|
Ako neko bude nekada sastavljao antologiju političke mržnje na vrhu
te liste naći će se sigurno Milo Đukanović kao objekat mržnje
srpskog nacionalizma.
To, naravno, neće biti ništa novo jer je mržnja suštinsko obeležje
srpskog nacionalizma i srpskih nacionalista. Oni mrze Hrvate jer je
to naredio lično Vučić izjavom na televiziji „ja mrzim Hrvate“, mrze
Bošnjake jer je zvezda srpskog nacionalizma Dragoslav Bokan lepo
rekao „Prosuti tursku krv, to je srpska dužnost najsvetija“, mrze
Šiptare a među njima, iz dna duše, onoga Kurtija. Sve njih, međutim,
prevazilazi Milo Đukanović. To je čovek koji je odvojio Crnu Goru od
Srbije, koji, kako tvrdi Vučić, mrzi Srbiju, koji je „izmislio“
Crnogorce i proglasio da oni nisu Srbi i koji je, avaj, priznao
Kosovo kao nezavisnu državu. Jednom rečju, on je zabio nož u leđa
srpskom nacionalizmu, šta više on je nožem probio samo njegovo srce
koje od tada neprestano krvari i baca kletve i vradžbine na Mila
Đukanovića.
Najnoviju od tih kletvi i vradžbina uputio je izvesni Balša Brković
u podgoričkim Vijestima čije pinkovske sastave Danas baš voli da
prenosi. A opravdanje za to verovatno leži u činjenici da je ovaj
pamfletista došao na originalnu ideju: sa optužbi da je Đukanović
neprijatelj Srbije treba preći na optužbu da je on neprijatelj Crne
Gore, šta više njen grobar, te ga tako kompromitovati kod samih
etničkih Crnogoraca.
A kako je to čovek koji je Crnu Goru odvojio od retardiranog srpskog
nacionalizma postao njen grobar? Pa tako što je zapevao „ne može nam
niko ništa, jači smo od Srbije“. Iz te banalne epizode naš
ostrašćeni pamfletista izvlači besmislen i perverzan zaključak o
Milu kao grobaru Crne Gore, a da bi tome dao „teorijsku“ podlogu on
se upušta u visokoumnu raspravu o karakteru Crnogoraca i o njihovoj
navodnoj veri u sopstvenu izuzetnost koju oličava „bahati“ penzioner
Milo Đukanović. Da se želela stvarna analiza vere u sopstvenu
izuzetnost i nacionalne megalomanije mogli su da se nađu ubedljivi
primeri naroda i država koji od toga boluju, počev od onih koji
smatraju da njihov style of life mora da postane univerzalni model,
pa preko onih koji veruju da su oni izabrani narod, sve do onih koji
tvrde da su nebeski narod i jači od sudbine. Ali, umesto toga bilo
je korisnije ostrviti se na Crnogorce, iako su oni samo „jedna
slamka među vihorove“, i na njima, za nečiji račun, demonstrirati
tobožnju objektivnost i samokritiku.
A što se tiče bahatosti, čudno je da tekstopisac previđa bahatost
nosilaca sadašnje vlasti u Crnoj Gori koji arče i tamane svi što im
dođe do ruku, formiraju vladu sa 32 ministarstava, više nego vlade
Nemačke i Francuske, i ponašaju se kao pijani milioneri. I to je
jedan od razloga što su izgubili izbore u Podgorici. Uostalom,
bahatost je pratilja vlasti i moći a ne i opozicije, pogotovo ne one
koja je prognana iz svih javnih ustanova i institucija vlasti i koja
je izložena besprizornom pravosudnom progonu.
Umesto svega toga tekstopisac se upušta u ocene i zaključke koji
nemaju veze ni sa logikom ni sa realnim stanjem. Još jednom se
pokazalo da kada nekoga želite da ocrnite onda je dobar i
najbezvezniji povod. Za takav manir Italijani sarkastično kažu „Pada
kiša, država lopov“.
Stvar je u tome da ovo pevanje, iako muzički slično sa tupoumnom
pesmom srpskog nacionalizma po kojoj su oni jači od sudbine, ima
jedan sasvim praktičan povod. Naime, srpski nacionalizam i vlasti
Srbije i srpskog entiteta u Bosni, u skladu sa svojom manipulativnom
prirodom i uverenjem da su izbori u Crnoj Gori, što bi rekao Andrej
Nikolaidis, unutrašnje pitanje Srbije, pokušali su i ovoga puta da
režiraju nedavne izbore u Podgorici. Vođena je uobičajena prljava
kampanja, slate su gomile evra i još veće gomile lažnih glasača sa
lažnim ličnim kartama i lažnim prebivalištem. Sve to, međutim, ništa
nije vredelo, pokazalo se da je na tim izborima Demokratska partija
socijalista bila „jača od Srbije“ i potvrdila se kao najjača
politička snaga sa osvojenih skoro 30% glasova.
Reklo bi se da se radi o normalnoj stvari nakon koje poražene
partije čestitaju pobedniku, kako je to učinio DPS kada je izgubio
vlast. Ali nije tako. Ovi izbori izazvali su paniku u redovima
srpskih nacionalista i vladajućih partija i strah od povratka na
vlast DPS-a i Đukanovića. Odmah je dat znak za uzbunu i krenulo se u
takmičenje ko će šta ružnije reći o njima. Izvesni Milan Popović,
savetnik u vladi Crne Gore, čak je zapretio i građanskim ratom
ukoliko partija predsednika Milatovića uđe u koaliciju sa DPS-om.
Svi se u strahu kunu da neće ni po koju cenu u saradnju sa DPS-om,
pri čemu ovaj pamflet iz podgoričkih Vijesti treba da im da
„teorijsku“ podlogu za taj ostrakizam. A da iz takvog rezonovanja ne
može da proizađe ništa dobro ni za Crnu Goru ni za Srbiju, u to smo
se više puta uverili.
Aleksandar Sekulović
|
