Danas ima malo onih koji bi znali da kažu ko je to bio Stipe Šuvar
(1936-2004), iako je reč o čoveku iz samog političkog vrha
zajedničke nam države Jugoslavije koji je u mandatu 1988-89 bio
predsednik Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije, što će reći
prvi čovek jugoslovenskih komunista, a u mandatu 1989-90 član
Predsedništva SFRJ, tj. član kolektivnog šefa države Jugoslavije.
Ali, za društvenu memoriju možda je važnija činjenica da je Stipe
Šuvar, i u vreme dok se nalazio na pomenutim visokim funkcijama, bio
predmet oštrih kritika, napada, etiketiranja, pa i pravih kampanja.
Išlo se čak dotle da je javno tražena njegova smena, što je u ono
vreme bio presedan, pa je on par meseci proveo u nekoj vrsti
suspenzije dok se odlučivalo o tome šta sa njim da se radi.
A sve je počelo sedamdesetih godina kada je ovaj ugledni profesor
sociologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu postavljen za
ministra kulture i prosvete u vladi Hrvatske. Inventivan i kreativan
kakav je bio osmislio je reformu srednjih škola sa ciljem, kako je
govorio, da se mladi ljudi, osim sticanja opšteg obrazovanja,
osposobe i za neko praktično zanimanje. Iako mu je vreme dalo za
pravo, jer današnja reforma srednje škole (dualno obrazovanje) u
mnogome ide tragom Šuvarevih zamisli, njegova je reforma u to vreme
svuda dočekana na nož. Nije bilo pogrdne etikete koja nije
upotrebljena da bi se ona diskvalifikovala, a skovan je i termin
„šuvarice“ za tadašnje srednje škole, koji je zvučao kao stigma i
psovka upućena njenom autoru.
Ali, ova kampanja bila je tek uvod u ono što sledi. Kada je Šuvar
1984. godine, kao član partijskog rukovodstva Hrvatske, organizovao
neko savetovanje o idejnim kretanjima u kulturi, stručna služba
pripremila je dokumenat sa izborom objavljenih tekstova koje je
ocenila kao nacionalističke ili antisocijalističke. Jedan od
citiranih, prononsirani srpski nacionalista i monarhista Matija
Bećković, žestoko je reagovao nazvavši taj materijal „bela knjiga“.
Njegovo otvoreno pismo javnosti, sa porukom da „bela knjiga“
predstavlja „manifest neostaljinizma“ uperen protiv „bauka slobode“
koji je krenuo iz Beograda, potpisalo je stotinak intelektualaca a
Stipe Šuvar trajno je zaradio epitet staljiniste i dogmate. Koliko
je kasniji razvoj događaja pokazao da je Šuvar i u ovom slučaju bio
u pravu vidi se i po tome što su skoro svi pomenuti u „beloj knjizi“
završili na pozicijama srpskog, slovenačkog i hrvatskog nacionalizma
i bili akteri Memoranduma SANU i Predloga za slovenačko nacionalno
pitanje, dokumenata koji su razorili Jugoslaviju.
Za glavnog neprijatelja srpskog naroda Stipe Šuvar proglašen je
posle 1986. godine i izbora u Predsedništvo Saveza komunista
Jugoslavije, u kom svojstvu se oštro usprotivio „antibirokratskoj
revoluciji“ Slobodana Miloševića, videći u njoj početak rušenja
Jugoslavije. Kakav je animozitet postojao prema njemu u srpskoj
javnosti, naročito nakon što je silazio u rudnik Trepča među
pobunjene rudare Albance, zorno pokazuje slučaj nekog popa u Srbiji
koji je svoju propoved završio rečima: „Sačuvaj nas, Bože, Šiptara i
Stipe Šuvara“.
Istovremeno sa sukobom sa srpskim nacionalizmom Šuvar dolazi u sukob
i sa hrvatskim nacionalizmom koji maja 1990. osvaja vlast u
Hrvatskoj. Dok je u Srbiji nosio epitet „staljiniste i hrvatskog
nacionaliste“ u Hrvatskoj je žestoko napadan kao „srpski sluga“ zbog
odlučnog zalaganja za zaštitu nacionalnih prava Srba u Hrvatskoj. To
angažovanje nije bilo posledica činjenice da je njegova supruga
Mira, ugledna novinarka, bila Srpkinja, već je to proizlazilo iz
njegovog svetonazora i političkog uverenja da „tuđmanovska močvara“
predstavlja nesreću za Hrvatsku. U svakom slučaju, nakon što ga je
novo hrvatsko rukovodstvo opozvalo sa dužnosti člana Predsedništva
SFRJ, kampanja protiv njega dobila je na intenzitetu. Ostavimo li po
strani surova ubistva Ivana Stambolića i Zorana Đinđića, može se
reći da je retko koji bivši jugoslovenski političar bio izložen
takvoj omrazi, pretnjama i nasrtajima na bezbednost i njega i
njegove porodice. Kao pešaka 1991. godine udario ga je automobil pa
je sedam meseci proveo u gipsu, u jednom napadu u restoranu od
udarca mu je pukla bubna opna a supruga Mira dobila je udarac u
glavu, drugi put je na ulici napadnut pištoljem pa mu je
raskrvavljena glava. Supruga Mira ostala je bez posla, stariji sin
bio je prinuđen da ode u svet, a i mlađi sin bio je šikaniran u
školi. O pretnjama telefonom, dobacivanjima i uvredama na ulici da
se i ne govori.
Za Stipu Šuvara neki su rekli da je bio loš političar, što je tačno
ako se politika shvati kao politikantstvo i kao borba za
ostvarivanje uskih parcijalnih interesa. A njemu se zapravo dogodilo
ono što i drugim naučnicima koji su ulazili u politiku sa željom da
u nju unesu standarde racionalnosti i opštedruštvene korisnosti.
Takvi obično ostaju neshvaćeni, usamljeni i na kraju odbačeni. Šuvar
je često govorio da je u rukovodstvu Jugoslavije bio izolovan, da je
većina bila protiv njega, neki su ćutali, a podržavali su ga jedino
Crnogorci Vidoje Žarković i Marko Orlandić, a delom i Vojvođanin
Boško Krunić.
Međutim, glavni razlog odijuma prema Stipi Šuvaru bila su njegova
politička uverenja. On je bio iskreni i ubeđeni Jugosloven,
antifašista i levičar, a to su za pomahnitali srpski, hrvatski i
slovenački nacionalizam bila tri satanska svojstva koja treba
progoniti do istrebljenja.
U privatnom životu Stipe Šuvar bio je čovek široke kulture,
vanserijski erudita, prijatan sagovornik uvek spreman za demokratski
dijalog i argumentovanu razmenu mišljenja, humanista i čovek čvrstih
moralnih principa. Kao nepopravljivi optimista bio je uveren da
budućnost pripada socijalizmu i da će „ekološke granice profitne
ekonomije“ srušiti mit o večnom kapitalizmu. Nije doživeo da vidi
današnji poludeli svet u kome nema mesta optimizmu i koji sve čini
kako bi lišio budućnosti ne samo socijalizam i kapitalizam, već i
samo čovečanstvo.
Aleksandar Sekulović
|