Poštovani g. predsedniče,
Osećam se dužnim da Vam, povodom Vaše izjave o protestima u
Bujanovcu i Preševu od 24. septembra 2024, skrenem pažnju na
nekoliko stvari za koje mislim da su u interesu najšire javnosti da
se o njima sazna puna istina. Povodom optužbi albanske strane da im
Srbija krši ljudska prava, Vi ste na pres-konferenciji u Njujorku
izvoleli ustvrditi kako je „Srbija demokratska zemlja“, a da je
pravi razlog iz kojeg Albanci protestuju zapravo taj što „Kurtijeve
snage nisu uspele da formiraju samostalno vlast, pre svega u
Bujanovcu“. Time ste postojeći, štaviše gorući međuetnički problem
između srbijanske većine i albanske manjinske zajednice izmestili iz
sfere kojoj uistinu pripada – reč je, kao što i sami znate, o
kršenju osnovnih ljudskih prava i diskriminaciji – u sferu dnevne
politike, to jest stranačke borbe između Vas i premijera Kosova
Albina Kurtija. Moram Vas podsetiti da sam Vam već više puta pisao
povodom ovog istog problema, kako Vama tako i relevantnim
međunarodnim i domaćim organizacijama, ali kako moja pisma nisu
naišla ni na kakav odjek (još manje na to da budu udostojena
odgovora), to mi neće predstavljati prevelik problem da Vam još
jednom izložim svoje stanovište, ali sada kao građanin drugog reda,
pošto kao pripadnik albanske manjine očito nisam ravnopravan sa
ostalim građanima Srbije. I, molim Vas, nemojte mi zameriti što ću
se u ophođenju s Vama koristiti otvorenim, jednoznačnim
formulacijama na koje, kao žrtva srbijanskog pravnog sistema, mislim
da imam puno pravo.
Više puta sam Vam pisao o problemu pasivizacije prebivališta s kojim
se suočavaju meštani Medveđe albanske nacionalnosti počev od 2011,
dakle već punih 13 godina. Rezultat toga je da je nekih 90%
ovdašnjih Albanaca izgubilo svoja građanska prava. Ovaj tihi
aparthejd je samo nastavak miloševićevske politike otvorenog progona
Albanaca (podsetiću Vas da je Milošević u leto 1999, u jeku sukoba s
NATO-om, naredio proterivanje više od 800.000 Albanaca s Kosova,
kojima su pogranične vlasti oduzimale lična dokumenta prilikom
napuštanja zemlje). Žrtva pomenute metodologije „brisanja
identiteta“ bila je i moja porodica i ja lično, administrativnom
metodom „pasivizacije prebivališta“, koju smo doživeli početkom
2019. Te godine, naime, dok sam boravio u Švajcarskoj na privremenom
radu, saznajem od brata da mi je stiglo rešenje o pasivizacije
adrese, koje je uručeno njemu (iako mora da bude uručeno lično, na
ime onoga na koga glasi). Saznavši za to, prvim avionom doleteo sam
u Prištinu kako bih uložio žalbu (zakonski rok je 8 dana), ali do
danas na pomenutu žalbu nisam dobio odgovor. Suština ove
administrativne ujdurme s pasivizacijom prebivališta je sledeća:
iako državljani Srbije od rođenja, stanovnici Bujanovca i Medveđe na
koje se odnosi pasivizacija prebivališta postaju stranci u svojoj
zemlji, koji time gube mogućnost ne samo da izvade lična dokumenta
ili produže njihovo važenje nego i pristup korišćenju zdravstvenih i
socijalnih usluga, kao i pravo na školovanje ili biračko pravo.
Lišeni su, dakle, osnovnih ljudskih i građanskih prava, koja im po
Ustavu ove zemlje pripadaju. Tako se i meni desilo da sam, pri
pokušaju da glasam na izborima od 2020, odbijen od srpske ambasade u
Švajcarskoj. Iako uredno plaćam sve poreze na imovinu koju posedujem
u Srbiji, rekli su mi da se ne vodim na spisku državljana Srbije.
Naravno, žalio sam se, ali do danas nisam dobio nikakav odgovor.
Poštovani gospodine predsedniče! Na pomenutoj pres-konferenciji Vi
ste takođe poredili stanje demokratije u Srbiji i Prištini, pa ste
rekli: „Kod nas je, za razliku od Prištine, demokratija dozvoljena
(kurziv moj), uskoro ćemo da obnovimo jednu školu...“ U uređenim
zemljama demokratija se valjda podrazumeva, a što se tiče Vaše
hvalevredne inicijative za obnovu škole, možda biste mogli izvestan
deo sredstava preusmeriti i na modernizaciju zdravstvene ambulante,
u kojoj je pomoć svojevremeno potražio i Sokol Ismailj, o čijem
slučaju sam već pisao Vama i tadašnjem ministru unutrašnjih poslova
g. Nebojši Stefanoviću. Ismailja je policija doslovno pretukla na
kućnom pragu, pred očima njegove supruge i dece, ali sudske vlasti
Srbije ne samo da se nisu potrudile da rasvetle taj slučaj, nego su
dopustile na suđenju da mu isti policajac koji ga je pretukao uputi
nove pretnje, zbog čega je Sokol Ismailj bio primoran da zatraži,
zajedno sa svojom porodicom, politički azil u Švajcarskoj.
(Fotografije pretučenog Ismailja priložene su uz tekst ovog pisma.)
|
Iz svega dosad rečenog jasno je da je stanje u Srbiji daleko od
zadovoljavajućeg, barem kada su u pitanju osnovna ljudska prava
albanske manjine. Politički motivisano, arbirtrarno hapšenje
pripadnika manjinske zajednice i njihovo brisanje iz spiska
državljana Srbije putem “pasivizacije prebivališta” predstavlja
ozbiljan oblik kršenja ljudskih prava koji je karakterističan za
zemlje sa autoritarnim režimima vlasti. Ako se zaista zalažete za
demokratiju i dijalog, kako tvrdite, onda je krajnje vreme,
poštovani gospodine predsedniče, da se založite da institucije
Srbije konačno nešto preduzmu i po ovom pitanju. Moj dijalog sa
Srbijom traje, evo, već nekoliko godina bez ikakvog rezultata. Od
7000 Albanaca koji su živeli u opštini Medveđa danas nije ostalo
vise od 500 onih najupornijih, raštrkanih po okolnim selima. Moraju
li oni biti građani drugog reda ili će Srbija nešto učiniti za njih?
S poštovanjem,
Hakija Eminović
|