje
koje sam sebi uvek postavljao dok sam se aktivno bavio politikom:
šta će budućnost kazati o onome što radim. Hoću da kažem da je
značaj tih vrednosti, utkanih u temelje integracije, potisnut.
Današnje vreme je vreme pragmatičnih političara. To je politika
„dam-daj“. Šta ćemo dobiti a šta izgubiti u EU? Sve više do izražaja
dolaze pre svega ekonomski interesi, pa ona danas opstaje više kao
ekonomska zajednica, a ne politička asocijacija utemeljena na
određenim vrednostima.
Šta su posledice?
KUČAN: Ako želite asocijaciju koja će biti zaštitnik suživota i
mira, i to sa ciljem da sve protivrečnosti u interesima koji još
uvek postoje ponovo ne prerastu u sukob, onda moraju da dominiraju
određeni principi i vrednosti, pre svega solidarnost. Ako nema
solidarnosti, ta zajednica brzo gubi vezivno tkivo.
I u Jugoslaviji je to bio stalni problem: koliko smo solidarni.
Pritom, svako je imao osjećaj da drugi živi na njegov račun. I EU se
danas sa tim suočava: solidarnost, navidljivija u odnosu na
migraciju. Ako tu niste solidarni, gde ćete biti? Na pitanju rata i
mira? I to je moje drugo pitanje vezano za budućnost svih nas u
Europi, ne samo u EU: kako se odnosimo prema dilemi - rat ili mir.
Kako se EU odnosi?
KUČAN: Uzimajući u obzir vokabular koji prevladava u EU, izbor je –
rat. Rat je neizbežan. Mi ćemo ratovati, ratna industrija,
naoružanje, pomoć u oružju… U redu, razumem. Za to sam da se
Ukrajini kao napadnutoj zemlji pomogne i oružjem. Međutim, nisam čuo
da se sa takvom žestinom govorilo o miru.
Nedavno je jedan od vodećih političara u EU, kancelar Olaf Šolc,
kazao da bi konačno trebalo razmišljati o tome kako će se okončati
rat. To me ohrabruje. Naročito ako bi i ostali počeli razmišljati o
miru.
Pitala sam Vas kako vidite odnos Brisela prema Zapadnom Balkanu.
Posebno u kontekstu neusaglašenih politika SAD i EU. Iskustvo
pokazuje da, kad god te politike nisu bile usaglašene, ovdje je bilo
problema.
KUČAN: Dobro ste detektirali problem. Brisel ima ambivalentan odnos
prema zemljama koje nisu članice EU. Stalno se govori kako je Balkan
osetljiv prostor, nestabilan deo Evrope, da je rešenje što pre te
zemlje osposobiti da uđu u EU. Što je u redu. Ali nije u redu da se
na toj konstataciji stane. Da bi se postigao cilj, EU mora i sebe
obavezati da učini sve kako bi se to što pre ostvarilo. Istovremeno,
EU bi morala biti doslednija kada je reč o ispunjavanju kriterija.
Nedoslednost se pre ili kasnije vraća kao bumerang. Ne možete
nerešene probleme unositi u EU, i to sa nerealnim očekivanjem da će
se oni rešiti kada postanete članica EU. Neće! Ni jedan od takvih
problema nije rešen.
EU ima dužnost da ispuni svoje obaveze kako bi ostvarila ono što je
definisala kao cilj; istovremeno, neophodna je doslednost kada je
reč o ispunjavanju uslova, koji moraju biti strogi i jednaki za sve.
Ne možemo jednima oprostiti zato što je takav naš trenutni interes,
dok ćemo druge pritiskati i terati ih da sami reše svoja teška
pitanja.
Koliko tome doprinosi politika SAD, koja zbog rudarenja litijuma i
izvoza oružja Ukrajini zatvara oči pred oni što radi predsjednik
Vučić i u Srbiji i u regionu?
KUČAN: U međunarodnoj politici je dosta neprincipijelnosti, za koju
se uvek traži opravdanje. EU nema jasan stav kad je reč o odnosu
prema SAD. Odgovor na to je uvek jedan: NATO. NATO je garant naše
bezbednosti. Dokle se sve što se dešava u interesu američke politike
može pravdati nesposobnošću EU da sebi obezbedi sigurnost? Veoma
otvoreno se pitam.
Kao članica EU i NATO, ali i kao republika u nekadašnjoj zajedničkoj
jugoslovenskoj državi, koliko je Slovenija pomogla Srbiji i regionu
u evropskim integracijama?
KUČAN: Zvanična politika Slovenije bila je kreativna, bila je
aktivna. Slovenija se dosta angažirala u srpsko-kosovskim odnosima,
a to koliki je njen domet, koliko može, koliko je značajna, to je
drugo pitanje. Slovenija sigurno ima težinu samo u jednom pitanju:
možda bolje od ostalih država EU razume procese koji se dešavaju na
prostoru nekadašnje Jugoslavije. Ako bih pošteno ocenio angažiranje
Slovenije, mislim da je ono bili principijelno.
Imaju li razloga neke zemlje regiona da se raduju eventualnom izboru
Marte Kos za novu komesarku za proširenje EU?
KUČAN: Zavisi od toga koliko su zaista iskrene poruke Brisela o
neophodnosti proširenja EU. Od toga zavisi. Nova komesarka za
proširenje dolazi sa prostora nekadašnje Jugoslavije, pa bolje
poznaje probleme regije; to je njena prednost. Ako se ozbiljno
otvore procesi evropskih integracija, Marta Kos će biti korisna. Ali
to nije dovoljno da bi se prevazišla neiskrenost EU.
Drugo, ako Marta Kos bude izabrana, a nadam se da hoće, danom izbora
ona više neće biti predstavnica Slovenije, već predstavnica EU i
evropskih interesa. Siguran sam da će Slovenija pomoći i njoj kao
što je, recimo, mogla pomoći Oliveru Varheljiju ili Karlu Biltu da
su oni tu pomoć nekada tražili. Zanimljivo, ni jedan od EU komesara
je nikada nije tražio. Iako bi bilo zanimljivo čuti kako Slovenija,
koja je decenijama bila deo iste države, doživljava prostor
nekadašnje Jugoslavije, kako objašnjava njihove problema, kako vidi
rešenja. Ta su iskustva mogla biti korisna, zar ne?
Zašto nisu tražili savjet Slovenije, šta mislite?
KUČAN: Reč je o interesimma.
Nastavi li se rat u Ukrajini, otvoriće se nova pitanja. Što bi,
recimo, seljak uradio na svom imanju? Ako dolazi nevreme, ako su
prilike slabe, rekao bi – hajde da prvo rešim ono najnužnije. Drugim
rečima, EU bi trebala da razmisli o tome da, ako joj je zaista
ugrožena bezbednost, najpre reši pitanje Balkana, pa se tek onda
može posvetiti velikim svetskim pitanjima. Ovako, držati tempiranu
bombu u svom džepu nije baš pametno.
Zoran Đinđić je govorio da, ako imate puno problema, najprije
riješite najteži - progutajte najveću žabu.
KUČAN: Nažalost, nema ga da to ponavlja onima u EU sa kojima je imao
dobar odnos.
Balkan ste upravo nazvali tempiranom bombom u džepu EU. Plašite se
novog konflikta?
KUČAN: Zabrinut sam jer je rat dominantan narativ u EU. I nije
istina da mirovnjaci, u koje sebe ubrajam, nemaju ideju kako
završiti rat. Bilo je predloga, ima ih i sada. Čuje li se taj glas?
Postoji li volja da se on čuje? Sve dok se priča o ratu ne zameni
pričom o miru, sve dok se ne odustane od pretnji da će se ići do
kraja i u tom ratu pobediti, moramo biti zabrinuti. I znati da svaki
rat završi krvavo. |
